Banana, drugi LP / Sandra Toković: O onim sekundama u životu koje te drže i koje ti znače (1988)




Trebalo je da sviramo za studente iz celog sveta u studentskom gradu u Pragu, ali je posle prve večeri koja je prošla stvarno fantastično oko nas nastala gužva, angažovali su se njihovi menadžeri i dobili smo poziv da sviramo na festvalu njihovih najboljih grupa. Tu smo svirali poslednji, kao zvezde, svi su imali po pola sata, mi ceo sat, stigla je specijalna oprema za nas i odmah smo se onako jugoslovenski naduvali

Grupa Banana sad već može da se računa u ozbiljne sastave. Posle debi-albuma "Ponoćni pasaži" koji je pored dobrih pesama nosio manjkavosti dečijih bolesti, izdali su drugi album jednostavnog imena "Banana" na kome se primećuju prvi tragovi zrelosti.

Na zalasku novog talasa nastao je termin power pop koji je izgurao nekoliko sjajnih, pretežno britanskih sastava. Vremenom se taj termin izlizao i služio je da se pod njega podvode sve one grupe sa kojima ni kritika ni publika nije znala šta da čini.

Da se ta etiketa održala čistom kao u početku, bila bi vrlo zgodna za objašnjavanje zvuka nove ploče Banane.

Ovako će, onima koji ploču još nisu čuli, za to pomoći intervju sa Sandrom Toković, pevačicom, Bobanom Šaranovićem, basistom i Đoletom Petrovićem koji se bavio produkcijom, ali je tu i tamo svirao razne instrumente.

Grupa Banana (foto: Zorica Bajin-Đukanović)

- Na ovoj ploči se još izražajnije ocrtava linija koje ima na prvoj, a to je težnja grupe ka rockerskijim gitarama i klavijaturama uz pop orijentisan vokal i tekstove, pa me zanima šta od toga kod vas preovladava?

Boban: Pa to bi producent trebalo da kaže.

Đole: Od trenutka kad sam čuo demo-snimke, ja sam u glavi imao ovu sliku. Mislim da je njihova muzika u osnovi pop, ali s obzirom da to svira grupa koja u proseku ima 21 godinu pre bih rekao da je to pop začinjen nekim sirovijim rock zvukom.

Jer ono što se u njihovim pesmama najviše sluša to su tekstovi i Sandrin vokal koji su tinejdžerski pop u najboljem smislu te reči.

Kad imaš 20 godina ne možeš da sviraš statične stvari, to mora da bude temperamentno, moraš da izbaciš to iz sebe.

Boban: Lonke, naš gitarista se rodio kad je umro Džimi Hendriks i negde u mimoilaženju Džimi mu je rekao, gde ja stadoh ti nastavi, tako da Lonke sad ispunjava zavet, ha, ha.





Njih četvorica su mi bili filter



- Upoređujući prvu i novu ploču jasno je da se pesme suštinski i stilski ne razlikuju mnogo. Ova ploča je čistija, preciznija i bolje odsvirana...

Boban: Pazi, postoji suštinska razlika. Na prvoj ploči Sandra nema nijednu svoju kompoziciju ni tekst, a ovde ima sedam kompozicija i osam tekstova tako da ne mogu da se složim da su pesme iste.

- Mislim da je to stilski isto.

Sandra: Logično je da je stilski isto jer ono što sam pevala na prvoj ploči ja osećam i sviđa mi se. Tako da mi negde u glavi stoji to što mi se dopada i projektuje se na ono što mogu da stvorim. Tako da je to ipak moj fazon i ploče su povezane.

Đole: A taj napredak o kome govoriš se oseća zato što je na prvoj ploči grupa vrlo malo dala od sebe. Mnogo više su se slušali ljudi sa strane jer oni su kao bili klinci koji počinju i svi su znali više od njih. 

Ja sam se zato postavio tako da ono što su oni odsvirali tako treba da bude.

Samo sam se trudio da eliminišem greške koje mogu da se provuku zbog neiskustva.


Sandra Toković (foto: Zorica Bajin-Đukanović, air brush: Deana Popović)

- Ovih dana dok smo pričali o ploči stalno ste za različite pesme govorili da će biti hitovi, a sad posle kompletnog preslušavanja shvatam da ste se više zezali, jer nijednu pesmu niste isforsirano pravili kao potencijalni hit.

Sandra: Kad sam donosila pesme bendu nisam razmišljala da to treba da budu pesme na koje će pedeset hiljada ljudi da se loži i pada u trans. To je za mene bilo dobro, a njih četvorica su mi bili filter.

Imali smo nekih 17-18 pesama i selekcijom smo došli do ovih.

Nama je važno da nam pesma leži, da se dobro osećamo kad je sviramo, a verujem da kad je nama dobro onda to prelazi i na ljude u publici.

- Kad je već spomenuta publika, zanima me kakva ste iskustva doneli sa koncerata koje ste letos imali u Čehoslovačkoj?

Boban: Mi smo tamo neočekivano dobro prošli. Trebalo je da sviramo za studente iz celog sveta u studentskom gradu u Pragu, ali je posle prve večeri koja je prošla stvarno fantastično oko nas nastala gužva, angažovali su se njihovi menadžeri i dobili smo poziv da sviramo na festvalu njihovih najboljih grupa.

Tu smo svirali poslednji, kao zvezde, svi su imali po pola sata, mi ceo sat, stigla je specijalna oprema za nas i odmah smo se onako jugoslovenski naduvali.

Delili smo naše sličice, za koje mi je gitarista još u vozu tvrdio da mogu odmah da ih bacim jer kao neće ih niko tražiti.

Uglavnom, prošlo je odlično i pozvani smo da đodemo u aprilu na neka tri festivala, a dogovorena je i mini-turneja po manjim pestima.

Evo svakih desetak dana me zivkaju telefonom.





Nesavršenost koja daje poseban pečat



- Vrlo intrigantno mi zvuči pesma "Zašto", jednostavno nije mi jasno šta se dešava u drugom, instrumentalnom delu pesme. Zvuči mistično i imam utisak kao da vam se u jednom trenutku pesma otrgla iz ruku i pustili ste je da se razvija sama.

Đole: Stvar je u tome što u toj pesmi nema ničega. Ima samo jedna klavijatura koja drži harmoniju i jedna gitara. Sve ostalo su dve tri udaraljke.

Ali izgleda da se u studiju desio neki trenutak i iz ta dva instrumenta je izašlo toliko muzike pa je ispalo da se tu puno stvari dešava.

A to je bukvalno jedna gitara koju sam ja svirao i to tako što sam svirao samo po jedan ton. 

Ali to su one stvari kad je dovoljno da staviš jedan ton i da on ispuni muzikom pesmu.




Tu pesmu inače nosi Sandrin vokal. Na kraju kad smo je izmiksovali i ja sam bio iznenađen kako je to moćno zvučalo samo sa dva instrumenta koji su dali pravu iluziju.

Tu ima puno nesavršenosti i to daje poseban pečat. Ja ne volim savršene stvari. U onom trenutku kada mi nešto prija volim da to tako i ostavim.

- Sandrin glas u toj pesmi ima bitno drugačiju boju, zašto?

Sandra: Tu stvar strašno volim pa sam se i psi'ćki i fizićki pripremila za pjevanje...

Ne, ozbiljno, bilo mi je drago što ću je tog dana pevati jer sam osetila da je to pravi dan za nju. Tako da je energija sasvim drugačije izašla.

ĐoleJa sam posebno zadovoljan tom pesmom jer stalno težim da u aranžmanima bude manje suvišnih stvari.

Ljudi kad slušaju pesmu obično prate samo dve glavne stvari, to su vokal i neki instrument.

Ako taj instrument može svojim emotivnim nabojem da ispuni pesmu, onda je to fantastično.

Ako nema te druge linije onda su potrebni dodaci. U ovoj baladi se baš desilo da te dve stvari vode celu priču.

- Na ovoj ploči klavijature imaju veću ulogu nego na prethodnoj. Da li je to zato što si ti klavijaturista po vokaciji?

Đole: Na ovoj ploči nisam mnogo razmišljao o klavijaturama, jedino o bojama koje će imati. Mnogo više sam radio na gitarama, jer kad sam prvi put čuo demo-snimke, gomila ideja mi je dolazila u glavu.

Tako da mi je vrlo lako bilo da radim ploču.

Nikad nije bilo dileme šta staviti, za koji se snimak odlučiti. A klavijature su dobile dobar zvuk jer se sviralo na dobrim instrumentima.



Zaista spontano radimo



- Većina brzih pesama ima sličnu atmosferu koja se poklapa sa zvukom pesama na prvoj ploči. Ne čini li vam se da time donekle skrećete u slepu ulicu? Sa te pozicije mi vrlo sveže zvuči pesma "Logika" koja zbog dobrog veselja i otkačenog klavira vuče na sasvim drugu stranu. Razmišljate li o tome da stilski proširite pesme?

Sandra: Nismo o tome još razmišljali, zato spominjem da ploču nismo pravili sa kalkulacijom. Zaista spontano radimo. Svesna sam da može da se desi da ova ploča ne bude ono što mi osećamo i da nam treći album pođe tom slepom ulicom kao što kažeš, ali naša želja je da se sa ovom muzikom dobro osećamo i nećemo ništa na silu da radimo.

Ali zato što ja iskreno ne verujem da može da se krene pogrešno.




Đole: Ja bih voleo da ploča prođe u javnosti onako kao što meni stoji u glavi. Jer, govoreći o tekstovima, to je jedno iskreno razmišljanje devojke od 20 godina koja prolazi kroz svoje svakodnevne emotivne doživljaje.

I ploča se obraća upravo dečacima i devojčicama tog uzrasta koji možda to isto doživljavaju, ali nisu svesni.

Ploča može da ih podseti na neke stvari koje su im promakle, a mogu da se vežu i za neke stvari koje su ih pogodile.

Bez pretenzija da se kažu neke velike istine o životu, ploča govori o svakodnevnim stvarima, jer ja živim sada i interesuje me sledećih neđelju dana.

Ne mogu da mislim o budućnosti jer mi se puno toga dešava upravo sada.

Ovo je prava lepa, ženska ploča kakva je nedostajala našoj muzici jer su ostale ploče uglavnom hermafroditske, sa fiktivnim temama.

Sandra: U tekstovima se nalaze slike koje je gomila mojih vršnjaka propuštala u svojim životima a ja ih nekako vraćam na te trenutke.

To su one sekunde u životu koje te drže i koje ti znače, to su stvarno lepi ili strašno ružni trenuci koji ne bi trebalo da se propuštaju. A ljudi to čine i onda žive ovako kako žive.

Razgovarao: Petar Janjatović, obrada: Yugopapir (Rock, januar 1988.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate