Janez Bončina Benč (September), jedna od najmarkantnijih figura YU rock scene (1976)




Ja sam samo jedan tragač. Sledim svoje srce i osećaje. Ali, mogu ti reći; nikada nisam osećao toliko snage kao sada. Toliko nepoznatog i toliko izazova još me više tera na rad. Međutim, treba još nešto da kažem: više ne bih mogao da počnem od početka. "September" je moja poslednja avantura. Jer ovo je ono što ja želim. Tu su i pravi ljudi za jedan ozbiljan rad. Ova grupa - to su sve moje ambicije u muzici

Janez Bončina poznatiji kao Benč, 28-godišnji kompozitor, gitarista i pevač "Septembera" - najubedljivijeg domaćeg muzičkog ansambla, jedna je od najmarkantnijih figura jugoslovenske rok scene. 

Kao od brega odvaljen, Benč svoju impozantnu pojavu tako elegantno a ujedno i žestoko raspoređuje po prostoru bine da i običnog gledaoca ta lakoća i osećaj za ritam koji izbijaju iz svakog njegovog pokreta prosto ushićuju.

Ono što još više impresionira svakako je podatak da se u prvoj domaćoj rok grdosiji krije neobično univerzalna ličnost. Bio je svojevremeno half omladinske fudbalske reprezentacije. Danas je novinar, dizajner, karikaturista, glumac i pesnik na privremenom radnom mestu "udarnog čoveka" grupe "September".

Zanimljivo je još nešto.

Deset godina je roker jugoslovenske scene a o njemu se skoro ništa ne zna.

Stigao je u Beograd 12. juna iz Zagreba. Istog dana nastupao je na BOOM festivalu. U nedelju, 13. juna putovao je u Niš gde je imao koncert. U Beograd se vratio u ponedeljak u pet ujutru. U devet je došao u redakciju "Džuboksa" radi intervjua.

Već u dva posle podne sedeo je u avionu koji ga je nosio u Ljubljanu. Nisam ga pitao kada spava i kada jede.


Srpskohrvatski relativno dobro poznajem



Janez Bončina
(foto: Džuboks)
P. POPOVIĆ: Da li si umoran posle svih ovih gužvi?

J. BONČINA: Pa jesam ... tako pomalo.

P. POPOVIĆ: Priznaj: čudno da tako snažan i neumoran čovek sa scene može u "običnom" životu čak da se umori.

J. BONČINA: Izgled često i vara, zar ne ... Publika koja te zna sa scene ili fotografije stvara neku svoju sliku o tebi i samo takvog te prihvata. Ali, kada te vidi u situaciji za koju nije spremna ona se razočara. Znači: to upoznavanje nosi opasnosti za sujetne ... 

Onaj ko poznaje ovaj naš posao zna da smo svi, manje više, sasvim obični ljudi. Učestvujemo u jednom interesantnom ali vrlo normalnom poslu i takve su, na kraju krajeva, i naše reakcije. Znači, ponekad moraš biti i umoran, neraspoložen ...

P. POPOVIĆ: Ipak svi u muzici nisu uspeli da ostanu normalni. Stvarno misliš da te ovo nije ni malo deformisalo?

J. BONČINA: Ne! Mislim da se nisam deformisao ... nisam se promenio. U početku je bilo malo drugačije što je i normalno za svakog mladog čoveka. Počeo sam prilično rano, prve uspehe doživeo u osamnaestoj i onda znaš kako je bilo ...

Ti aplauzi, uspesi malo te zaljuljaju ali onda tokom godina shvatiš bit stvari ... Vremenom se menjaš, postaješ nekako nov ali se u sebi ne menjaš, ostaješ ono što jesi. Pravi TI. 

Ako sve ozbiljno shvatiš, ako se u ovo sa razumom upustiš, shvatiš da su stvari vrlo jasne. Imaš dva izbora: ili odeš iz svega pa se lažeš na drugoj strani ili ostaneš ono što zapravo jesi i budeš isti i na sceni i van nje.

P. POPOVIĆ: Godinama si prisutan ali mi se tek pretprošle noći učinilo da je došlo neko tvoje vreme. Recimo ovde u Beogradu pevao si kao deo "Mladih leva", "Jugoslovenske pop selekcije", pojavljivao si se bezbroj puta... Ali tek sada si bio "pravi"... Imam utisak da si godinama propuštao razne vozove i uporno čekao ...

J. BONČINA: Sam si već kazao ... tek sada je sve u redu sa mnom. Tek sada sviram i radim sa ljudima sa kojima su se moji putevi u prošlosti ponekad na momente ukrštali. Na kraju smo se, eto, sreli u "Septemberu". Toliko se znamo da ne vredi ni pokušavati da se obmanjujemo. Znamo se kao ljudi i kao muzičari da je sve vrlo jasno. Ili - ili!

To i publika oseti, zna...

A, stvarno ne samo pored mene već pored svih nas godinama su mnogi prolazili... ali prolazili i nema ih više. Mi smo uvek imali jedan drugačiji, osmišljeniji pristup svemu. Nekako smo drugačije i iskrenije mladost ulagali u muziku. To je ta bitna razlika.

P. POPOVIĆ: Slovenac si. Interesuje me ima li kod tebe puno jezičkih problema?

J. BONČINA: Pa... kad govorim slovenački - mnogo sam brži i lakše se izražavam. Srpskohrvatski relativno dobro poznajem, ali često osećam da mi nedostaju neke reči. Ponekad mešam i pojmove ...

P. POPOVIĆ: Moram da ti priznam da sam pod jakim utiskom nastupa grupe "September" na BOOM festivalu. Kada se sve završilo dosta sam razmišljao o razlici između "Septembera" u studiju i
"Septembera" na sceni i sve, skoro sve ide u prilog Septembera" na sceni. Čini mi se da ploča nije u stanju da "uhvati" sve čari grupe koje su tako uočljive "naživo".

J. BONČINA: Isto sam primetio i ja već nekoliko puta. Uočio sam da je utisak na koncertu sasvim drugačiji: na publiku, na nas, na kritičare. "Naživo" smo mnogo ubedljiviji. Ne znam u čemu je stvar ali mislim da je naša "izlazna snaga" mnogo veća "naživo" upravo zato što nam daje vremena. 

Na ploči je uvek minutaža važna. Na sceni ne! Tu se možeš slobodno izraziti što je za "September" vrlo važno. Tada solisti dolaze u prvi plan, mogu nešto da kažu ... 

A oni sve nose u našem konceptu ...

P. POPOVIĆ: Da... mislim da je nastup grupe September" na BOOM festivalu bio izuzetan muzički događaj. Lično mislim da je to bio najbolji nastup koji sam ja ovde video u poslednjih nekoliko godina.

J. BONČINA: Nastup u principu zavisi od mnogo preduslova. BOOM je imao atmosferu za nas. Momenat je bio pravi i sve je ispalo dobro mada je to sve jako daleko od naše prave svirke.

P. POPOVIĆ: "September" je čudna grupa. Sačinjena je od muzičara koji su u našim okvirima poznati. Svaki od njih je i izvan grupe veoma aktivan. U taj koncept se i ti idealno uklapaš. Koliko znam osim muzike ti se baviš novinarstvom, slikanjem, sportom ... Dakle, kako bi sam sebe objasnio?

J. BONČINA: (smeh) Možda samo običan čovek sa jače izraženim unutrašnjim impulsima za životom ... Znaš, muzika je poslednja došla u moj život ... Prvo je bio sport.

Zanimljivo, Slovenac sam ali uopšte ne klizam ili skijam - sve ostale sportove upražnjavam. Bio sam perspektivan fudbaler ... 

Onda je došla duga kosa, muzika. Osetio sam da je to nešto više, nešto dublje ... Sve vreme, ja sam i crtao. U početku mi je to dejstvovanje na više strana i smetalo ali sam vremenom shvatio da se sve međusobno dopunjava. Sve je u biti isto, samo različito pakovanje!

Jedno vreme sam radi muzike ostavio sve ostalo. Onda, kada sam počeo da komponujem - shvatio sam da je i fudbal i slikarstvo i muzika - umetnost. 

Sve ima dušu! 

Ja sam čovek koji još uvek traži sve ono što nije otkrio. Taj izazov je snaga koja me tera ... To je moj razlog ...

Benč na sceni Boom festivala 1976. godine
(foto: Džuboks)


Počeo sam sa gitarom



P. POPOVIĆ: Kako si i kada počeo sa muzikom?

J. BONČINA: Ja sam samouk, pre svega ... Počeo sam rano. Za neke svetske relacije početi sa 15-16 godina i nije rano, čak je i kasno. Počeo sam sa gitarom. Želeo sam da postanem dobar gitarista i stvarno hteo da taj instrument što bolje naučim ...

U početku postojali su mali "bendovi". Radio sam sa Tomažom Domiceljom i Jernejom Jungom - to su imena koja nešto govore ...

Onda su me pozvali "Mladi levi". To je bilo krajem 67. ili početkom 68. više se ne sećam. U početku nisam hteo da im se pridružim jer sam se pomalo plašio.




P. POPOVIĆ: Strah te je hvatao jer su tada sastav činile "ajkule"?

J. BONČINA: Da ... bio je to odličan sastav: Jernej Podboj, kasnije Pero Ugrin ... U početku sam se uplašio i zahvalio na pozivu ... A, vidiš možda su oni u meni otkrili ono čega ja nisam ni bio svestan.

Jedini moj kvalitet, čini mi se, bila je NEKANALISANA DIVLJINA. Kao takvog su me uzeli i obradili: dali mi sve za jednu normalnu muzičku osnovu. Kasnije su novi ljudi dolazili u "Mlade leve" i donosili nova znanja, iskustva ... 

U to vreme počeo sam prvi put muzički da razmišljam... 

P. POPOVIĆ: Sećam se jednog koncerta održanog 1969. godine u beogradskom "Domu sindikata". Između ostalih pojavila se, meni malo poznata, grupa "Mladi levi" i izvela kompoziciju "Derviš i smrt". Bio sam zadivljen... znaš čudesni zvuk violine koji mi je nekako tada bio simbol avangardnog u muzici. Tada su violinu koristili "Flok" i "Ist of Idn", a neočekivani susret sa zvukom violine u Beogradu mene je totalno zadesio ... Pamtiš li te dane?

J. BONČINA: Kako da ne! Baš taj koncert koji spominješ bio je jedan od naših najboljih nastupa uopšte. Znaš zašto? Zato što je to bilo vreme kada smo ušli u jednu posve novu muzičku avanturu. Avanturu koja će kasnije ostaviti u svima nama duboke tragove ...

Tada je sa grupom saradivao Dečo Žgur i svi smo bili okrenuti zvučnim eksperimentima. Da, to je bio najviši domet "Mladih leva". Ne samo što smo radili stvar ispred vremena, stvar koju niko drugi nije radio već zato što smo prvi put svi živeli za istu ideju. 

To je u meni uslovilo nove reakcije, probudilo nove impulse. Konkretno: počeo sam da pišem svoje pesme ... Sada mi je to pomalo smešno: toliko nisam znao da sam se upustio u komponovanje ... 

To može zvučati nelogično ali je baš tako. Recimo, često pričam sa Perom Ugrinom i čudim se zašto on ne piše svoju muziku. I tako dolazim do zaključka: plaši se! 

Baš se plaši jer toliko zna da mu se uvek čini da to još nije dovoljno...

To sada kažem i ja jer pamtim kako sam se osećao u danima "Mladih leva" kada sam shvatio da ja baš ništa o muzici ne znam. To je težak osećaj.

P. POPOVIĆ: Nikada nisam saznao kako si od gitariste postao pevač?

J. BONČINA: To je bilo silom prilika. U grupi sam svirao gitaru i sećam se da smo često menjali pevače. Tako smo jednom došli u jako neugodnu situaciju: slavili smo godišnjicu rada, imali duvačku sekciju od pet članova (nešto kao B S. and T) i zakazali veliki koncert.

I tada nas je napustio Roman Mazej - pevač. Uplašio se svega ... uplašio se odgovornosti. Znao sam ceo repertoar i sam se ponudio da pevam za tu priliku.

I tako, malo po malo zanemario sam gitaru, što mi je žao, i postao pevač.

Sada, posle toliko godina, ponovo sve češće sviram što me raduje jer znam da sam u osnovi samo gitarista koji peva ...

Kao gitarista ja sam mnogo toga propustio. Izgubio sam dosta sigurnosti u prstima i ne mogu da izvedem sve ono što imam u glavi ...

P. POPOVIĆ: Poste "Mladih leva" skoro dve godine nije te bilo. Pojavio se se u onoj čudesnoj postavi grupe "Generals". Šta se u međuvremenu dešavalo?

J. BONČINA: Na jednom koncertu čuo sam "Generalse" koji su tada radili u okviru trija. Članovi su bili: Pop (Asanović - orgulje), Čarli (Novak - bas) i Braco (Doblekar - bubnjevi). Tada sam prvi put čuo jednu posve drugu muziku. Oni su iz inostranstva, gde su provodili skoro sve vreme, doneli nov zvuk. 

Recimo, ja sam tada prvi put čuo kako stvarno zvuče "Hemond" orgulje ... prvi put sam čuo jedan takav trio, neke sasvim nove ritmove ... Oni su me zaludeli. 

Ali, možda se ja njima nikada ne bih priključio da nisam shvatio da sa "Levima" nema budućnosti... I u tom izazovu ja sam otišao sa njima. 

Tamo u inostranstvu osetio sam jaku želju da se što pre vratimo. Osećao sam nostalgiju ali osetio sam prvi put u životu da mi kao "bend" imamo snagu ... Želeo sam da to pokažemo u našoj zemlji. 

Tako smo u leto 1971. godine došli. Osim nas četvorice, članovi su bili i dvojica Italijana ... Svirali smo po moru. Naišli smo na divan prijem ali sve je bio kratak san ... Ujesen iste godine raspali smo se ...

Peca Popović intervjuiše Janeza Bončinu za julski Džuboks 1976. godine


Slovenački super sastav



P. POPOVIĆ: Onda je "proradilo" "Srce". Sve na slovo "S": slovenački super sastav.

J. BONČINA: Da... (smeh) ... ali ja ne volim taj izraz "super sastav''. Bolje: "društvo starih mačora". Meni je ta grupa bila vrlo važna u životu. U njoj sam se oslobodio svih unutrašnjih tegoba i dilema. To je bio moj prvi LIČNI eksperiment: komponovanje, pevanje, grupa. 

Dugo sam u glavi pre toga imao ideju o jednom takvom sastavu. Pravi ljudi za tu grupu su se okupili i ostvarili smo muziku koja je za to vreme ipak bila čudna, avangardna... Izdali smo singl "Gvendolina" ("Zlatna obala") za koji mislim da je idealna slika onoga što smo tada hteli ... 

Znaš, voleo bih da mi ponovo u životu padne takva ideja, za takvu muziku ...




P. POPOVIĆ: "Gvendolina" je svakako klasična ploča domaće rok muzike. Ipak ostaje utisak da je "Srce" brzo stradalo od infarkta.

J. BONČINA: Tako je moralo biti. Čarli, Mario i Pavle su otišli u vojsku. Ostali smo Braco i ja ... Posle vojske Čarli se vratio a drugi su otišli na razne strane.

P. POPOVIĆ: Između "Srca" i "Septembera" bila je jedna dvogodišnja pauza. Za to vreme nastupao si kao član "Jugoslovenske pop selekcije"... Šta si radio između tih retkih nastupa?

J. BONČINA: To je bio moj najteži period. Vreme mojih sukoba i preispitivanja! U svetu se situacija promenila. Širu pažnju su zadobili Koria i Mahavišni. Mene je njihova muzika impresionirala ali sam je vrlo teško prihvatao. Ona mi u mnogome nije bila razumljiva ... 




Ali kada sam je vremenom objasnio, shvatio, onda sam tek došao u veliku dilemu: kako nešto u tom maniru raditi i ovde? 

Osetio sam strašnu želju da nešto slično radim ali nisam imao sastav. Zatim bila je velika dilema: ima li sve to smisla u našim uslovima? Ko će to prihvatiti? Kažem: bio sam u raznim dilemama ... 

U tim danima često sam bio na ivici odluke da se priključim nekom klasičnom rok sastavu ili da pokušam nešto vrlo samostalno ... Sve vreme sam se pojavljivao kao član "Selekcije" što me je radovalo: znači da sam nekome ipak bio potreban.

P. POPOVIĆ: "Jugoslovenska pop selekcija" je bila veliko priznanje. Kako si ti gledao na taj ceo poduhvat?

J. BONČINA: "Selekciju" nikada nisam prihvatao kao laskanje ili zadovoljavanje nekog EGA ... Za mene je to bio poziv prijatelja. Pazi, tu nije bila samo draž u muzici. Više čari imala je sama ideja.

Pre toga sve se razbijalo u jugoslovenskoj muzici. Ovde se stapalo: svi okupljeni na istoj bini, zaneseni divnom idejom ...

P. POPOVIĆ: I onda nastade "September". Čini mi se da je to normalan tok stvari za jednu grupu ljudi koja se dugo znala ...

J. BONČINA: Da, sve je nekako teklo normalno. Nije bilo neke presije ni forsiranja sa raznih strana. Osećao sam da se nešto ovako mora iz svega izroditi i da ćemo svirati muziku koju sada sviramo.

Moram da kažem i to da iskreno mislim da ovo nije konačan izgled grupe "September".

Nedostaju nam još dva-tri muzičara da bi to bila prava stvar. Mi smo sada jedan veliki magnet koji privlači, da tako kažem. Na kraju ćemo se svi ipak okupiti. Osećam to ... i znam.

P. POPOVIĆ: Sve se češće priča da su dva poznata muzičara (da ne spominjem imena) praktično već članovi grupe "September"?

J. BONČINA: (smeh) Mi sve više o tome razmišljamo a o tome sve više razmišljaju i oni (smeh) ... Šta znam: to bi bio zaključak jedne epohe muzičara koji su u nekom vremenu na razne načine stvarali, radili, nešto dali i nešto predstavljali ... Znači ovo je naš zaključak ...

P. POPOVIĆ: Misliš; na kraju satisfakcija?

J. BONČINA: Znaš, za vreme BOOM-a smejao sam se iza bine. Posle toliko godina, posle svega u jednom momentu skupili smo se mi - uvek razbacani - sa idejom: haj'mo ponovo da sviramo! Ponovo zajedno! ... 

Onda sam se malo zamislio: prošlo je deset godina. Svako je radio na svome. Retko kada da je bilo para. Uvek su nas mučili ko zna kakvi sve problemi. Na kraju, iza neke bine opet mi; okupila nas muzika i stari gresi ... 

I znaš: mi smo još uvek tu a mladi se pojave, naprave posao ... 

Nisam ljubomoran ali niko se nije našalio da prizna da smo im mi omogućili te uslove, očistili i utabali teren ... 

Veruj, mi smo jedna bogata generacija. Srećni smo na svoj način, okupili smo se ponovo! Posle toliko godina.

P. POPOVIĆ: Vratimo se grupi "September". Nešto mi je tu nejasno; šest dobrih muzičara a samo si ti kompozitor. Zašto?

J. BONČINA: Ja se zalažem za ideju da u "Septemberu" bude viša autora. Ali, kada smo se okupljali neko je morao da sve pokrene, gurne. U tom momentu sam jedino ja imao spremne pesme. One su nastale u poslednjih dve-tri godine i kada smo se našli one su bile početak. To je to! 

Da, u pravu si kada kažeš da je nedovoljan jedan kompozitor. Tada je muzika malo preopterećena jednom ličnošću. Zbog raznolikosti neophodni su i drugi autori.

Benč, talentovani karikaturista: Autoportret


"Zadnja avantura" je tek nagoveštaj prvih avantura



P. POPOVIĆ: Pa, kada će ostali početi...?

J. BONČINA: Ispričaću ti nešto; prvi put mi se desilo da u momentu snimanja prvog albuma ja već na licu mesta imam ideje za materijal za drugi album. Moram da priznam da smo ušli u studio sa planom da radimo jednu čudnu muziku a da ni sami nismo znali ni bili svesni šta će na kraju ispasti. 

Onda su počele naše ideje da se kristalizuju. Počeli smo da razmišljamo ... 

Vidiš: Pero Ugrin, koji je veliki muzičar, tek je sada u radu oko našeg albuma napisao prvi aranžman u životu ("Ostavi trag").




Hoću da kažem; svi smo podstaknuti, zaintrigirani a to je odlično. Mislim, opet, da su kod nas važni aranžmani a ne čisto kompozicije a tu ništa još nismo uradili. 

Vrednost našeg sastava je upravo u tome što još ništa nismo rekli a osetili smo strašnu mogućnost da kroz ovu muziku puno kažemo ... 

Pero je trubač. Braco isto duvač, a oni to još u "Septemberu" nisu ni nagovestili. U stvari Pera se nije iskazao ni kao violinista ni Pop kao orguljaš... 

Znači: "Zadnja avantura" je tek nagoveštaj prvih avantura ... 

Kada smo se okupili bili smo pomalo skeptici: bili smo sa svih strana, teško je održati mnogočlanu grupu ... Međutim, "vreme nesigurnosti" je brzo prošlo ...

P. POPOVIĆ: Ipak vi mora da imate puno problema.

J. BONČINA: Pa, kako se uzme i zavisi na šta se misli ...  Medu nama nema problema jer se mi kao ljudi dobro poznajemo i razumemo. Kod nas je sve vrlo normalno. Nisu neophodne neke velike priče. Nas drži prijateljstvo ...

Jedino što me pomalo brine jeste podatak da sam uvek bio član grupe koja je bila ispred svoga vremena. Recimo, siguran sam da bih danas u slučaju da još postoji "Srce" bio u jednom jako popularnom i uspešnom sastavu. 

Ali, uvek sam išao drugim putevima. Nikada nisam nešto radio iz koristi ili zbog nagovora već i zato što sam sledio svoje osećaje. Mislim da se to i sada oseća.

P. POPOVIĆ: Zanima me koliko si ti srećan u grupi "September"?

J. BONČINA: U poslednje vreme često razmišljam o sreći ... Ja, ja sam srećan što je "September" u meni probudio nove volje. Sada bih da ponovo sviram gitaru ... Srećan sam što sam u ovoj grupi rasterećen razmišljanja o tome kako treba da sam odeven i šta da radim na sceni.

Uvek sam imao neke predrasude ali sada sam prvi put srećan. Sve mi je jedno, važno je samo da sam deo te ekipe. Ekipe divnih muzičara i saradnika.

P. POPOVIĆ: Po meni ti si čovek sa najboljim držanjem na bini medu svim domaćim rokerima. Da li si to vežbao? Izvini što te baš tako pitam.

J. BONČINA: (smeh) Čuo sam da ima pevača koji vežbaju koreografiju ili pred ogledalom traže najbolje poze ... O tome nikada nisam razmišljao. Kada mi neko tako kaže ja se onda pitam: kako - pa ja sam pomalo glomazan za scenu?

Teško da tu ima elegancije. Mislim, ja sve što radim, radim jer to tako osećam. Ja sam uvek u ritmu ...

Ako bih nešto razmišljao, planirao ... mislim da bi bilo problema. Na sceni sve zaboravim, opijen sam. To ti je kao neki orgazam ... 

Kada se sve završi ja sam lak, raspoložen, srećan ... jer to je ono što ja volim.


Okrenut umetnosti, svakoj vrsti



P. POPOVIĆ: Šta misliš o sebi kao pevaču?

J. BONČINA: Iskreno sebe ne smatram pevačem. Ja sam pre muzičar, kompozitor nego što sam pevač. Pevanje nikada nisam vežbao, tome se nikada nisam totalno posvetio ... Ja pevam onako kako osećam. Mislim da zato uvek imam dovoljno snage da se divim svim boljima od mene ...

Pevam onako kako osećam: Janez Bončina (foto: Džuboks)

P. POPOVIĆ: Osim što direktno učestvuješ u stvaranju muzike ti je i pratiš. Radiš kao novinar. Kako to usklađuješ?

J. BONČINA: To je strašno neugodna situacija jer svi od tebe očekuju neku vrstu reklame. Onda je neugodno što ja nisam onaj pravi novinar koji bi vesto manipulisao rečima ...

Pokušao sam sve da rešim na jedan diplomatski način: pišem uglavnom o stranoj muzici. Komentare uopšte ne pišem ...

Ponekad bih voleo da komentarišem stvari, recimo našu muziku - ali kao učesnik svega mislim da nemam prava.

P. POPOVIĆ: Šta te okupira izvan muzike?

J. BONČINA: Ja sam uopšte okrenut umetnosti, svakoj vrsti. Konkretno, osim slikarstva sve me više okupira pozorište. Učestvovao sam u jednoj predstavi. Znaš, mene fascinira tok nastajanja nekog dela ... od početka do samog kraja. 

Volim da gledam kako se ideja oblikuje u konkretan rezultat ... Srećan sam ako tome na neki način i sam mogu doprineti.

P. POPOVIĆ: Može li se govoriti o nekim tvojim uzorima?

J. BONČINA: Znaš, meni nekako ime nije važno ... Važno je delo! Ono ostaje. Ubeđenja sam da i neko sasvim anoniman svojim delom može u meni probuditi neke osećaje i uticati na moj rad ... 

Inače, u mnogome sam ostao "klinac". 

Recimo ja i sada sa puno oduševljenja gledam nekog glumca ili sportistu kao kada sam bio dečak. Velikanima se uvek divim i oni su u mojim očima isto što su bili i onda kada ovako sve nisam gledao ...

P. POPOVIĆ: Interesuje me koje su tvoje ambicije u muzici?

J. BONČINA: Ja sam samo jedan tragač. Sledim svoje srce i osećaje. Ali, mogu ti reći; nikada nisam osećao toliko snage kao sada. Toliko nepoznatog i toliko izazova još me više tera na rad ...

Međutim, treba još nešto da kažem: više ne bih mogao da počnem od početka. "September" je moja poslednja avantura ... Jer ovo je ono što ja želim. Tu su i pravi ljudi za jedan ozbiljan rad ... Ova grupa - to su sve moje ambicije u muzici.

P. POPOVIĆ: Šta misliš da li je ovo dobra postava, dovoljno dobra da bi mogla da ostvari sve tvoje ambicije.

J. BONČINA: "September" je velika grupa. Za još veće stvari nama je potreban Dado Topić i jedan od trojice naših velikih gitarista. Onda bi to bilo ono pravo. Svetski sastav! Tada bismo imali zvuk velikog orkestra u kome bi imali smisla pravi aranžmani ...

Nisam ti rekao; kada sam bio mali užasavao sam se violine, a to mi je danas vodeći instrument... Da, smatram da je potrebno da Dado bude sa nama: zbog nas, zbog njega i zbog muzike ...

P. POPOVIĆ: Na kraju još samo nešto: koja je tvoja najdraža pesma?

J. BONČINA: Postoje tri pesme koje izdvajam: "Gvendolina", "Majko zemljo" i "Ostavi trag". "Gvendolina" mi je draga jer je to moja prva pesma koja je ispala baš onako kako sam je zamislio.

"Ostavi trag" mi je draga zbog ideje i zato što sam je radio zajedno sa Dadom. Znaš, on uvek ima prave reči za svaku situaciju. Mislim da se kao tandem dobro dopunjujemo.

"Majko zemljo" je moja prva pesma na srpskohrvatskom jeziku. Mislim da u njoj ima dosta snage što je i divno... jer to je moj dug prema mojoj zemlji.

Razgovarao: Petar Popović, obrada: Yugopapir (Džuboks, jul 1976.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate