Elizabeta Jelušić: Moj komšija, Ivo Andrić / Božićne posete / Kad Andrić zaboravi ključ od stana...



Jedne noći, kad je rat već uveliko bio završen, čujem kako se automat za svetlo neprestano pali i gasi. Uplašena da se neko nije ušunjao u zgradu, krenem s motkom uz stepenice. Kad imam koga da vidim. Ivo Andrić sedi na svojoj aktn tašni. Jedan sat po ponoći

Novembar 1990: Andrićeva nagrada koja se dodeljuje svakog oktobra prilika je da se iznova ožive sećanja na velikog pisca i našeg nobelovca. Protekli oktobar podario nam je slučajni susret sa Elizabetom Jelušić, koja je imala tu privilegiju da mnogo puta bude uz Andrića dok je stanovao u Prizrenskoj ulici, kod advokata Milenkovića, dakle čitavih 16 godina.


*****



I danas, stanar u istoj kući, Prizrenskoj 7, 72-godišnja Elizabeta Jelušić, rodom Slovenka, oživljava nam jedno vreme - ratno i poratno, obogaćeno susretima s čuvenim književnikom. To je njeno prvo kazivanje za javnost i zasigurno doprinos u otkrivanju tajnovite ličnosti našeg velikana.

Iz njenog preciznog sećanja beležimo:

- Andrića sam upoznala 1942. godine, kad se vratio iz Berlina, gde je bio ministar našeg Poslanstva. Baš sam tog dana prala kapiju zgrade, kad se ispred ulaza zaustvio stari "ford". Izlazi iz auta jedan gospodin visok, mršav, elegantan, s belim rukavicama. 

Pitam mog Ivana: Ko je sad ovaj. "Pa, Ivo Andrić", kaže mi.

Prilazi Andriću da se pozdrave, a ovaj će njemu srdačno:

"O, majstor Ivane!" 

Njih dvojica su se inače znali još pre okupacije, jer je Ivo Andrić i tada stanovao kod advokata Brane Milenkovića - u istoj ovoj zgradi.

Moj muž Ivan bio je nastojnik kuće koja je u ono vreme pripadala vlasniku Đuriću. Službovao je za ondašnjih 800 dinara i svima bio na usluzi. Andriću posebno. Svako jutro mu je donosio štampu.

Andriću je to posebno bilo značajno, jer je tih godina, sve do završetka rata, živeo u potpunoj izolaciji. Zavukao bi se u svoju sobicu i niko od ukućana nije mogao da ga vidi.

Drugi stanari čak nisu ni znali da je u kući. Jedino Katarina, sestra Brane Milenkovića, koja je inače, brinula o Andriću.

Andrić je znao da smo mi patriote, da imamo veze s partizanima (u podrumu smo skrivali ilegalce), ali nikad s nama o tome nije razgovarao. Pričali bismo uvek o običnim ljudskim stvarima.

Dolazio je Andrić i kod nas. Prvi put nas je posetio za Božić 1943. godine. I kasnije ne bi propustio ni jedan novogodišnji praznik ili Uskrs. Doneo bi litru vina Ivanu u znak zahvalnosti, a meni čokoladicu i 100 grama kafe.

Zvao me je Liza.

Sećam se da sam mu prvi put ukazala gostoprimstvo sa slovenačkim specijalitetom "poticom" ili kako je ovde odomaćeno - orehnjačom. Pojeo bi jedno parče i popio šolju kuvanog vina.

Andrić je znao da se čuva da ga ne primete, ali je znao i da se nađe pod vedrim nebom, dok su okolo, Beogradom, praštale bombe. 

Bio je hrabar čovek.

Po svojoj prirodi uzdržan, ali izuzetno ljubazan i skroman. Čini mi se da je skromnije živeo nego Ivan i ja.

Jedne noći, kad je rat već uveliko bio završen, čujem kako se automat za svetlo neprestano pali i gasi. Uplašena da se neko nije ušunjao u zgradu, krenem s motkom uz stepenice. Kad imam koga da vidim.

Ivo Andrić sedi na svojoj aktn tašni. Jedan sat po ponoći.

"Izvinite, ja sam vas sigurno probudio sa tim automatskim paljenjem, ali ne mogu da uđem u stan, ključ sam zaboravio, Brana i Kaja ne čuju, nikako ne mogu da ih probudim. U Peći sam bio duže vremena. A sad ni u hotel ne mogu da idem..."

Kažem mu:

"Gos'n Andriću, ako vam nije ispod časti, ja bih vas pozvala kod nas".

"Lizo, samo da ispružim noge..." - rekao je to sa zahvalnošću.

Sina dignem iz kreveta (moj Marjan, sin iz prvog braka je tad imao 10 godina) namestim ga u fotelje, a Andriću se obratim s molbom da sačeka dok promenim posteljinu.

"Ne, ne, taman posla, dete je tu spavalo."

Bio je ranoranilac, ujutru se probudio u šest, kafu nije hteo da popije. Otišao je. Bila je jesen.


Zaticala bih ga u hladnoj sobi, ogrnutog kaputom



Za Božić je opet došao k nama. Marjanu je doneo jednu olovku i čokoladu. Znam da je moj sin čuvao tu olovku da se ne potroši - godinama.

I kad je Andrić postao nobelovac, svima se hvalio kakav poklon je dobio od velikog pisca.

Da, kasnije smo se videli i u njegovom stanu kad bih odlazila da mu odnesem novine, ako Ivan nije mogao, i onda kad se razboleo.

Davala sam mu injekcije.

Već sam u vreme njegove bolesti uveliko radila kao medicinski laborant, ali Ivo to još nije znao. Kad je saznao da znam da dajem injekcije pozvao me je. Sećam se da sam mu pored injekcija streptomicina i pencilina dala još tri "zlatne" injekcije.

Nije ni čudo što se razboleo.

Uvek bih ga zaticala u hladnoj sobi ogrnutog kaputom, za pisaćim stolom, u sobi koja je bila više nego skromno nameštena. Pored pisaćeg stola bila je samo jedna vitrina s knjigama i stara fotelja gde je on sedeo.

"Pa, nisu mi još naložili, ne može se" - odgovorio bi mi.

Moj muž je onda kupio pet tona uglja i dva metra drva, a Milenkovići su tada, kao naknadu za to, dali pola kilograma slanine i kilogram brašna.

Andrić je u znak zahvalnosti Ivanu dao dva dobro očuvana odela.

E, posle, negde 1958. godine, Andrić se odselio. Nismo znali kuda. Rekao nam je samo da ćemo saznati i da će nas posetiti. Ali, više nikad nije došao ovde.

Posle smo čuli da je otišao da stanuje u Devojačkoj ulici. To je današnji Andrićev venac. Bilo mi je čudno kako se tako veliki čovek odselio na tako običan način. Došao je nosač s kolicima i odneo njegove kofere.

Posle sam Andrića videla na televiziji kad je primao Nobelovu nagradu.

Kad sam čula da se razboleo i da je u bolnici na VMA, htela sam da ga posetim, ali su mi rekli da Andrić nikog ne prima. Da li je baš tako bilo ili ne, ne znam, ali nisam otišla.

Andrić mi je ostao u sećanju kao skroman, dostojanstven, plemenit, miran i povučen čovek. 

Mislim da je imao i lep i težak život. Uvek mi je bilo zagonetno kako se ni sa čim ne nameće i ne daje na znanje ko je. A što sam ga više slušala, Andrić mi je postajao sve veći.


*****



Vredi zabeležiti i ovo zapažanje Elizabete Jelušić. On je, veli ona, s jedne strane bio hrabar čovek, a opet uplašen, jednostavno se nije usuđivao da izađe iz svoje samoće i verovatno se zato kasno oženio.

A možda je najbliži tumačenju Andrićeve ličnosti bio profesor Nikola Milošević kada je napisao:

- U ljudskoj sudbini Ive Andrića bilo je nečeg nedokučivog, nečeg do čega, kako izgleda, ničiji pogled nije mogao da dopre. Kao i Siren Kirkegor i Andrić je svoju tajnu odneo sa sobom. U duši Andrićevoj kao i u duši velikog Danca, bilo je jedno "tamno jezero u kome se nije ogledao niko".

Zabeležila: Danica Božović Manojlović, obrada: Yugopapir (Nada, novembar 1990.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate