Evo me, druže Sava, tvoj borac Mileva je opet tu, na straži. I da znaš, Mileva će, dok god bude živa, ostati ono što je i bila: borac za ovo naše lijepo danas i sutra, za šta ti, druže Sava, i mnogi drugi izgiboste
April 1978: Sve je moglo da se objavi i ranije, možda odmah posle 22. decembra prošle godine. Jer, Mileva Drašković je baš tada govorila: toplo, ljudski, spontano.
- Dozvolite, drugovi, da i ja prozborim
koju, ali iz srca, iz duše...
Tako je počela Mileva, obraćajući se
svojim drugovima, saborcima i saradnicima, među kojima je bilo
najviše onih kojima je, pošto su se časno odužili Armiji i svojoj
zemlji, prestala aktivna služba u JNA.
- Koliko ima vas, mislim ovijeh mojieh
ispisnika? - pita Mileva.
U maloj dvorani komande Beogradske
armijske oblasti - tišina.
Poput vojnika u stroju, Mileva se
okreće naievo, komandantu Armijske oblasti, general-potpukovniku
Petru Gračaninu i njegovim saradnicima:
- Drugovi, hvala za sve! Zaista veliko
hvala na ovome daru. Mogli ste mi pokloniti kakvu umjetničku sliku,
ali, braćo moja, ja se u tu umjetnost tako puno ne razumijem.
Međutim, dali ste mi pušku. E, u to se, bogami, razumijem i te
kako.
Reči prekide kratak spontani aplauz.
"Tu sam, opet na straži"
- ... Tako je, drugovi. Ja ću ovu
pušku o rame, pa od brda do brda, od kote do čuke, sve tamo do
Tjentišta, onijem mojiem izginulim junacima da se poklonim. I Savi
Kovačeviću, da mu reknem:
"Evo me, druže Sava, tvoj borac Mileva je opet tu, na straži. I da znaš, Mileva će, dok god bude živa, ostati ono što je i bila: borac za ovo naše lijepo danas i sutra, za šta ti, druže Sava, i mnogi drugi izgiboste."
"Evo me, druže Sava, tvoj borac Mileva je opet tu, na straži. I da znaš, Mileva će, dok god bude živa, ostati ono što je i bila: borac za ovo naše lijepo danas i sutra, za šta ti, druže Sava, i mnogi drugi izgiboste."
Legendarni heroj sa Sutjeske, Sava
Kovačević lično je naoružao puškom Milevu Drašković već prve
ratne godine.
- Ratni putevi - nastavlja Mileva -
nanijeli Savu i njegov bataljon u moje rodno selo
Lukovo (kod Nikšića). Ja sam htijela da pođem s borcima, ali
oružja nije bilo. Meni Sava kaže:
"Dođi, djevojko, sjutra, dobićeš oružje i postaćeš prava partizanka!"
Ja sutradan dođem kako mi je rečeno i, vala, dobih pušku.
"Dođi, djevojko, sjutra, dobićeš oružje i postaćeš prava partizanka!"
Ja sutradan dođem kako mi je rečeno i, vala, dobih pušku.
Tako je dvadesetogodišnja seoska
devojka, s puškom u ruci krenula partizanskim stazama.
I, eto, trideset šest godina kasnije,
u smiraj jednog decembarskog dana, Mileva je opet primila pušku,
ovog puta iz ruku narodnog heroja Petra Gračanina. Ima u tome neke
divne simbolike koju i sama drugarica Mileva dokučuje.
A Mileva je bila svugde gde je nosio
ratni put Prve proleterske divizije, u čijem je sastavu ratovala.
- Šta pamti, šta joj se neizbrisivo
urezalo u sećanje?
- Eto, recimo, četrdeset druge, pri
napadu na Bugojno, bila sam u izvidnici. Prikradamo se mi bunkerima
dušmanskijem, kad otuda planu rafal. Ne stigosmo ni da se priljubimo
uz mokru zemlju, mog druga Jakova Vujčića mitraljez posiječe
načisto, a mene dohvati kuršum po grudima. Ja se nekako iskobeljah,
a Jakov vječno osta na mrtvoj straži....
... Na Sutjesci.... A što da vi
kazujem o tome, to se ne može iskazati.
Na petnaestu godišnjicu bitke sam srela svoju drugaricu, Dalmatinku Mandu Bogunović.
Tamo, na Tjentištu počesmo da brojimo naše juriše i neprijateljeve obruče. I ne izdržasmo do kraja kao onda, četrdeset treće. Damari nam nijesu više čelični...
Na petnaestu godišnjicu bitke sam srela svoju drugaricu, Dalmatinku Mandu Bogunović.
Tamo, na Tjentištu počesmo da brojimo naše juriše i neprijateljeve obruče. I ne izdržasmo do kraja kao onda, četrdeset treće. Damari nam nijesu više čelični...
Ta kći crnogorskog ljutog krša, član
KPJ od 1942. nije izmicala čak ni pred smrću. Prkosila je
neprijatelju u mnogim bitkama.
Od sricanja azbuke do akademske diplome
- ... Ne, ne, nije Mileva otpisana ni u
kom pogledu - govori ona ne dopuštajući njihovoj
pažnji da popusti. - Prije nekog vremena pozvali su me drugovi u
magacin vojne opreme da mi dadnu vojničku odjeću, ka’ i svakom
ratniku opštenarodne odbrane.
Kažu mi: biraj drugarice Mileva, po mjeri i po volji.
A ja ću njima: hvala vi, drugovi! U ratu sam ulazila samo u neprijateljske magacine i oblačila se. Pitala sam - hoću li kad dočekati da se odjenem u magacinu svoje vojske. I, evo, doživjeh baš to...
Kažu mi: biraj drugarice Mileva, po mjeri i po volji.
A ja ću njima: hvala vi, drugovi! U ratu sam ulazila samo u neprijateljske magacine i oblačila se. Pitala sam - hoću li kad dočekati da se odjenem u magacinu svoje vojske. I, evo, doživjeh baš to...
Ta žena mitraljezac, jurišnik i ratni
komesar, posle rata je krenula na drugi svoj veliki juriš - u obnovu
razorene domovine. Prebacivaće kubike zemlje, obarati norme i nizati
udarničke značke.
U isto vreme, privremeno se rastajući
od oficirske uniforme, rezervni kapetan Mileva Drašković započeće
svoj treći juriš - protiv neznanja i zaostalosti. U rekordnom roku završiće gimnaziju s odličnim
uspehom.
Željna znanja, Mileva će 1950.
zakucati na vrata Armije i zatražiti stipendiju.
Posle toga sledi i četvrti juriš
Mileve Drašković.
Potrebe vojne službe zahtevaće da Mileva do 1966. službuje u Skoplju, a posle toga opet će u Beograd, u pravnu službu Beogradske armijske oblasti, gde će, prvi put u svom zaista dinamičnom životu, krajem decembra prošle godine, "dobiti dozvolu" da stane "na mestu voljno".
Potrebe vojne službe zahtevaće da Mileva do 1966. službuje u Skoplju, a posle toga opet će u Beograd, u pravnu službu Beogradske armijske oblasti, gde će, prvi put u svom zaista dinamičnom životu, krajem decembra prošle godine, "dobiti dozvolu" da stane "na mestu voljno".
Partizanskim stazama
- Mileva, drugovi, ne odlazi od vas. Ja
sam i dalje u stroju revolucije. Tu, gdje mi je mjesto vazda bilo.
Mileva je veoma aktivna u
društveno-političkom životu Novog Beograda, gde danas stanuje. To
je njen peti juriš.
Napisao: Stipe Sikavica, obrada: Yugopapir (Praktična žena, mart 1978.)
