Avgust 1978: Danka Novović je rođena u Prokuplju,
18. septembra 1944. U Beogradu od 1954, kao učenica bila je član
dečje dramske grupe Bate Miladinovića, iz koje su izišle i njene današnje koleginice Staka Novković i Vesna Nestorović. Posle
završene gimnazije, studirala je etnologiju.
Na Televiziji je od
1963, prvo kao najavljivačica, od 1965. kao voditelj emisija
ciklusa "Od jutra do povečerja", a od 1972. je na svom sadašnjem
poslu spikera-novinara u redakciji Informativno-političkog programa.
Pored vođenja Dnevnika, javlja se i samostalnim prilozima u
emisijama "Beogradska hronika".
*****
BRZO pošto sam počela da radim u
ekipi emisije "Od jutra do povečerja", negde godine 1965,
službeno smo otputovali u Prokuplje. Iako sam još bila
impresionirana odgovornošću svog novog posla, meni je taj put doneo
i jedno drugačije, lično uzbuđenje: posle gotovo petnaest godina,
prvi put sam se vraćala krajevima svog detinjstva, svojih najranijih
i najjasnijih sećanja.
Izazov je bio isuviše snažan da bih
mu odolela. Iako sam slutila da mi taj susret neće značiti samo
radost, zamolila sam kolege da me odvezu u selo Donju Konjušu u
blizini Kuršumlije - da bih opet videla onu školu, one
proplanke i vinograde, one vrbe pored obale, onaj stari, ruševni
most preko reke Toplice...
Ukoliko smo se više približavali
selu, uzbuđenje u meni je raslo, a uspomene navirale - u isti mah
svetle i bolne, življe nego ikada.
ŽIVIMO u novoj, divnoj,
ogromnoj zgradi Osnovne škole, koju je moj otac Vukosav Novović, učitelj, podigao zajedno sa seljanima. Škola je
na vrhu brda, okružena prostranim dvorištem, a uokolo se prostiru
voćnjaci, kukuruzišta, pašnjaci, vinogradi.
Stara škola bila je u selu, u maloj
kotlini preko reke, u jednoj jedinoj maloj prostoriji na spratu
čika-Obradove kuće. Ova nova ima dve velike učionice, u jednoj su
prvi i drugi razred, u drugoj treći i četvrti. Ima i dva prostrana
stana za učitelje, sa visokim tavanicama i ogromnim, svetlim
prozorima.
U jednom od njih stanuje tatina koleginica, učiteljica
Dragica, sa dva sina, a u drugome smo mi: tata, mama Jelena, moja
braća Slobodan i Novak - mi ih zovemo Bodin i Novica - i ja; moj nadimak je Beba.
Novica je još mali, dve godine je mlađi od mene, Bodin ide već u
drugi razred, a meni još ne daju u školu, iako imam već četiri
godine.
Ali, mada znam da će se tata ljutiti ako me primeti, ja se prikradam hodnikom koji učiteljske stanove povezuje sa učionicama - i na zadnja vrata, krišom, uvlačim se u razred, pa se šćućurim negde među đacima i ne mrdam do završetka časa (čak i po cenu da mi se za to vreme desi određena mala nezgoda zbog potiskivanja čestih dečjih fizioloških potreba).
Ali, mada znam da će se tata ljutiti ako me primeti, ja se prikradam hodnikom koji učiteljske stanove povezuje sa učionicama - i na zadnja vrata, krišom, uvlačim se u razred, pa se šćućurim negde među đacima i ne mrdam do završetka časa (čak i po cenu da mi se za to vreme desi određena mala nezgoda zbog potiskivanja čestih dečjih fizioloških potreba).
Đaci me ne odaju - svi su oni moji drugovi i drugarice - a dovoljno
sam mala da bih se sakrila među šezdesetoro i više dece.
Otac me
nekad primeti i najuri, a nekad se napravi da me nije video. Iako su
sinovi "glavni", ja ipak slutim - i po poklonima što nam
ih donosi s puta - da sam njegova ljubimica, i moja želja za školom
verovatno mu ipak prija, iako nije u skladu s propisima...
Posle se ja i mlađi brat igramo škole:
ja mu držim predavanja, već sam rešila da, kad porastem, budem
učiteljica.
Bodin se time ne bavi, on ima svoje starije društvo, a
i stalno mora da uči - iako, po mom mišljenju, već zna sve što se
može znati. Otac voli sve učenike, ali u razredu je veoma strog a
njegov sin mora da služi za primer!
To će očekivati i od nas dvoje
mlađih, i zato nam ili on ili majka uveče - pri svetlosti
petrolejke - čitaju iz knjiga, pričaju priče, savetuju nas,
razgovaraju s nama o proteklom danu...
OGRADA školskog dvorišta, načinjena
od taraba, nema kapiju - ali ima okvir za nju, a na okviru je naša
ljuljaška; nizbrdo, prema reci, nalazi se česma sa koje smo,
utrkujući se, donosili vodu dok je nisu doveli u zgradu; odmah tu je
i reka Toplica u kojoj, kad nabuja, mogu da se ulove pune korpe riba;
kupamo se u njoj sa ostalom decom - naučili smo da plivamo takoreći
tek što smo prohodali - skačemo u dubinu sa vrba na obali, gnjuramo
bez straha.
(Mnogo kasnije ću, na svoje čuđenje, zaboraviti da
plivam i steći strah od vode!)
Preko leta smo više na reci nego u
kući.
S nama u igri uvek je naš mali, živahni pas Cuki, a u dvorištu imamo
kozu Maru koju svakog dana muze školski poslužitelj Milutin (ko se
seća nekadašnjih škola, zna da je poslužitelj bio desna ruka
učitelja); ja nestrpljivo obigravam oko njega, čekajući da se
napijem toplog, mirisavog mleka.
Prvo grožđe, rano voće, mladi
kukuruzi... - stizali su redovno u našu kuću, "učinoj "
deci. Pa ipak, jedanput zaboravim zakon roditelja: "Nikad ne
uzmi ništa tuđe!" i sa drugom decom krenem, prvi i poslednji
put, u krađu grožđa.
Naiđe vlasnik, ostali se razbeže, mene
uhvati.
Ljut, pita me čija sam, pa se zaprepasti: "Zar ti,
učina ćerka, pa da kradeš?"; ja, u suzama, molim ga
samo da ne kaže tati, a on me gleda, razmišlja, pa kaže:
"Neću.
Evo ti ovo grožđe, pozdravi oca i reci da sam ti ga ja dao"...
I svojom grubom, čvornovatom rukom
pogladi me po kosi.
OTAC se rodio u jednom selu u okolini
Ivangrada, rano je ostao bez majke i morao da počne sam o sebi da se
brine. Pošto je završio Učiteljsku školu na Cetinju, nekoliko
godina je službovao po bosanskim selima, a onda došao na Kosovo, u
selo Donje Nerodimlje.
U Uroševcu se upoznao s majkom - čija
se porodica tamo doselila iz Nikšića - i zajedno su, još negde
tridesetdevete ili četrdesete, prešli u Donju Konjušu.
Desetak
godina mlađa od njega, odrasla u imućnoj trgovačkoj porodici,
ona je već sa svojih sedamnaest-osamnaest godina ispoljila toliku
meru hrabrosti i spremnosti da se ponese sa životom da ja to i danas
teško mogu da shvatim. A godine i godine iskušenja tek su
nailazile...
Kaže se da su Crnogorci lenji. Po
svemu onome što sam o ocu slušala od ljudi, što i danas imam
prilike da čujem - a i po onome što sam sama zapamtila - takvo
shvatanje nije opravdano.
Bio je veliki radnik, uvek u pokretu i
akciji, u želji i nastojanju da što više učini za decu i ljude,
za to naše selo - kao da je njegovo rođeno - u nepresušnoj želji
da ljudski život bude bolji i lepši, svetliji.
Za vreme rata,
ilegalno je radio za narodnooslobodilački pokret, dvaput je zamalo
izbegao streljanje.
U jednoj od tih prilika, zagovarao je i
zadržavao bugarskog oficira sve dok se seljaci koji je trebalo da
budu uhapšeni nisu sklonili, a izvukao je glavu samo zahvaljujući
tome što je oficir u civilu bio - učitelj.
Ja sam se, igrom slučaja, rodila na
dan oslobođenja Prokuplja - i otac mi je dao ime Slobodanka; i ta
mala, intimna pojedinost govori ponešto o njemu.
Mnogo više, razume
se, kazuje njegov rad u prvim posleratnim godinama, rad koji niti je
sam po sebi bio lak i zahvalan, niti se ostvarivao u jednostavnim
uslovima; između ostaloga, iako lično prihvaćen i poštovan od
celog sela, imao je velikih teškoća da neke roditelje privoli da
pošalju u školu dete - pogotovu žensko.
Uspevao je, i ja sam tokom godina srela
više ljudi, i onih sa fakultetskim diplomama, koji se - kad
saznaju ko sam - prosto ozare:
"Vi ste, znači, ćerka našeg
uče Vukosava?!... Da njega nije bilo, mnogi od nas ne bi postali ovo
što su danas!"
VISOKOG rasta, krupan i snažan,
plavook, on je - koliko god strog kad je reč bila o učenju i o
etičkim načelima - po prirodi bio vedar i društven
čovek, veseljak. Majka, mirna i tiha, takođe je lepo pevala - i danas volim da je slušam - ali
nikad nije bila ni u prilici da se opusti i zabavi; pored brige o nama
i svih kućnih poslova u ondašnjim uslovima, rano je naučila da
šije i sama nas odevala sve dok nismo odrasli.
Uzgred, moj današnji
smisao za lepo odevanje potiče od prvih njenih haljinica sašivenih
za mene, kojima se otac radovao možda i više od nas dveju.
U svemu prvi u selu - kao što su i
mnogi drugi učitelji njegovog kova bili u svojim sredinama - on je
bio i obavezan učesnik svih praznovanja među seljanima.
Posle
mnogih preživljenih teškoća i stresova, pojavile su se zdravstvene
teškoće, lekari su mu zabranili da puši a trebalo je i da drži
specijalnu dijetu. Ali, on se toga nije mnogo pridržavao, a u
društvu bi umeo i da popije koju čašicu; pošto nije podnosio
piće, brzo bi ga "hvatalo" i tada bi bio naročito veseo i
zabavan.
Jedanput je, tako, na povratku kući
pao sa brvna u rečicu i došao potpuno mokar; seo je na pod a mi
deca se sjatili oko njega, kikoćući se i uživajući što je tako
smešan, dok nam je on - ne obazirući se na mamine oštre,
opravdane proteste - pričao kako se sve to desilo...
I inače je voleo da nam priča i da se
igra s nama, "điha-điha" i drugih jednostavnih, za decu
toliko lepih i dragocenih igara.
NAVIKLI da tata putuje poslom, na
razne sastanke u Kuršumliju i Prokuplje, nismo se začudili kad smo
čuli da treba da ide u Beograd, na neki pregled. Ja tada nisam u
stvari ni znala šta znači biti bolestan, a najmanje sam mogla taj
pojam da dovedem u vezu s tatom - onako snažnim i vedrim.
Pa ipak, kada smo ga otpratili do u
blizinu onog starog, ruševnog mosta na Toplici, desilo se nešto
čudno. Pošto smo se pozdravili i izljubili, i on već krenuo -
visok, u dugom kaputu, sa šeširom na glavi i belim šalom oko vrata
- mi smo ga pozvali:
"Tata, dođi da se opet pozdravimo"!...
i tako nekoliko puta.
Kao da smo osetili da ga nikada više nećemo
videti.
Nismo ga više videli. Tada, godine
pedesetprve - njemu je bilo tridesetdevet - mogućnosti za uspešno
lečenje tumora na mozgu bile su veoma male, utoliko manje ako bolest
nije otkrivena na vreme.
Na povratku sa sahrane u Beogradu,
prešli smo isti onaj stari most. Ugledavši nas, seljaci na okolnim
poljima prekinuli su posao i krenuli nam ususret, da mami u crnini
izraze saučešće - jednostavnim rečima, ili ćutke.
Ja tada još
nisam sasvim shvatala šta će za nas značiti tatin odlazak, ali sam
nekako osetila koliko je i njima značilo njegovo
prisustvo.
Onoga dana kada je došao kamion da nas
preseli u Prokuplje, navršila sam sedam godina. Naš mali Cuki je
neko vreme trčao za kamionom, a onda ostao na putu.
Nešto se neopozivo završilo, nešto
je počinjalo.
PROŠLE su godine, mnogošta sam u
međuvremenu doživela i saznala, upoznala i lepe i manje lepe strane
života; i mnogo čega se više ne sećam.
Ono o čemu je ovde bila
reč - ne da se izbrisati; kao da, vremenom, dobija u jasnoći i u
značaju.
Godine šezdesetpete, kada sam ponovo
zakoračila u zgradu škole u Donjoj Konjuši, u učionice sa onim
istim skamijama i u naš nekadašnji stan - u njemu je stanovao
mladi učitelj, nekadašnji tatin đak - začudila sam se kako je
tamo sve nekako drugačije: malo, nisko, skučeno.
Gledala sam očima
odraslog čoveka iz velegrada.
Posle sam shvatila: ono beskrajno,
neomeđeno prostranstvo, svetlo i čudesno - ostalo je negde u meni,
i to je najvažnije.
Zahvaljujući tome, danas - i već godinama -
ponovo imam svoj zavičaj: među mnogobrojnim prijateljima u
Kuršumliji, gradu u kojeg je otac tako često odlazio, i hitao da
nas obraduje svojim povratkom i poklonima...
Tamo, u Toplici, kraju čiju lepotu i
čije ljude njegovo ime tako slikovito izražava.
Napisala: Danka Novović, pripremio: Željko Šarčević (TV novosti, 1978.)
