Ćiro Blažević: Zašto nisam postao trener Zvezde i Partizana - kad je sve već bilo dogovoreno (1988)




Ko je bio opšte priznat trener Zvezde pre nego što je bio u njoj: Miljanić? Zec? Stanković? Vasović? Tek su stekli ime i ugled. U Zvezdi trener nije najbitniji čovek mašinerije. Ona to ne da! Igrač može biti bog, ali trener - ne! I to je realnost naše neostvarene, rekao bih, jednostrane ljubavi


Sa njim čovek treba da bude oprezan. Zato sve na magnetofonsku traku. Prošlog proleća sam objavio u “Tempu” ekskluzivnu vest da on, Miroslav Blažević, znan i kao Ćiro, postaje trener beogradskog Partizana! To se nije dogodilo, naravno, a posle su se čitaoci, a još više kolege, sprdali sa takvom “ekskluzivnošću”.


*****



- Oba mi oka ispala, ako sam želeo išta drugo nego da baš tebi dam tu novost - veli Blažević. -Tog dana bilo je sve dogovoreno između mene i generala Lončara, ali je on posle promenio mišljenje! Odlučio se za Jusufija, uz obrazloženje da Partizanu treba trener koji je već bio u klubu kao igrač.

Kakav je čovek trener Ćiro Blažević? Gospodin sa belim šalom koji se ne libi da i na teren izađe u smokingu i s leptir-mašnom, ili primitivac koji na javnom treningu svoje igrače, dakle i pred publikom koja to čuje, šalje u majčinu i psuje kao kočijaš?!

Da li je on filantrop i zaštitnik sirotinje, jer deli karte za sedenje svakom ko mu to zatraži pred derbi, ili je sračunati lihvar koji ništa u fudbalu ne radi ako nema lične koristi?!

Da li je on znalac loptanja koji je od Dinama, ekipe što se i sa jednim Ivićem borila za goli prvoligaški život, napravio konkurenta za šampionsku titulu, ili je fudbalski duduk koji se ne trepnuvši, odrekao usluga jednog Kataneca, Prosinečkog, Bore Cvetkovića, Bračuna, za duže Lulića, Kasala... !

- Pitanja su zločesta, ali ja na sve imam odgovor - kaže Blažević - a najviše volim kada se narod šali na moj račun. Eto, čuo sam najduhovitiji vic iz Beograda, nedavno. Kao, Dejan Savićević najlakše može u Zvezdu, ako ga ja prvo dovedem u Dinamo! Zar nije divno? Mi smo narod koji može biti bez posla, bez auta, bez hleba, ali nikada ne možemo ostati bez duha - i zato smo neuništivi!

Najduže je šef stručnog štaba NK Dinamo iz Zagreba u istoriji ovog kluba. Trener je povratnik, evo već dve godine, a u prethodnom mandatu (početkom 80-tih) osvojio je jednom prvenstvo i jednom nacionalni kup.

- I ne samo to, već sam one godine kada sam bio šampion sa Dinamom, bio i finalista Kupa. Pobedila nas Zvezda i to na produžetke, a one godine kada smo osvojili Kup bili smo vicešampioni odmah iza Partizana. Dlaka nam je falila da dvaput uzmemo duplu krunu!

Umoran je već od Zagreba, od Dinama. Borba sa stalnom opozicijom u klubu i u gradu ga dovodi do fobije. Čovek bi pomislio zahvatila ga manija gonjenja. Stalno priča da ga smenjuju...

- Joj, ko ne poznaje Zagreb i dinamovce neka mi ništa ne priča. Ovde sve mogu da ti oproste osim uspeha! Sve! Jedino ako imaš uspeha koji oni nisu imali, onda si stalno na meti. Kao glineni golub...

Tokom dvočasovnog razgovora dvaput je na liniji imao Pariz. Njega su zvali. Znači, ono što se priča o Pari Sen Žermenu je istina?


Od leta će Skoblar u Dinamo, a Ćiro u Pariz?


- A, neće to biti baš tako lako. Ne dam dušmanima hrane. Prvo ću da izborim Dinamu poziciju koja ga odvodi u evropsko takmičenje. Kup šampiona ili Kup UEFE, a onda ćemo da vidimo. Iz Dinama bez Evrope ne idem. Ne dam da me pljuju...

Osim što je razgovarao sa Parizom dva puta, podelio je na moje oči više stotina ulaznica za utakmicu Dinamo-Zvezda. I to sve skupe karte, sedenje na tribinama.

- Šta ćeš? Ko dolazi da moli za karte? Sirotinja, prijatelju. Nije lako ući skrušeno na vrata i prositi za kartu, dve, tri...

U Zvezdi, na primer, Velibor Vasović ima za svaku utakmicu samo tri ulaznice koje može da podeli. Ostalo na blagajnu, kupi pa deli.


Kako to može Ćiro u Dinamu?


- Lako! Ko meni može da ograniči broj besplatnih ulaznica? Taj se nije rodio. Ja donosim desetine milijardi i imam moralno pravo da poklonim na svoj račun, ako hoću, i sto miliona. To je logika i pravda. Kažu, to može Ćiro samo u Zagrebu, samo u samoupravnoj socijalističkoj Jugoslaviji, što to nije radio u Švajcarskoj? A ja jesam i u Švajcarskoj.

Ušao sam u anale ciriškog nogometa jer je na utakmicu Grashopers-Juventus došlo 30.000 Italijana a morali smo da menjamo stadion zbog navale za karte. Ja sam tada poklonio više od 500 karata za tribine i to gotovo sve mojim Jugovićima...

Branio je, javno, nedavno Vasovića kada je Zvezda pretila da će mu dati otkaz. Nije se očekivalo, predugo flertuje sa “crveno-belima”. Zar Ćiro jedva ne čeka da Zvezda otera trenera pa da se opet ponudi?

- Nisam branio Vasovića već i sebe! Ma, ne može neki pekar iz uprave kluba da ocenjuje stručnost jednog Vasovića! Što ga nije napao Džajić da loše radi? Dostojanstvo struke mora da se očuva.


Stambolić i Zvezda



To je druga serija pitanja. Izgleda kao da je Ćiro ostao tako dugo na vrućoj trenerskoj klupi zagrebačkih “modrih” baš zbog lukavog flerta sa Zvezdom, pa čak i sa Partizanom. Čim mu se drma u Maksimiru, on dođe, popije kaficu sa Džajićem, ili na Stadionu JNA, i posle novine pišu: eto Ćire u Beograd!

- Imaš krivo prijatelju - kao ljuti se Blažević. - Meni su akcije kod Dinamovih navijača pale zbog tog stalnog potenciranja da želim postati trener Zvezde, a samo mi je do navijača u svakom klubu stalo.


Pa šta je tu istina?


- Imao sam tu privilegiju i čast da lično upoznam Ivicu Stambolića, tadašnjeg prvog čoveka političkog života u Srbiji - čoveka kome je bilo stalo i do Zvezde. Simpatije su bile obostrane. Postojala je mogućnost da dođem u Zvezdu. Zaista. Ali nikada Stambolić nije umišljao da je on “tata u Zvezdi” koji sve odlučuje. On je samo sugerirao da bi bilo dobro da ja dođem u Zvezdu.

Svojevremeno je preko novina sam Blažević to demantovao. Rekao je da ne poznaje Stambolića, da nije bito kontakata na najvišem nivou. Šuškalo se da je jedan drugi političar iz tog vremena, Dragoslav-Draža Marković, rekao samo jednu reč: “Ne!” - i Ćiro nije došao u Zvezdu.

- To za druga Dražu ne znam, njega lično ne poznajem pa ne mogu da tvrdim, ali znam da sam zbog razgovora sa Stambolićem i naših obostranih simpatija imao velikih problema. Zato sam pristao da javno kažem kako lažem, mada je epizoda sa Stambolićem bila istinita.


Koji su razlozi što jedan san Blaževića: on u beogradskoj Crvenoj zvezdi - nikad neće postati java?


- Crvena zvezda je naš najveći klub. Bez diskusije. Zbog mase navijača, milionske armije ljudi koji je vole pa tek onda zbog stalnog učešća u evropskim takmičenjima. To je klub u Jugoslaviji kome ni Partizan, ni Hajduk, ni Dinamo, da se u so pretvore, ne mogu ručak osoliti.

Zato sam ja voleo da dođem tamo. Ali Zvezda, osim pravila da ne menja trenera tokom sezone, ima još jedno pravilo koje sam ja teško shvatio, čak i dockan. Zvezda nikada nije angažovala već poznatog trenera. Ona je uvek pravila od dotičnog čoveka velikog trenera.

Ko je bio opšte priznat trener Zvezde pre nego što je bio u njoj: Miljanić? Zec? Stanković? Vasović? Tek su stekli ime i ugled. U Zvezdi trener nije najbitniji čovek mašinerije. Ona to ne da! Igrač može biti bog, ali trener - ne! I to je realnost naše neostvarene, rekao bih, jednostrane ljubavi.

Ja hoću biti trener - bog u klubu. Zvezda to ne dozvoljava! I tu nema ljubavi. Ostao je samo peting. Što je meni lično žao. Ali ja imam već 52 godine i ne mogu da se menjam, bilo bi smešno. A ja da menjam Zvezdu i njen način - to je nemoguće...


Nesrećan zbog nadimka




Tako ni Džajić ne ume da priča o svom klubu. Gde su te tajne veličine Zvezde?


- Samo u narodu! I još negde - u imenu! Ja sam kao dečko bio nesrećan zbog nadimka Ćiro. Jako nesrećan. A sad mi je jasno da trećinu svoje popularnosti zahvaljujem baš tom nadimku. Ime je jako važno za poslovni uspeh. A Crvena zvezda? Pa to je Rote Štern, Red Star, Etoal Ruž, Estrelja Roha, Krasnaja Zvjezda... Ja sam se svojevremeno zanosio mišlju da Dinamu promenim ime.

Jer Lokomotiva, Torpeda, Dinama i raznih drugih reglera ima kao pleve u socijalističkim zemljama. Osim toga, sprdajmo se, ali poluozbiljno, Dinamo je prevaziđena mašina u mehanici. Ostao je još samo na biciklu.

Mora se priznati da Miroslav Blažević ima kuraži; u subotu, dan pred nedavni, odlučujući meč sa Crvenom zvezdom u Zagrebu, oterao je kući (dakle i iz ekipe) Mladena Munjakovića, dotadašnjeg kapitena tima. Razlog, prigovor ovog igrača da Ćiro forsira nove, skoro kupljene igrače na račun domorodaca - Zagrepčana i starih dinamovaca! Jeres se kod Ćire plaća odmah nogom u tur!

- Ma da mi je sin rođeni! Da mi je desna ruka, odsekao bih je u trenutku kada se davim ako me ne sluša! Igrači su divni, zdravi, mladi, umni ljudi, kojima su društvene okolnosti u dvadesetoj godini dale ono što je normalno u četrdesetoj: auto, kuću, konto u banci. I oni ne mogu normalno da rezonuju jer su besni.

Ako osete da mogu da ukajišare štogod, oni postaju Luciferi, vragovi, đavoli i naprave takav ršum u klubu da i jedan Dinamo, ili Hajduk mogu doći očas do druge lige! I trener mora biti taj koji će reći: stop, dalje ne može. Članovi uprave, amateri, privrednici i političari, ne mogu da znaju gde je ta granica, jer oni u svom poslu imaju kontakt sa ljudima drugačije vrste. Oni ne poznaju mentalitet igrača.

Neka se ne naljuti Dejan Savićević, ali on voli Zvezdu samo dotle dok ne dobije 20.000 dojče maraka više od mene, ili od Partizana. I odmah će sazvati konferenciju za štampu i reći da je oduvek voleo Dinamo ili Stadion JNA.

Opozicija, zapravo oni dinamovci, manje ili više uticajni, najviše krive Ćiru što je olako otpisao tako mnogo i tako dobre igrače.


Kako se Blažević od tog pogovora brani?


- Svi igrači koji su bili kod mene znaju da sam ja u stanju dati svoje krvi za njih. Bukvalno. Nema toga što ja neću dati igraču sve dok me ne izneveri. Ali ako vidim da mi ne dođe na trening, da mi ne dođe na utakmicu, da pije, a rekao je neće više, da se kocka, pa ga ja vadim iz zatvora drugi put, ako mi njegova žena dođe plačući zbog njegovog kurvanja i zapostavljanja porodice po treći put, a on mi da reč da je sad i više nikad, a to se ponovi...

Šut karta! Pa bio ti posle prvi strelac Kupa šampiona, najbolji igrač na svetu...


Ćiro kao Atila Bič Božji? Ima li i grešaka u tom odsecanju na panju?


- Ima samo jedan. Zove se Robert Prosinečki. Ali drago mi je da je tako. On u Dinamu ne bi bio tako brzo i tako veliko ime već sada. On je deo fenomena koji zovemo Zvezda, uz lične kvalitete naravno, a i sticajem drugih okolnosti. Prevario se jesam, srce me boli, što nisam video ono što su videli posle drugi, ali tom dečku želim da postane Maradona i da zaigra u Real Madridu, ako mu je to san...

Razgovarao: Stevan Zec, obrada: Yugopapir (Svet, 1988.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate