Suzana i Vlada Petričević / Bel Tempo: Došli do začuđujuće sličnog životnog filma (1988)




Ja imam običaj da kažem da je sve to bila neka vrsta incesta, jedan muzičar koji ima potrebu da nekome iskaže ljubav i jedna glumica koja je, sticajem okolnosti tu negde, švrlja naokolo - oni se sretnu i poklone ljubav jedan drugome tako što on uzme pa izrazi ljubav kroz pesmu a ona otpeva njegovu pesmu

Suzana i Vlada Petričević su brat i sestra. Ona je glumica, on student filozofije. Muzika im je zajednička ljubav, interesovanje i sredstvo izražavanja. Sa pločom plesnog new jazz zvuka i odgovarajuće atmosfere predstavljaju se i donose na domaću muzičku scenu svoj - Bel Tempo.

- Suzana, za tebe se u muzici čulo i ranije. Pre nešto manje od pet godina šarmantno, beogradski akcentovano govorila si tekst i izrekla ono čuveno "Super" u pesmi "Papaline", na Bajaginoj prvoj solo-ploči. 

Suzana: Da, ja sam se u muzici prvi put javno pojavila sa "Papalinama". Međutim, taj rečitativ koji sam tada snimila bio je više glumački nego pevački zadatak, a najviše rezultat jako lepe atmosfere u studiju. 

Naravno, bilo je nemoguće izgovoriti taj tekst bez sluha i smisla za muziku ali - prvenstveno je sve bilo usko skopčano sa glumom pa tek onda sa muzikom. 




Ja sam se bavila muzikom i tada. 

Kad kažem "bavila muzikom" ne mislim samo na pevanje i sviranje kod kuće, u pozorištu, za klavirom... već mnogo šire - na sve. 

Baviti se muzikom nema isključivo veze sa samom muzikom već je muzika, kao i svaka umetnost, način življenja. 

Pitanje čime će se čovek baviti zavisi od toga na koji će se način probuditi. 

Okudžava je jednom rekao:

"To što dišeš, to i pišeš". 

A to može da se primeni i na sve druge oblasti života i umetnosti. Tako da mislim da nikad, zapravo, nisam ni počela ni prestala da se bavim muzikom. 

Ona je jednostavno prisutna kao neki stalni i trajni proces.

Suzana i Vlada Petričević
(foto: Nenad Marjanović)


Došli smo do začuđujuće sličnog životnog filma



- A kako se "probudio" ovaj vaš projekat vas dvoje zajedno kao Bel Tempo?

Vlada: Počeli smo sasvim nezavisno jedno od drugoga - svako na svojoj strani. Ja sam slikao, pisao pesme, išao u muzičku školu, svirao klavir, radio gomilu nekih različitih stvari vezanih za umetnost.

Vremenom se ukazala i određena potreba za nekakvim izborom - onim ličnim, unutrašnjim izborom koji je zahtevao da u tom skupu različitih umetnosti i interesovanja uspostavim neku ravnotežu i nekakav red i da se opredelim za nešto od svega toga.

Uzeo sam gitaru u ruke i to je krenulo.

S druge strane, Suzana se bavila glumom i imala neki svoj razvojni put. Onda je, jednog dana, došao momenat kada smo i ona i ja, opet potpuno nezavisno, osetili da nam fali nešto i neko da bismo mogli potpuno da se izrazimo.

Došli smo do nekog začuđujuće sličnog životnog filma u kome su se neke moje melodije potpuno sklopile sa nekim Suzaninim unutrašnjim osećanjem sebe same. 

Nije bilo uopšte sumnje da smo baš nas dvoje izabrani da dalje radimo zajedno na toj muzici.

Jako dobro smo se razumeli i uspeo sam da napišem tekstove koji, iako su moji, prvenstveno su za nju i o njoj.




Suzana: Pitanje koje si nam postavila vrlo je kompleksno i meni bitno jer povlači za sobom čitav niz problema. Najpre pitanje motivacije i ambicija: zašto? kako? šta?

Zatim, tu je i proces samog stvaranja - trenutak stvaranja koji je, u stvari, plod čovekove potrebe da se izrazi. Pa, prema tome sve ovo što se nalazi na ploči je slika nas samih sa svim našim manama i vrlinama.

Naš način života se manifestovao na novi način i prerastao u veliko zadovoljstvo. Mislim da se to i čuje na ploči. 

I jasno je da je ploča ljubavna - stalno je u pitanju ljubav. 

Mi smo se baš jako voleli dok smo radili tu ploču. Bili smo upućeni jedno na drugo i te dve godine rada i snimanja bile su mnogo lepe. 

Ja imam običaj da kažem da je sve to bila neka vrsta incesta, jedan muzičar koji ima potrebu da nekome iskaže ljubav i jedna glumica koja je, sticajem okolnosti tu negde, švrlja naokolo - oni se sretnu i poklone ljubav jedan drugome tako što on uzme pa izrazi ljubav kroz pesmu a ona otpeva njegovu pesmu.


Čuveno opravdanje: "Pa, vreme je takvo"



- Kako ste se odlučili baš za naziv Bel Tempo? Koliko on ima veze sa istoimenim tekstom Bore Ćosića i pozorišnom predstavom u kojoj je Suzana igrala?

Vlada: U Ćosićevoj knjizi i predstavi Stara i Kći žive izolovane sa svojim televizorom. Dve osobe koje dolaze kod njih, Gost i Gošća, unose taj "bel tempo" u njihov život i otkrivaju im nešto sasvim novo i nepoznato.

To je otprilike ideja koja nas je vezala za naziv Bel Tempo. 

A kada je taj Bel Tempo došao do Suzane i mene; obuhvatio je mnogo širi aspekt. Obuhvatio je i Suzanin i moj način života, čitavu našu muzičku situaciju; moju muzičarsku, njenu pevačku, obuhvatio je i ceo ovdašnji muzički trenutak.

Suzana: Mi smo, zapravo, bili u sjajnoj situaciji jer smo bili potpuno prepušteni sami sebi. Ne možeš ni od koga da tražiš da te uputi na nekoga ili nešto jer stalno postoji prepreka zbog našeg standarda i čuveno opravdanje: "Pa, vreme je takvo". 

Kada hiljadu puta naiđeš na odgovor tog tipa, koji ti govori protiv onoga za čim žudiš, onda shvatiš da je sve u tebi i tvojim rukama. 

Provokacija je tu.

Ljudi ovde ceo život nešto čekaju da sazre i sa trideset godina se pitaju šta će biti kada porastu.

A provokacija je kad shvatiš da si svojom potrebom i idejom za stvaranjem nečega, što ne ide uz ovo vreme, u sjajnom položaju i da samo treba reći: Aha, ja sam Bel Tempo - znači, za to sam se opredelila, radiću na tome i verovaću u to do kraja, bez obzira na okolnosti. 

Tu je Bel Tempo.

- Na ploču ste uvrstili i tekst jedne stare romanse: "Zašto ne smem da te ljubim".

Vlada: To je bila potpuno zajednička ideja. Suzana je bila jedne noći u nekoj kafani u kojoj su Cigani pevaili tu staru mađarsku romansu.

Došla je kući, pevušila tu pesmu i mene je tekst odmah oborio s nogu: tako iskren, konkretan, lep...

Uzeo sam gitaru i za neverovatno kratko vreme napisao muziku.




- Pesma je vrlo primerena ženi koja se bavi glumom.

Suzana: Ja tu pesmu, bez obzira što je stara romansa, doživljavam kao da je moja, kao da sam je ja napisala. Vezana je direktno za obaveštenje da glumice ne glume osim kada glume.

Odnosno, one glume zato što su glumice, a nisu glumice zato što stalno glume.

To je sve meni vrlo blisko jer postoji ono stalno mišljenje da mi glumice glumimo i kada nismo na sceni.

Obično se postavlja ono grozno pitanje:

"Je li, jel' ti to stvarno misliš?" 

Onda ja pitam:

"A što pitaš?"

"Pa, ti si glumica, ti možeš da glumiš i privatno!" 

I tu dolazi do konflikta.

Zanimljivo je i to da je već postalo simptomatično da ljudi pitaju:

"Kako to da si ti glumica, pa sad pevaš?!"

A ja mislim da to uopšte ne može da se razdvoji jedno od drugog. Čini mi se da se prosto život prilagodio mojoj sposobnosti i potrebi da komuniciram i na jedan i na drugi način.

I uopšte se ne libim da, recimo, sutra uzmem da slikam.

Ne mislim da je zatvoren krug u kome moram svoj život da provodim.

- Ploča se završava jednom akapela otpevanom rečenicom: "Wherever I've Gone Is A Music Upon The River". To je neka poruka?

Vlada: Ovde je više kao neka naša konstatacija da bilo preko koje reke da pređemo muzika će doći do nas. To je neki vodič nama za ubuduće - za sledeću ploču.

Suzana: Da, baš tako muzika, za uvek.

Razgovarala: Snežana Golubović, obrada: Yugopapir (Rock, mart 1988.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate