Pop festival Montreux 1986, 2. deo dnevnika Saše Stojanovića: Kako su Frenkijevci oživeli festival...




Poslednji dan. Da je potrajalo duže, pozvao bih bernardinca sa konjakom. Srećom, za rano jutro nije bilo zakazanih intervjua, tako da sam mogao da se oporavim



Gde je akcija tu je i vaš provereni izveštač: u maju je to bilo u Montreu, na tradicionalnom pop festivalu. Ekskluzivni izvodi iz dnevnika Saše Stojanovića... Sledi drugi deo izveštaja...


Subota, 10. maj




Ovo je dan koji će trajati čitavih 22 sata bez predaha, jedva da sam se osvestio, a Blow Monkeys me očekuju da mi ispričaju sve o svojim planovima da pokore svet.

Blow Monkeys i Frenkijevci Holi i Pol (foto: Smash Hits)



Završavamo pre nego što Frenki započnu probu. Međutim iako su u Kazinu, dugo diskutuju sa producentom, tako da zakašnjavam na intervju sa Polom Hardkastlom

Vredelo je čuti svetsku premijeru njihovog novog singla koji je tako rockerski, gotovo, kao PiL u plesnom raspoloženju. 

Neke od zvezda festivala Montreux 1986
Naslovi su "Rage Hard" i "Warriors Of the Wasteland". Diskusija sa producentom biće objašnjena njihovom akcijom na koncertu.

Pol Hardkastl se proslavio singlom "19", ali slava mu nije zavrtela mozak, još uvek je pristojan i razuman sagovornik. 

Kojih 45 minuta kasnije suočavam se sa trojkom INXS. Potreban ti je predah, govori mi unutrašnji glas, ali - ko sluša...

Američka grupa Animotion sledeća je po rasporedu. Interesantan su bend, za moj ukus previše naklonjen američkom rocku - što je moj lični problem. 

Neko mi nudi intervju sa Cock Robinom koji je izuzetno popularan u Italiji, ali ja bih radiije da prozborim sa Merilin Martin, koja izgleda neuporedivo bolje. 

Na putu do razgovora sa Nevilom (izvinite Beluis Samom), naletim na Pola Raterforda iz Frenki-dečaka i izmenimo nekoliko neobaveznih rečenica. Tvrdi mi da nema šta da kaže u intervjuu, međutim, u Londonu će biti druga pesma. 

Dok razgovaram sa Beluisom, dve stvari mi se vrte u glavi; smeh celokupne Frenki-postave za susednim stolom i nesnosno sunce. Kao da me sunčanica svladala.

Dobro je da je poslednji intervju toga dana održavan unutra, u radio-sobi, da se bar malo ohladim. Sagovornici su mi švajcarska grupa Double

Kada se razgovor završi, vraćam se na terasu "Hajata", gde za susednim stolom sedi ženska osoba pristojnog izgleda. Neko mi kaže da je to Sandra, nemačka zvezda koja u Britaniji ne znači ni pola penija.

Te večeri je dva i po sata programa, direktno prenošenog u brojne zemlje, uključivalo četrnaest izvođača i, za neverovatno čudo, sve je proteklo tačno u minut. 

Kada najzad odlučim da prestanem da gledam koncert na televiziji i lično mu prisustvujem, susretnem Simply Red i kažem pevaču Miku da su dobro izgledali. Zahvalili su mi se.

Od internacionalnih talenata, njih deset, najviše mi se dopadne Merilin Martin, sa kojim kasnije porazgovaram. 

Frankie Goes To Hollywood, atrakcija večeri, na kraju druge pesme slome svu opremu pred "živim" TV-kamerama, u najboljoj tradiciji Whoovaca i Hendriksa.




Veče nije bilo završeno tim nastupom: sledila je žurka na brodu "Italie", koju su priredili Queen

Sve prisutne zvezde festivala bile su na uvidu - od Frenkija koji su pili kao da neće doživeti sutra, do nekih dodatnih atrakcija, par gologrudih devojaka koje su plesale za svetske foto-aparate.

- Zašto ste slomili opremu? - upitah Frenki-Pola.

- Bilo nam je dosadno i festival je dosadan, tako da smo odlučili da ga malo oživimo - osmehuje se.

Brajan Mej zastane da se pozdravimo i pitam ga kako dozvoljava da devojke bez dovoljno odeće paradiraju po njegovoj žurci. 

Uzvrati nešto kao:

- Veselo je, veselo.

Ah da, Merilin Martin. Prijatna osoba. 

Džon Dikon me se seti, mada smo se samo jednom susreli, i upoznam se (najzad!) sa Fredijem Merkjurijem.

Proslava (čega?) bila je nastavljena u baru hotela "Hajat", gde se radi do 6 ujutro.



Nedelja, 11. maj




Poslednji dan. Da je potrajalo duže, pozvao bih bernardinca sa konjakom. Srećom, za rano jutro nije bilo zakazanih intervjua, tako da sam mogao da se oporavim.

Džulijen Lenon je izigravao zvezdicu, iako mu poslednji album tako loše prolazi da je morao da otkaže celokupnu evropsku turneju. 

Ostao mu je samo jedan nastup u Britaniji.

Posle sam se sreo sa Simply Red, popodne sa Level 42. Poslednji je (kako je lepo saznanje da stavljaš poslednju traku u kasetaš) Kolonel Abrams, koji više liči na košarkaša nego na pevača.

U Kazinu, te večeri, Pol Hardkastl izvodi "19", da bi Queen, kao i uvek, krunisali veče neverovatnom predstavom.




Ne da sam rano bio u krevetu, već sam i pakovanje odložio za zoru.



Ponedeljak, 12. maj




Razmišljam: u Londonu je samo 4 sata ujutro. Kroz nekoliko sati, iz sunca ću biti prebačen u kišu. Kako tipično... 

Dok avion rula do pristanišne zgrade "Hitroa", razmišljam da sada sve te intervjue treba staviti na papir i pitam se imam li broj telefona svog lekara pri ruci.

Život novinara, obučenog u crno.

Napisao: Saša Stojanović, obrada: Yugopapir (Rock, jun 1986.)


1. deo izveštaja




Podržite Yugopapir: FB TW Donate