Poslednji borbeni let partizanske avijacije 9. maja 45: Obustavljamo napad, Nemačka je kapitulirala!



I tih pet minuta u zalasku sunca svi će se piloti sa posebnim uzbuđenjem i radošću sećati. Do svakog je prvo dopro glas komandira koji naređuje obrušavanje. A četiri minuta kasnije, potpuno izmenjen, isti glas koji nisu mogli prepoznati od razdraganosti i ushićenja...



Maj 1961: Taj dan - deveti maj, 1945 godine - kao da nije počeo zorom. Već u svitanje svi su bili na aerodromu Mađar Mečke, pokraj svojih aparata.

Poručnik Trifun Amidžić raspitivao se kod mehaničara za ispravnost svoje eskadrile. Do toga mu je bilo posebno stalo, jer će leteti najmlađi piloti - partizani, koji su tek nedavno završili obuku i počeli samostalno da lete.

Kad je bilo vreme stroju svi su bili spremni. A mladići, mnogi samo osamnaestogodišnjaci, snažni kao njihovi motori, nestrpljivi i željni da što pre krenu...


*****



Komesar i komandir eskadrile: Belamarić
i Amidžić (foto: Sport i svet)
- Išli smo u četvorkama - priča pilot Sava Milutinović - iako uvek drugom maršrutom. Slika ispod nas nikad se nije menjala, srušene i spaljene kuće gledane iz vazduha potsećale su nas na mrtve ruke koje se tako pružaju za životom. Sećam se jedne takve kuće bez krova na dugoj ravnini i dvoje dece što su nam toga dana, stojeći kraj ždrebeta, mahali pozdravom.

Iznad Zagrebačke Gore čula se Amidžićeva komanda:

"Spremni, stižemo u zonu dejstva!"

Sada su se sve njnhove misli stopile s ujednačenim ritmom motora, a pogled usmerio na nepoznatu daljinu.

U tom trenutku ispod njih je odjeknula eksplozija - prašina i dim zahvatili su svu širinu reke - bilo je jasno da je neprijatelj, štiteći otstupnicu, digao most u vazduh.

Ubrzo se pred eskadrilom počela da nazire duga, crna kolona, kako vijuga između blagih brežuljaka.

Videli su se kamioni, tenkovi, topovi i motorizovane jedinice. I Amidžiću, kome je ovo bio 26. borbeni let, činilo se da je to najveća koncentracija sa kojom su se susreli posle proboja Sremskog fronta.

I, mada se nije očekivao protivnapad iz vazduha, napravio je takav raspored i borbeni prestroj da su piloti bili spremni na sve.

Iz zaštitnice ove neprijateljske kolone javili su se flakovi, a ubrzo kod prvog zavoja i dva laka protivavionska topa. Ali, istovremeno su izviđači primetili i kolebanje među vojnicima i bežanje sa druma.

Nešto niže ispaljena je jedna bela raketa, a iznad kamiona se pojavio veliki komad belog platna. Poručnik Amidžić odmah je zaključio da su to razne jedinice skupljene isključivo da bi se zajednički lakše probile i povukle preko granice - da nemaju zajedničke komande.

Sada je već više belih zastava.

A samo ona dva topa besomučno i nasumice gruvaju.

- Napad - komandovao je Amidžić i krenuo prvi u obrušavanje. Za njim je krenulo celo prvo odeljenje, pa drugo i treće. Nalet je bio snažan, svi su bili do krajnosti prisebni, a brišući let sa rafalima dug, ubitačan, potsećao je na napad kod Donjeg Miholjca.


Stotine neprijateljskih vojnika rasulo se po ledinama...



Odjeknule su prve bombe i posle crnog dima ostao je da se javlja samo jedan top.

Tri tenka su skrenula s puta i punom brzinom krenula ka obližnjoj šumi. Ali pre nego što su prevalili pola puta bomba je prvo zaustavila srednji, a nešto kasnije i levi. Treći je tada usporio i iz njega su iskočila dva čoveka. Jedan je odmah pao.

Vođa drugog odeljenja usmerio se na mesto odakle se još samo povremeno top javljao.

Kolona je bila napadnuta u celoj dužini, ispresecana ekoplozijom i dimom, suludom brzinom se smanjivala i širila. Stotine neprijateljskih vojnika rasulo se po ledinama, rilo glavom zemlju očekujući novi napad.

Dan je bio pun svetla, topao, a sunce je zalazilo. Nebom se izdizala cela eskadrila, mašine su pravile veliki krug - vršen je borbeni prestroj za novi napad.

I tih pet minuta u zalasku sunca svi će se piloti sa posebnim uzbuđenjem i radošću sećati. 

Do svakog je prvo dopro glas komandira koji naređuje obrušavanje.

A četiri minuta kasnije, potpuno izmenjen, isti glas koji nisu mogli prepoznati od razdraganosti i ushićenja:

"Drugovi, obustavljamo napad, Nemačka je kapitulirala. Pravac aerodrom!"

- Svi smo bili iznenađeni - nastavlja Sava Milutinović - danas kapetan I klase i pilot u jedinici koja nosi slavne tradicije 422. jurišnog puka prve vazduhoplovne jedinice naše Armije.

- Zahvatila nas je radost, rat je završen! Napravili smo još jedan krug iznad one raštrkane kolone u rasulu i krenuli desno, niz puste ravnice, široku reku, preko šuma u kojima smo počeli. Znali smo da su puste i daleko od naselja u kojima je sada sigurno veselje. Počeli smo po njima da bacamo preostale bombe.

Na aerodrom su sa poslednjeg borbenog leta stigli u sumrak.

Dočekao ih je vatromet raketa i velika masa razdraganog naroda i boraca.

Između još zagrejanih mašina odmah se razvilo kozaračko kolo, u kome su se mogli videti piloti u kombinezonima, sa tašnama preko ramena, iz kojih su se kroz kaučuk nazirale i gubile taktičke karte na kojima je bila ucrtana maršruta poslednjeg ratnog zadatka.

Napisao: Petar Volk, obrada: Yugopapir (Sport i svet, maj 1961.)


Put ka pobedi, april 1945 / Svi postovi

Podržite Yugopapir: FB TW Donate