Mirko Sandić: Našem vaterpolisti nedavno je opljačkan stan. Rešio je da sam pronađe lopova! (1968)




Dvanaestog decembra 1967. uveče mladi bračni par je bio u Beogradu. Izišli su iz kuće oko 18 časova i vratili se po mećavi posle četiri časa. Odmah su primetili da u stanu nešto nije u redu i otkrili da je razbijen i otvoren prozor u kupatilu. Lopovi su se uvukli sa terase, i otključali orman

Priča koja sledi iznenadiće najviše službenike SUP-a u Novom Beogradu, jer je reč o provalnoj krađi evidentiranoj kod njih polovinom decembra. Glavni akter, ali u pozitivnom smislu je reprezentativac u vaterpolu, "tobdžija" Mirko Sandić...


*****



Od aprila prošle godine Sandić stanuje sa suprugom u dvosobnom stanu u potkrovlju novogradnje na Prvom bulevaru broj 43. Ljiljana Sandić je stjuardesa JAT-a i najveći deo vremena provodi leteći na međunarodnim linijama. Vaterpolo utakmice i turniri pogotovo odvode na razne strane njenog supruga.

Ali dvanaestog decembra uveče mladi bračni par je bio u Beogradu. Izišli su iz kuće oko 18 časova i vratili se po mećavi posle četiri časa. Odmah su primetili da u stanu nešto nije u redu i otkrili da je razbijen i otvoren prozor u kupatilu. Lopovi su se uvukli sa terase, i otključali orman.

Ljiljana Sandić pokazuje prozor kroz koji su se provalnici uvukli
(foto: Ilustrovana)

Nedostajao je nakit, naš i strani novac, pa i manji sportski trofeji u ukupnoj vrednosti od oko 1,4 miliona dinara. Mirko Sandić se nije mnogo uzbuđivao i odmah je pozvao Kriminalističku upravu. Upitali su popularnog sportistu:

- Sumnjate li na koga?

- Odakle da znam! - odgovorio je Sandić. - Odneli su samo sitnije stvari i sudeći po tome, ili su veoma prepredeni ili krajnje nevešti. Na primer: uzeli su iz ormana pozlaćenu medalju "Trofej Jadrana 67", a ovaj mnogo skuplji trofej sa Mediteranskih igara nisu ni dirnuli. Valjda zato što je bio okačen o mali luster na stolu. Uopšte, uzeli su samo stvari koje mogu da stanu u džep.

Službenici SUP-a su obavili izviđaj i objasnili da će dalje traganje nastaviti odeljenje sa Novog Beograda.

Prvi koji se posle njih našao u stanu Sandićevih bio je domaćin kuće Mirko Šević.

- Da nisu ovi klinci iz naše ulice? - posumnjao je.

- Ne verujem! - usprotivio se Sandić. - Svi su uvek ljubazni sa nama. Kad god se Ljiljana i ja vraćamo sa puta, pomažu da uznesemo stvari na peti sprat. Čak su nam, sećate se, pomagali da se uselimo, dolazili ovamo da slušaju ploče. Vodio sam ih čak i na utakmice, vozio automobilom.

- Ja im ipak ne verujem! - insistirao je Šević - Pogotovo se osilila jedna grupa mladića, njih šest-sedam. Na sve su spremni! Sate i sate provode ovde kraj kapije. Nije niko drugi već oni!

Sutradan, polazeći na trening, Sandić je zaista sreo grupu mladića i rekao im najmirnijim glasom:

- Nemojte samo posle da se kajete!

Prošla su dva-tri dana i tada se vaterpolista odlučio na akciju...


Hoćeš li i muzičku želju?



Zamolio je domaćina zgrade da mu opravi luster i dok su obojica ulazili u kuću naišao je jedan od mladića.

- Verovatno ste čuli da sam pokraden! Poručite onima koji su to učinili da vrate ono što su uzeli.

- Mi nemamo pojma, čika Mirko! - odgovorili su mladići uglas.

- "Crni", imaš li vremena da svratiš do mene? - upitao je Sandić.

- Imam koliko hoćeš! - samouvereno je odgovorio mladić.

Ušli su u stan i domaćin je rekao:

- Sedi! Hoćeš li nešto da popiješ?

- Ne pijem.

- Zaista? A hoćeš li jednu cigaretu, "kent" na primer?

- To može.

- Da slušamo muziku?

- Daj, molim te, one tvoje "Strance u noći"!

Mahinalno, Mirko Sandić je skinuo sa zida mali korbač koji je doneo nedavno iz Meksika i počeo da pucketa udarajući se po kolenu. Odmerio je mladića i nastavio:

- Pa, Crni, šta ćemo sa krađom? 

- Kakvom krađom?

- Ne pravi se lud! Razgovaram s tobom kao sa odraslim čovekom. Koliko imaš godana?

- Osamnaest.

- Eto, vidiš: mogao bi mirne duše da sedneš na optuženičku klupu.

- Zašto? Ništa nisam skrivio.

- Ja i ne tvrdim da si ti ukrao. Ali pošto si najpametniji u celoj grupi, a ja znam šta ste inače počinili, pozvao sam te da mi pomogneš, a svoje drugove spaseš zatvora i isleđivanja.

- Kažem ti da ništa ne znam!

- Onda smo završili. Lopovi će biti uhvaćeni po otiscima prstiju.

- Nema ništa od toga, jer su radili...

- U rukavicama?

- Nisam to hteo da kažem!

- Nego?

- Da nisam ja učestvovao.

- Ali, eto, znaš. Pa sad lepo uredi da se sve ukradeno vrati, ili se spremi za zatvor. Tebe ću prvog prijaviti.

- Ne plašim se ni tebe, ni zatvora. Ali za Sandića učiniću koliko se može. Da ti pravo kažem, bilo mi je sumnjivo čim sam video da klinci imaju pune džepove hiljadarki.

- Onda smo se dogovorili! Čekaću do sutra uveče.

- Može li do prekosutra?

- Može.

Posle 36 časova, u toku noći, Mirko Sandić je izišao iz stana do sandučeta za poštu.

Kad je otvorio, imao je šta da vidi: u dva plava koverta nalazile su se gotovo sve dragocenosti i novac. Nedostajalo je još 125.000 dinara, 50 dolara i manji deo nakita među kojim i prsten sa velikim kamenom "aleksandritom".

Poslednjih dana nema grupe dečaka i mladića kraj kapije zgrade na Prvom bulevaru 36. Mirko Sandić očekuje da mu vrate ostale dragocenosti i novac. Ili, da to dobije na drugi, legalan način.

Zabeležio: Džavid Husić, obrada: Yugopapir (Ilustrovana, januar 1968.)

Mirko Sandić pokazuje svoje sanduče za poštu u kome su
lopovi "meka srca" ostavili veći deo dragocenosti
(foto: Ilustrovana)

Podržite Yugopapir: FB TW Donate