Dr Petar Bokun: Narkomanija u Jugoslaviji / Filozofski pravci s istoka - veće zlo od droge? (1976)

Zen-budizam, joga, pa i uvezeni borilački sportovi (kung-fu, džudo) samo su vid alijenacije, situacije u kojoj se životom prolazi pored života (i lepih devojaka). Ti transcendentalni filozofski pravci s Istoka nose u sebi neaktivnost, samoudubljivanje, ne poznaju faktor vremena, kojim je dominantno obeležena civilizacija Zapada, pa ne poznaju gonjenja, a to su najčešće kliničke psihijatrijske posledice kod narkomana

Na putu od Tajlanda, Avganistana i Pakistana do evropskih sedišta, profiti na drogi poprimaju basnoslovne razmere. U tome leži veliki deo odgovora zašto se droga širi i zašto su njeni putevi tako nedokučivi. Retko će koji okoreli kriminalac propustiti takvu priliku za lakom i brzom zaradom. Za tako veliki profit spremni su da učine svašta - čak i da ubiju. 

Putevi droge do evropskih i američkih metropola posuti su leševima.

Setimo se samo koliko je, u vezi s drogom, bilo nejasnih ubistava, na kratkom putu evropsko-azijske transverzale, koja prolazi i kroz našu zemlju.

Sigurno je da lako dobavljanje droge ima veliki uticaj na povećanje broja narkomana, kao što je i dobro poznato da je alkoholizam češći u vinogradskim krajevima. 

Isto tako, sigurno je da to ne može biti faktor koji je doveo do toga da se droga, danas, naziva "belom kugom" i da se upoređuje s najtežom bolešću koja je opustošila svet, u više navrata, tokom srednjeg veka.

"Bela" je zato što su mrtvački kovčezi njenih žrtava bili beli zbog mladosti koju je kosila.

Razlozi za nastanak narkomanije

Kod svakog pojedinca postoje individualno varijabilni razlozi narkotiziranja. Naučnici, po zakonu velikih brojeva, nastoje da pronađu neke zajedničke imenitelje, kako bi se organizovanije i uspešnije oduprli tom novom zlu, ne čekajući da ono poprimi masovne razmere.

Istražuju se psihopatološke osobine grupacija, kod kojih je zavisnost učestalija; ispituje se socijalna struktura da bi se pronašli najbolji putevi za prevenciju. Pošto je to relativno nova pojava, još nije stvoren jedinstven pristup ovom zlu.

U svakodnevnoj praksi često nailazimo na dijametralno suprotne stavove: od potpune zaštite do najgore osude osoba, koje neretko nazivaju šljamom koji se sigurno ne bi korisno integrisao u društvenu zajednicu. 

Nekada se o njima misli kao o superiornim bićima, koja rade "stvar" u koju niko nema pravo da se meša. Lako je namirisati odakle je ta "stvar" uvezena. Iz "permisive society" (društva koje sve dopušta).

Takva zajednica ne vodi brigu o svakom svom članu, što je u suprotnosti s našom društvenom stvarnošću.

Svaka pojava nečeg nepoznatog, farmakološke promene i patofiziološki efekat, bila je predmet proučavanja i pre nego što je postala sredstvo bežanja iz stvarnosti.

Pomodnost pojedinih egzotičnih načina mišljenja i ponašanja, koje se rado krste imenom orijentalne filozofije, koja su plod razvoja avionskog prometa i povećanja brzine masovnih komunikacija, ima značajnog uticaja na uzimanje droge.

Ona je obećano sredstvo "samoudubljivanja" bez mnogo truda i jeftino pogrešno rešenje za svakodnevne probleme, koje oni "rešavaju" ne rešavajući ih, izležavajući se po ćumezima, na navodnim orijentalnim ćilimima.

Zen-budizam, joga, pa i uvezeni borilački sportovi (kung-fu, džudo) samo su vid alijenacije, situacije u kojoj se životom prolazi pored života (i lepih devojaka).

Mladi - isključive žrtve

Generacije koje podležu drogi su u traženju svog identiteta. Sigurno je da će jedan deo takvih posegnuti za nečim što se nudi kao novo, strano, neistraženo, jer je otkrivanje novog nerazdvojno povezano s karakteristikama mladosti.

Ti transcendentalni filozofski pravci s Istoka nose u sebi neaktivnost, samoudubljivanje, ne poznaju faktor vremena, kojim je dominantno obeležena civilizacija Zapada, pa ne poznaju gonjenja, a to su najčešće kliničke psihijatrijske posledice kod narkomana.

Te filozofije su, na našem tlu, beživotne i nikad neće pustiti koren.

U stvari, tobožnja filozofska pozadina narkomanije samo je vešt paravan za prljavu rabotu u kojoj rastu veliki profiti. Zato su i neke pseudonaučne rasprave o navedenoj maloj toksičnosti negativne, pošto se, iza krivog autoriteta, lako svrstavaju labilne ili neformirane mlade osobe.

Važnu kariku u sprezi preprodavac-bolesnik (narkoman, onaj koji zavisi) čine ljudi izopačenog polnog nagona, oni kojima su narkomanske seanse idealna prilika da zadovolje svoje perverzne želje.

Psihoseksualna pozadina je, inače, mnogo češće, uzrok bežanja u svet droge, nego što se to na prvi pogled čini, i slika je potpuno drugačija od one koju laici zamišljaju kao skup nekih seksualno raspojasanih "lafova".

Narkomanija je kao bolest stara tačno 100 godina.

Počelo se sa upotrebom droga kao sredstava za umirenje bolova. U početku je bila vezana uz medicinu, tako da je jedan veliki psihijatar rekao:

"Da nema lekara, ne bi bilo ni narkomana".

U izvršenju zadatka da smanji bol pacijentu, lekari su upotrebili morfijum. Zanimljivo je da je danas, zbog straha, u osnovi neopravdanog, toliko smanjena upotreba morfijuma da je to prava šteta, s obzirom na njegove proverene prednosti u odnosu na druga sredstva za umirenje bolova.

On je veoma dobro ispitan jer je dugo (uz kokain) bio jedina droga.

Tek kad je imperijalizam, u svojoj bespoštednoj trci za profitom, stvorio armije prosečnih, koji nisu mogli da drže korak sa drugima, naglo je porastao broj ljudi koji su, u drogi, počeli da traže način da zaborave poraz.

Trenuci odsutnosti

U odnosu na psihičku konstelaciju, narkomane bismo, u skladu s tim i prema izboru droge, mogli podeliti u dve velike grupe:

• jedni nisu mogli da podnesu stalnu borbu i poraze pa su pobegli iz stvarnosti u svet mašte, pomažući se, pri tom, hašišem, marihuanom, LSD-om;

• drugi se još uvek nadaju da će uhvatiti voz prestiža i ne odustaju od borbe; ali, da bi izdržali, uzimaju ekscitanse (sredstva koja uzbuđuju), a to su amfetamini, ritalini, centedrini (to je, u narkomanskom žargonu, popularni "speed").

Te dve grupe, koje još nisu dostigle ovde opisivani značaj, mogu se prepoznati u svakodnevnom životu, u mešanom obliku, kao pušači, koji su, pri svakom udahnutom dimu cigarete, za trenutak pobegli iz života, oni kojima su potrebna pomoćna sredstva da bi izdržali svakodnevnu trku za prestižom, nametnutu od strane potrošačkog društva.

To, možda, nije očigledno na nekom sastanku, gde sve "pršti" od rada u oblacima dima; ali, ko je ikad video orijentalce pred kućama, s prekrštenim nogama, kako "merače" odbijajući kolutove dima, priznaće da je trenutak uvlačenja dima trenutak odsutnosti. Da bismo videli sadašnjost, uvek je dobro skoknuti do prošlosti.

Kafa je, provereno, blago stimulativno sredstvo. Međutim, neretko se nađu doktori koji, više zbog svojih sklonosti, a manje zbog naučnih činjenica, pripisuju kafi ova i ona (navodno korisna) svojstva, što najčešće zavisi od želja proizvođača.

Uzimaju je mnogi.

Piju je bake da bi izdržale pored televizora do "laku noć, deco", tamane je činovnici, koje priroda nije obdarila intelektualnom snagom, pa im kapacitet opada već oko 9 h ujutro (vreme pijenja prve kafe).

Dirnuti u te svetinje istinom je pravo bogohulništvo i rado ćemo zatvoriti oči pred istinom da nam borba za opstanak postavlja sve veće zahteve, koje smo mi sve manje spremni da ispunimo.

Traženje opravdanja

Narkomani, u traženju opravdanja za svoje devijacije, uvek pozivaju u pomoć nekoliko umetnika koji su imali iskustva s drogom. Neretko je propali učenik škole učenika u privredi spreman da vas pola sata uverava da u njemu čuči mali Bodler. 

Pod uticajem droge razvila se, istina, takozvana psihodelična umetnost, ali ona ne može da izdrži ozbiljnu kritiku pošto joj, uprkos blagonaklonom stavu nekih krugova i sredina, nedostaju atributi pravog umetničkog pravca.

Predrasude stvorene nedovoljnim poznavanjem problema i a priori negativni stavovi samo su argument više mladima i uživaocima droge - ne bih ih nazvao narkomanima - da se zatvore u grupice istomišljenika.

Naše društvo i njegove institucije zadužene za mir i sigurnost građana (medicina, kriminologija, sudstvo) doživljavaju porođajne muke i nemaju uvek jedinstven stav kako da se odnose prema narkomanima.

Te institucije su čas preblage - čas sklone nekritičnom osuđivanju. 

Pravih narkomana, koji, prema definiciji Svetske zdravstvene organizacije, psihički i fizički zavise od droge, na našem terenu ima zanemarujuće malo.

Ono što nije zanemarujuće je sprega drugih formi kriminala (prostitucija, agresija, krađa), koje idu s drogom pod ruku. Uz to, društvo mora da zaštiti mlade generacije koje se u svojim htenjima, još uvek kreću do pravih i pozitivnih uzora.

Sigurno je da pomodarstvo u najvećem broju slučajeva, predstavlja razlog za uzimanje droge.

Inače, što se tiče uživanja droge, ima svakojakih preterivanja. Tako se ide čak dotle da se smatra da i jedno uzimanje (pušenje, fiksanje, što je narkomanski izraz za intravenoznu injekciju s drogom) može postati razlog za pojavu narkomanije.

Znak slabog karaktera

Navešću jedan primer. Nedavno mi je jedna koleginica, sva usplahirena, poverIjivim glasom saopštila da njen sin, 17-godišnji gimnazijalac, po svemu sudeći, uživa drogu. Do tada dobar učenik i poslušan dečko, postao je prgav, izostajao je od kuće preko noći, delovao je odsutno i umorno. 

Razgovor s mladićem u četiri oka dao je pozitivne rezultate.

Pokazalo se da je on uveden u krug od nazovi prijatelja, kojima je trebalo da posluži da preko njega dođu do recepata, koje su zatim falsifikovali.

Nekoliko kraćih seansi s njim omogućilo mu je da stvori realniji stav prema drogi. Posle nekoliko meseci, njegovo ponašanje i uspeh u školi su se osetno popravili.

U ovom kontekstu ipak moram spomenuti da stabilna ličnost ne podleže iskušenju i ne može da postane zavisna od droge.

Ta činjenica, drugačije osvetljena, ukazuje na to da je narkomanija samo znak da sa dotičnom osobom, najblaže rečeno, nešto nije u redu. 

No, da li je posredi shizofrenija, neuroza, poremećaj karaktera ili slično, može pokazati samo psihijatrijsko ispitivanje, a katkad čak ni ono, već samo vreme.

Ali, kao da to podsvesno slute, mnogi se rado kite nazivom narkomana.

Tako sam imao pacijenta koji je uvek, pa i tokom dva boravka u bolnici, insistirao da mu se kao otpusna dijagnoza stavi tabletomanija. To je, u nekoliko navrata, i postigao. Kad je dobio dijagnozu shizoidne psihopatije, jako se uvredio, pretio je i zapao u depresivno stanje.

Da se oni koji zavise od droge rado prave važni svojom dijagnozom, uverio sam se lečeći jednu grupu. Video sam ih, kasnije, na sastajalištu, kako "nabijaju komplekse" svojim prijateljima koji još nisu stekli tako "važno" uverenje.

Među našim uzimačima droge (namerno ne pišem narkomanima, jer oni to nisu) mnogo je mladih ljudi željnih afirmacije po svaku cenu. Zato je svako senzacionalističko pisanje o tome samo dolivanje ulja na vatru.

Ono učvršćuje mlade ljude u njihovim asocijalnim sklonostima i time pogoršava prognozu eventualnog lečenja. Droga u našem podneblju nema tradiciju, kao pojava je efemerna i proći će dosta vremena dok stane uz bok najvećem zlu od koga čovek zavisi - alkoholizmu.

Hteo bih ovom prilikom da razgraničim neke pojmove i upozorim na dezinformacije koje, zbog predrasuda, ali i profiterskih razloga, kruže o lečenju narkomana.

Te predrasude nas ometaju da realnije pristupimo toj pojavi, koja prema svim pokazateljima, ima tendenciju širenja. Potrebno je razbiti a priori negativne stavove, uneti, humani pristup i izjednačiti uzimanje droge s ostalim bolestima.

O samom lečenju narkomana možemo reći da je bazirano na najsavremenijim metodama psiho i farmakoterapijskog pristupa i, ako je uopšte potrebno naglasiti, uz poštovanje tajnosti.

U pojedinim slučajevima, primenjuje se i ambulantno lečenje.

Strah od kazni i drugih represivnih mera je bezrazložan zbog duboko humanih načela našeg zakonika, u kojem je vrhovni princip i ideja vodilja - čovek.

Napisao: Dr Petar Bokun, obrada: Yugopapir (Dvoje, mart 1976.)

Podržite Yugopapir: FB TW Donate