Put ka pobedi, april 1945 (3. deo) - Prvi put našim borcima u pomoć stiže - partizanska avijacija!




Pojava tenkova Druge tenkovske brigade bila je za Nemce veliko iznenađenje. Nikada mi do tada nismo odjednom uveli u borbu toliko tenkova, i to, u ono vreme, najboljih tenkova u svetu. Bili su to tenkovi tipa T-34. Pošto su uvedeni u borbu, naši su tenkisti, baš zbog iznenađenja koje su izazvali, napredovali vrlo brzo


Ujutro 17. januara 1945. počela je nemačka ofanziva. Potisnuto je desno krilo naše Prve armije, jer su tu Nemci napali s višestruko jačim snagama, upotrebivši čak i tenkove. Pošavši iz rejona Sotina, Nemci su do uveče stigli u Tovarnik i zauzeli ga. Ujutro su napredovali sve do Šida. Nemački vojnici iz divizije "Princ Eugen", inače folksdojčeri, otvoreno su govorili da idu na Zemun i Beograd. I u štabu nemačkog korpusa u Nuštru zavladao je optimizam. Ali su se prevarili...


Uskoro je naš otpor postao neočekivano jak. U borbu su ubačene naše sveže jedinice, među kojima i Šesta lička proleterska divizija. Prva armija je ojačana i Drugom proleterskom divizijom. U borbu je ušla i naša mlada avijacija, koja je baš tih dana počela samostalno da dejstvuje. 

Sa 493 borbena leta 18. i 19. januara i još 148 letova u sledeća četiri dana naša avijacija je, bombardujući, raketirajući i mitraljirajući nemačke jedinice doprinela da su snage Prve armije ponovo oslobodile Šid, Adaševce i Vašicu. 

Naši borci su tada prvi put osetili šta znači pomoć avijacije.

Naša Prva armija je primorala Nemce na povlačenje. 

Morali su se povući na liniju Mohovo (na Dunavu) - istočno od Tovarnika - selo Ilinci - reka Bosut- Batrovci - Lipovac. Tu su se na brzinu pripremali za odbranu. Skratili su malo i front, pa im sa toliko snaga, sa kompletne tri nemačke divizije i još nekim jedinicama, nije bilo teško da se brane. 

Borbeni avion IL-2 iz sastava 11. vazduhoplovne divizije JA, za vreme
izviđanja neprijateljskih položaja neposredno posle proboja Sremskog
fronta aprila 1945. (foto: znaci.net)

Na toj liniji front se stabilizovao posle sedmodnevnih krvavih borbi. Tu je mirovao, bez većih promena, sve do aprilske ofanzive Prve armije.

Nakon stabilizacije fronta neprijatelj je pristupio fortifikacijskoj organizaciji odbrane i zaprečavanju dostignute linije.

Sremski front je imao dva odseka različito posednuta, utvrđena i branjena. 

Prvi od reke Dunava do sela Batrovci, a drugi na području Bosutskih šuma. 

Na levom krilu nemačkog fronta, prema našem desnom krilu, od Dunava do sela Lipovca (pored današnjeg auto-puta) neprijatelj je na frontu širine oko 30 kilometara imao potpuno razvijen sistem rovova i saobraćajnica, sa bunkerima, a ispred toga protezale su se prepreke od bodljikave žice i protivpešadijskih i protivtenkovskih mina. 

Prvi pojas odbrane (dubine 5 do 6 kilometara) bio je gusto posednut i branjen velikim brojem puškomitraljeza i mitraljeza, protivtenkovskih topova, poljskim topovima i haubicama, minobacačima. 

Drugi pojas odbrane bio je prednjim krajem na liniji od sela Opatovca (na Dunavu) - preko Lovasa - Ilače - do Apševaca. 

U širem rejonu Vinkovaca i oko Brčkog nalazile su se operativne rezerve sa nešto tenkova tipa fiat i hočkis. Obala Dunava je bila takođe dobro branjena i minirana.

Kod sela Batrovaca front je bio povijen do sela Lipovca i na taj način je ostvarena zaštita desnog boka ovog dela fronta. 

Ovde se završavao neprekidni i utvrđeni deo fronta, a počinjao šumski i poplavljeni teren. To su Bosutske šume čije močvarno zemljište nije bilo pogodno za formiranje čvrstog fronta. 

Taj deo fronta se i s naše i s nemačke strane kontrolisao pojedinim usamljenim uporištima i patrolama. Veće snage bile su raspoređene samo oko sela i u njima. Sva ta sela bila su svojevrsna utvrđenja okružena šumama i močvarama.


Nemci: I dalje sposobni da se suprotstave najvećim armijama sveta



U to vreme neprijatelj je još uvek bio jak. 

On je bio sposoban da se suprotstavi najvećim armijama sveta. Sovjetske trupe su bile zaustavljene pred Budimpeštom, a sredinom decembra 1944. dvadesetak dana pre nemačke ofanzive u Sremu, počela je bila velika nemačka ofanziva u Ardenima, pod čijim udarcima Englezi i Amerikanci umalo nisu bili bačeni u more. 

Razume se da ni našim borcima, koji su u teškoj školi sremskog fronta ovladali vojnom veštinom savremenog frontalnog načina ratovanja, nije bilo lako. 


Ali baš te borbe ukazale su na poraslu moć naše armije. 

Nemci su odbijeni i primorani da se ukopaju i miruju.

Ceo februar i mart 1945. godine front u Sremu je mirovao. Nemci i ustaško-domobranske snage, pa čak i kvislinzi iz Srbije, ukopavali su se, a naša Prva armija se pripremala za prolećnu ofanzivu.

Početkom aprila, pre trideset godina, bili su sazreli strategijski i operacijski uslovi za likvidaciju neprijateljevog fronta u Sremu i na Dravi, tog njegovog najisturenijeg fronta u Jugoslaviji. 

Prema osnovnoj operativnoj ideji vrhovnog komandanta maršala Tita o opštoj ofanzivi Jugoslovenske armije, valjalo je energično napredovati njenim levim krilom duž obale Jadrana, ka Istri i Slovenačkom primorju, a desnim krilom južno od reke Drave ka Zagrebu i Mariboru. 

U isto vreme morao se vršiti snažan pritisak s fronta, nastupanjem kroz Bosnu ka Karlovcu i Zagrebu, kako bi se osigurali unutrašnji bokovi krilnih armija.


Proboj fronta: Stižu Makedonci i Bosanci!



U duhu te ideje, Prva i Treća armija dobile su zadatak da razbiju neprijateljevo levo krilo u Sremu i na Dravi, a potom da nastupaju između Save i Drave.

Frontalni napad na sremski front, koji je neprijatelj brižljivo utvrdio, bio bi vrlo težak i iziskivao bi velike žrtve.

Zbog toga su Treća armija i Južna grupa divizije Prve armije dobile zadatak da dvostrukim obuhvatom, preko Drave i Save, izmanevrišu sremsku utvrđenu zonu i prodru u njenu pozadinu. 

U isto vreme je predviđen i frontalni udar severnom grupom divizija Prve armije, što je olakšano pomenutim obuhvatom.

Trećeg aprila u sastav Prve armije ušle su još neke snage. Pre svega naš Petnaesti korpus sa svoje dve divizije iz Makedonije. Bile su to Četrdeset druga i Četrdeset osma divizija. 

Članovi štaba I makedonske brigade 48. divizije vrše smotru brigade kraj Stare Pazove
pre proboja Sremskog fronta početkom aprila 1945. godine (foto: znaci.net)

Pored njih, u sastav armije ušla je i Sedamnaesta (istočnobosanska) divizija, zatim Druga proleterska divizija, a 7. aprila još i Dvadeset druga (srpska) divizija i druga tenkovska brigada.

Da bi s juga bila izmanevrisana sremska utvrđena zona, Prva armija je formirala Južnu grupu divizija sastavljenu od Pete divizije, Druge proleterske divizije i Sedamnaeste divizije. 

Neke od njih su prebačene iz Srema na Drinu, a odavde u bosansku Posavinu. 

Od Bijeljine do Brčkog, Južna grupa divizija je vodila teške borbe gotovo deset dana. Tek noću između 10. i 11. aprila prešle su Savu kod Brčkog, polazeći iz Bosne, naše Peta, Sedamnaesta i Druga proleterska divizija. 

One su dalje napredovale pravcem Vrbanja - Županja - Vinkovci.

Ipak, zbog žestokog nemačkog otpora i poplavljenog zemljišta, a naročito zbog mnogih mina, taj napad se nije razvijao brzinom kojom je očekivan.

Tu se Južnoj grupi divizija pridružila i Bosutska operativna grupa sastavljena od dve divizije (Šeste i Jedanaeste) i konjičke brigade. Ta grupa je prodirala kroz bosutske šume, oslobađajući mnoga sela, a krenula je iz rejona sela Morovića.

Jedanaestog aprila 1945. godine u 23 časa zatutnjalo je i na obe obale reke Drave. Naša Treća armija, koja je do tada držala front na baranjskoj obali ove reke, započela je borbu u Slavoniji za oslobođenje Našica i Osijeka.

Najposle, 12. aprila u 5 časova ujutro, posle kratke ali snažne artiljerijske pripreme, uz podršku dva puka jurišne i dva puka lovačke avijacije, krenula je u napad i Severna grupa divizija Prve armije. 

Na frontu širine trideset kilometara za proboj je izabran deo širine svega 6 kilometara između Dunava i kote 141. Taj glavni udar Prve armije vršen je pravcem prema Lovašu i Vinkovcima.

Na pravcu glavnog udara nastupale su tri naše divizije. 

Dve su bile u prvom ešelonu, a jedna u drugom. U prvom ešelonu su bile Prva proleterska divizija i Dvadeset prva (srpska) udarna. U drugom ešelonu je bila Četrdeset osma (makedonska) divizija...


Neposrednom vatrom: Metod upotrebe artiljerije



Sedmog aprila 1945. preduzet je opšti snažan koncentričan napad na grad Brčko, potpomognut našom jakom artiljerijskom vatrom.

Da bi se obezbijedio brži tempo nastupanja na tom sektoru, bilo je neophodno da se čitave artiljerijske grupe (čak i topovi 122 mm) izvuku u prvi borbeni red, odakle su neposrednom vatrom tukle i razbijale neprijateljske bunkere i druge utvrđene tačke na prilazima gradu, u samom gradu i, kasnije, pri forsiranju Save. 


Ovaj metod upotrebe artiljerije stalno je primjenjivan u svim bojevima i operacijama Prve armije do završetka rata. 

Rezultati su bili izvanredni, jer su takve zadatke mogli uspješno izvršavati i naši malo iskusni i nedovoljno spremni artiljerci.

Time je pešadiji bila omogućena podrška sigurnom artiljerijskom vatrom i obezbijeđeno njeno sadejstvo sa artiljerijom, jer ju je uvijek imala na oku u svom borbenom rasporedu. 

Tako je bio nadoknađen i nedostatak artiljerijskih oruđa i municije, a artiljerija, koja je tako reći u cjelini postala dio borbenih poredaka prvih ešelona pješadije, veoma uspješno je izvršila svoj zadatak. 

Ona je svojim brzim i neposrednim manevrom vatre i neposrednim pokretima obezbijedila brzo nastupanje pješadije i tenkova, kao i pomijeranje borbenog poretka grupe, a kasnije i čitave armije.


Prodor naših tenkova: Haos i panika u nemačkoj pozadini!



... Svaka od divizija u prvom ešelonu podržana je snažnom artiljerijom, povremeno avijacijom, i po jednim tenkovskim bataljonom iz Druge tenkovske brigade.

Za napad na pomoćnom pravcu Severne grupe divizija Prve armije, od kote 141 do zaseoka Gradina, određena je Četrdeset druga (makedonska) divizija. Taj deo fronta je bio širok 14 kilometara. 

U isto vreme od Batrovaca do Lipovca napadala je naša Dvadeset druga (srpska) divizija. Njen napad je počeo još noću, ali je zbog teškog prelaza preko Spačve sporo napredovao.

Prva proleterska i Dvadeset prva divizija, koje su napadale na najutvrđeniji deo fronta, bile su potpomognute i desantom preko reke Dunava. 

U noći pre početka ofanzive, Peta srpska brigada izvršila je napad u bok neprijateljevog utvrđenog fronta, forsirajući Dunav kod Sabadoševog salaša, između Opatovca i Sotina.

Desant Pete brigade izvršen je uz podršku sedam monitora Dunavske flotile Crvene armije. To je poučan primer dobro izvršenih priprema i umešnosti u rukovođenju složenom i riskantnom akcijom. 

Brigada je uništila nemački bataljon koji je branio obalu reke i privezala nemački bataljon koji se pojavio od sela Mikloševaca, kao i znatan deo nemačkih snaga koje su branile selo Opatovac. Ona je tako znatno olakšala i ubrzala nastupanje Prve proleterske divizije.

Presecanjem puta Opatovac-Sotin, kojim je trebalo da se povuče neprijatelj iz rejona Opatovca (kako ne bi bio opkoljen) Peta brigada je u mnogome pomogla potpunom razbijanju nemačke tvrđavske brigade "Kloc", koja je branila taj, najvažniji, deo fronta.

Pojava tenkova Druge tenkovske brigade bila je za Nemce veliko iznenađenje. 
12. april 1945: Praćenje pešadije za vreme proboja Sremskog fronta

Nikada mi do tada nismo odjednom uveli u borbu toliko tenkova, i to, u ono vreme, najboljih tenkova u svetu. 

Bili su to tenkovi tipa T-34. 

Pošto su uvedeni u borbu, naši su tenkisti, baš zbog iznenađenja koje su izazvali, napredovali vrlo brzo. 



U borbenom zanosu oni su se veoma udaljili od pešadije - ponegde čak i osam kilometara. 

To je bilo protivno svim dotadašnjim pravilima.

Iako je to moglo loše da se završi za poneke tenkove, ipak je taj duboki tenkovski prodor izazvao još veći haos i paniku u nemačkoj pozadini. 

To je olakšalo i ubrzalo nastupanje naših divizija.

12. april 1945: Tenkovsko odeljenje 21. divizije I korpusa za vreme borbe


Kako su piloti 423. jurišnog puka pomagali našim tenkistima 



U izvesnim trenucima naša avijacija je vidno doprinosila pobedi. 

Na primer, kada je nemačka artiljerija iz rejona Šidskih Banovaca počela da preciznom vatrom sprečava uvođenje naših tenkova u napad, piloti 423. jurišnog puka su brzim i smelim dejstvom neutralisali nemačke baterije i tako pomogli našim tenkistima.

Pokazalo se da su naše jedinice ovladale veštinom savremenog ratovanja, tako da su bile sposobne da potuku odlično utvrđenog protivnika.

Dvanaestog aprila u 15 časova oslobođen je Vukovar, a sledećeg dana su Dvadeset prva udarna divizija i tenkovska brigada prodrle u Vinkovce. 

Tako je do Vinkovaca pre stigla Severna grupa divizija, a ne Južna grupa divizija. Po planu trebalo je pre stići sa juga.

Ipak, upotreba velikih snaga na uskom delu proboja fronta dovela je do mnogo bržeg napredovanja no što se očekivalo, pa je Severna grupa stigla u Vinkovce za dva umesto za tri dana.

Proboj je bio izvršen. 

Neprijatelj je bio prisiljen da se uz velike gubitke povlači. Pokušao je da se zaustavi tek kod Đakova i Strizivojne, ali i tu nije mogao da duže pruža otpor.

Proboj sremske utvrđene zone izvršen je tačno po planu, čak i bolje no što se zamišljalo. Taj proboj može poslužiti kao primer, kao obrazac. 

Naša mlada armija je tom pobedom dokazala svoju udarnu snagu i pokazala koliko je naučila u prethodnim borbama. 

Tom operacijom ona je stekla nova dragocena iskustva u modernom načinu ratovanja. 

Proboj sremskog fronta bio je veliki uspeh naših jedinica, kojim je potvrđena njihova sposobnost da upotrebljavaju i teško naoružanje, a za to je potrebna vešta organizacija i preciznost operacijskog i taktičkog sadejstva.

Proboj sremskog fronta je bio značajan, a svakako i najteži zadatak u našoj ofanzivi koja je konačno dovela do oslobođenja Jugoslavije.

Napisao: Stevan Korda, obrada: Yugopapir (Front, april 1975.)

Četvrti na fotografiji: Milan Čubrilo Ćić, komandant bataljona u 21. diviziji,
poginuo na Sremskom frontu (foto: znaci.net)


Učili smo da kopamo: Nigde žbuna, nigde kamena!



(Iz knjige "Krajišnici pred bunkerima" Koste Zrilića)


Prešlo se i na frontalni način ratovanja - obrazovan je sremski front, na kojem se našla i Prva krajiška brigada.

U daljini, kroz sumaglicu, na sremskoj ravnici nazirali su se tu i tamo raštrkani salaši. Sela su izgledala kao oaze u pustinji. Južno i zapadno od Đeletovaca i Orolika prostirale su se Spačvanske i Bosutske šume.

Front se još nije bio stabilizovao. Posle dvodnevnog odmora u Šidu, 9. decembra brigada je krenula prema selu Đeletovcu. 

U daljini se čula topovska kanonada. Nakon tročasovnog marša već se razaznavalo štektanje neprijateljevih rafala. 

Predveče se brigada sukobila s neprijateljem kod sela Slavkovaca, a sutradan je vodila borbu čitav dan.

Prve borbe na sremskoj ravnici bile su neobične za stare, iskusne ratnike, a pogotovu za mlade, neiskusne borce. 
17. mart 1945: Rosa Kačar, borac I proleterske divizije
na Sremskom frontu (foto: znaci.net)

Nigde žbuna, nigde kamena, nigde vrzine, potočića ili brežuljka do kojeg bi pretrčali, dopuzali, koji bi ih bar malo zaklonio i zaštitio. Ponegde samo kanali do pojasa puni vode.

Borci su o frontovskom ratovanju ponešto naučili za vreme jednomesečnog odmora u Vršcu. 

Govorili su im komandiri: 

"Treba se odmah zakopavati u zemlju, napraviti zaklon, makar i mali, zaštititi se ne samo od kuršuma nego i od neprijateljevog pogleda.''

Ali jedno je teorija, a drugo praksa. Na to se trebalo navići, naučiti to. 

Frontalni način ratovanja bio je nov i za stare partizanske borce i starešine. Naučili su oni da se koriste prirodnim zaklonima, a tamo gde su do tada ratovali najčešće ih je bilo veoma mnogo. 

Samo u izuzetnim prilikama, najčešće kada je neku teritoriju trebalo duže braniti, ukopavali su se i pravili zaklone, ali i tada su nerado "išli u zemlju". 

Tu, u sremskoj ravnici, trebalo je položiti novi ispit, steći novo iskustvo.


Put ka pobedi, april 1945: Prvi deo


Podržite Yugopapir: FB TW Donate