Jasna Šekarić, životna priča: Šta bi bilo da nastavnik nije krenuo da lista dnevnik otpozadi...




Mama Dobrila mi je bila velika podrška. Osećala je taj sport zajedno sa mnom. Bezbroj puta me je pratila na trening, jer sam prolazila delom ulice koji je bio neosvetljen. Sad kad razmišljam, setim se koliko banalnih stvari može čoveka da odvrati od nečega. Eto i ta neosvetljena ulica je mogla biti prepreka da nije bilo nekoga ko će da me prati


Naravno da ne krijem svoje godine koje već svi znaju. I sad su se neki naši sportisti šalili sa mnom u Sidneju: "Lako je tebi, kad ti je ovo 17. Olimpijada". Dakle, rođena sam 17. decembra 1965. godine u Beogradu, ali sam se u rodnom gradu kratko zadržala, jer mi je otac bio vojno lice, pa smo se često seljakali. Već posle moje prve godine života, tata je dobio prekomandu u Makedoniju, da bismo se 1970. odselili u Osijek, gde sam ostala do svoje 20. godine, do ponovnog dolaska u Beograd.

Trogodišnja Jasna Šekarić
(foto: privatna arhiva/Huper)
Osnovnu i srednju školu sam završila u Osijeku i tamo sam počela da se bavim streljaštvom. Promenila sam dve osnovne škole.

Prvo sam išla u školu "Ivica Šestak", a kad se ona rasformirala otišla sam u drugu. 

Pošto sam ja generacija koju je zakačilo usmereno obrazovanje, prve dve godine srednje škole sam pohađala u gimnaziji, a druge dve u ekonomskoj. 

Osijek je mali grad od 150 hiljada stanovnika, sa svim prigradskim naseljima, tako da mi je svaka škola bila veoma blizu kuće, na desetak minuta pešačenja. 

Kao i gotovo svako dete nisam gajila neku preteranu ljubav prema školi. 

Niti sam imala neki predmet koji sam obožavala, niti neki koji sam mrzela. 

Jednostavno, škola je bila obaveza o kojoj nisam razmišljala da li je volim ili ne. 

Nju sam redovno završavala, ali mi je sport već u srednjoj školi bio glavna preokupacija.


Slučajni strelac



Streljaštvom sam počela da se bavim krajem osmog razreda, kad smo imali obuku iz opštenarodne odbrane. Gađanje iz vazdušne puške bilo je priprema za "M 48" u srednjoj školi i to je bio moj prvi kontakt s oružjem. 

U stvari, sve je slučajnost. Nikad se ne bih bavila streljaštvom da je nastavnik uzeo dnevnik i po običaju počeo da ga lista od početka. 

Ne, on ga je okrenuo i otpozadi birao one koji imaju peticu, da pucaju za školsku ekipu, i tako pročitao i mene. 

Eto, da nije bilo te slučajnosti pitam se da li bih uopšte došla u kontakt sa puškom i ko bi me uputio ili naterao da se bavim streljaštvom. Pogotovo što sam u to vreme intenzivno igrala rukomet.

Ja sam definitivno sportski tip, ali u to vreme mi nije padalo na pamet da se ozbiljnije bavim sportom, dok mi nastavnica fizičkog nije naredila: 

"Mala, ti ćeš da dođeš na rukomet." 

Hoću da kažem da su me drugi izdvojili iz grupe, tako da je sport morao da me zakači ovako ili onako. Ali, zašto je prevagnulo streljaštvo, ne znam. U početku me ka njemu nije vukla ljubav, već je slučajnost odlučila umesto mene, da bih uskoro sa ligom škole svake subote jednostavno išla da obavim gađanje.

Ali, iz subote u subotu, sve sam bolje i bolje gađala i imala sve bolje rezultate, bez ikakvog treninga. 

U to vreme gotovo niko nije ni znao za taj sport, pa je možda i to bio razlog da upišem školu streljaštva, od koje su svi vremenom odustali - osim mene iz tog mog društva iz osnovne škole.

Tu streljačku školu je vodio Vladimir Bader, koji je bio moj prvi trener, a kasnije i Vjekoslav Vučimilović

Ostala sam uporna za razliku od mojih drugara, verovatno privučena sopstvenim odličnim rezultatima, napredovanjem. 

Zapravo, gde god sam se pojavljivala na lokalnim takmičenjima osvajala sam prva mesta i ti uspesi su me sigurno opredelili i ohrabrili za streljaštvo. 

Naravno, posle se javila i ljubav prema tom sportu. 

Sad kad se setim tog perioda, znam da sam imala odličnog trenera i pedagoga, koji je znao da nas uputi u neke tajne streljaštva i najvažnije - usadi ljubav. Zato bih i ja u budućnosti volela da budem trener mlađima, jer je veoma bitno da se taj sport zavoli u startu, kao što sam ga i ja zavolela uz pomoć trenera. 

Uz Badera, treninzi su nam uvek bili tako interesantni da sam ja jedva čekala da dođem, Dešavalo se čak nekoliko puta da izmislim razlog da odem iz škole samo da bih bila na treningu, jer je trener znao da nam organizuje međusobna takmičenja i kobajagi podeli nagrade. 

Sve je to bila neka vrsta igre, ali koju smo mi tako ozbiljno shvatali da su nam se noge tresle, kao da pucamo za prvenstvo sveta.


Opijum uspeha



Mama Dobrila bila je veća
podrška od tate Miladina 
Uvek kažem da sam imala dosta sreće, počevši od onog okretanja dnevnika do trenera i postepenih, ali konstantnih uspeha. Nikad se nisam zadovoljavala postignutim rezultatima. Za mladog čoveka biti prvak opštine je nešto najveće na svetu, pa je tako bilo i za mene, ali sam išla dalje - te prvak republike, pa Jugoslavije, ali me ništa od toga nije dovoljno zadovoljilo da ne bih išla dalje. 

To je nešto što je definitivno u meni. 

Nije taj rad bio toliko stručan, to sad mogu da komentarišem, pa su verovatno prevagnuli geni. Koji? Ne znam, jer se niko u mojoj porodici nije bavio sportom.

Interesantno, ali svi misle da mi je u izboru sporta presudio moj otac Miladin, kao vojno lice. Međutim, istina je da on nema nikakve veze sa tim. 

Čak je kad je čuo da se bavim streljaštvom reagovao u stilu: 

"Pa, gde baš to?" 

Ali mama Dobrila mi je zato bila velika podrška. 

Osećala je taj sport zajedno sa mnom. Ona je fantastična osoba, koja je uvek podržavala moju pet godina stariju sestru Vesnu i mene u našim ispravnim odlukama. Bezbroj puta me je pratila na trening, jer sam prolazila delom ulice koji je bio neosvetljen. 

Sad kad razmišljam, setim se koliko banalnih stvari može čoveka da odvrati od nečega. 

Eto i ta neosvetljena ulica je mogla biti prepreka da nije bilo nekoga ko će da me prati. 

Naravno da sam krišom uzimala očev pištolj. Ma čim bi zatvorio vrata za sobom, ja bih se dala u pravu premetačinu stana ne bih li razgledala oružje, igrala se njime i uredno ga vratila na mesto.

Krajem 1981. godine sam prvi put učestvovala na nekom takmičenju, preciznije regionalnom i tada sam prvi put osetila draž pobede. Bilo je to prvenstvo Slavonije i Baranje na kome je učestvovala i neka ekipa iz Slavonskog Broda koja je praktično bila nepobediva. 

Kad su rekli da sam ih pobedila - nisam mogla da verujem. 

Početkom 1983. takmičila sam se u disciplini vazdušni i malokalibarski pištolj, dakle u ovoj u kojoj sam i danas. Tu je, interesantno, opet jedna slučajnost, bez koje bih verovatno i danas baratala puškom. 

Na insistiranje Streljačkog saveza, prebacili su me da pucam iz pištolja, jer u Osijeku nije bilo reprezentativca za tu disciplinu, a moj grad je 1985. godine bio domaćin Evropskog prvenstva u streljaštvu.

Zbog te odluke sam bila tužna, ali je kraj ispao sjajan - te godine sam jedina uzela medalju za Jugoslaviju u mom prvom i jedinom juniorskom takmičenju.

Ne, nisam se ja nešto preterano ubijala od treninga. 

Onda je bilo normalno da treniramo tri puta nedeljno, a pred takmičenja svakodnevno. 

Danas je drugačije, svakodnevno treniram, a vikendom uvek imam neka takmičenja, i tačno se zna kad radim kondicione, a kad treninge preciznosti. 

Već 1986. godine bila sam u seniorskoj reprezentaciji i prvak Evrope, a naredne godine prvak sveta, da bih 1988. bila olimpijski pobednik u Seulu. 

U tom periodu sam, to mogu hrabro da kažem, zaista bila takmičarski jaka, stvarno najbolja na svetu, toliko sigurna u sebe da sam znala da ću osvojiti zlatnu medalju. 

Tada me značaj i veličina tog takmičenja nije opterećivao, što je dobro za svakog mladog sportistu. Sad znam šta je to, ali imam i drugi sistem priprema sa sobom. 

U to vreme sam još živela u Osijeku, tako da je po mom dolasku u grad nastalo opštenarodno veselje, što me je pomalo zbunilo, ali i usrećilo. Imala sam veću tremu na bini kad je trebalo sugrađanima nešto da kažem nego na takmičenju.


Porodična medalja



Moj prelazak u Beograd i Crvenu zvezdu 1990. godine uopšte nije imao veze sa političkom situacijom u Hrvatskoj, kao što mnogi misle, jer se nikakve tenzije još nisu osećale. Jednostavno, za mene je bio izazov promena sredine, kao i želja da se dokažem u svom rodnom gradu. Tako sam došla u Beograd jer sam želela, a moji roditelji već sledeće godine, jer su morali.

U početku sam sa Zvezdom potpisala jednogodišnji ugovor, ali, eto, ostadoh u njoj i u Beogradu do dana današnjeg. 

Te godine sam bila proglašena za strelca sveta, a 1992. čekala me je Olimpijada koja je bila specifična po mnogo čemu, a pre svega po sankcijama koje su nam uveli, tako da smo bukvalno nedelju dana pred put u Barselonu saznali da ipak možemo da putujemo. 

Sve je nekako bilo mučno, počevši od zabrane da nosimo ikakva obeležja reprezentacije. 

Pored tog hendikepa, nedostajalo mi je i samo malo sportske sreće da pobedim Ruskinju, tako da sam srebrnu medalju bukvalno preplakala. 

Bila sam razočarana što dva puta zaredom nisam uspela da osvojim zlato. Ipak su olimpijade svake četvrte godine, tako da ta propuštena prilika ne može da ne pobudi tugu u meni.

Pošto sam naredne godine povredila desno rame, zapravo polomila kost na skijanju na Kopaoniku, morala sam cele godine da se lečim, tako da sam jedva čekala da se vratim treninzima i takmičenjima. 

A 1996.opet Olimpijada u Atlanti i što se mene tiče ne ponovilo se, jer sam osvojila četvrto mesto, što je isto kao i da si dvadeseti.

Kad nema medalje - niko se ne seća plasmana.

Možda grubo zvuči, ali mi je drago da sam uspela da organizujem i privatni život. To kažem, jer se sportisti često posvete sportu i zapostave sebe, ali pošto sam pazila i na to, imala sam sreće da sam pre šest godina srela Sašu, svog sadašnjeg muža, s kojim imam dvogodišnju ćerku Leu.

Nas dvoje je upoznala naša sadašnja kuma, inače Saletova drugarica koja se u to vreme malo bavila streljaštvom. U stvari, jednom je došao na trening po nju, a onda sve češće i češće - i eto tako je to krenulo. 

On mi je neverovatna podrška, posebno otkad se Lea rodila, jer se maksimalno trudi da mi olakša obaveze u kući. 

Srebrna medalja sa nedavno završene Olimpijade u Sidneju je definitivno posvećena Lei i njemu. Stvarno su je zaslužili.


Prebrođene teškoće



Jasna kao tinejdžerka
(foto: p. arhiva/Huper)
Lea je poslednjih godinu dana navikla da je mama odsutna, pa joj je dovoljno reći: 

"Mama mora da ide da puca" 

... i ona bez problema, čak sasvim ozbiljno, prihvata moj odlazak. 

Njenim rođenjem nešto se promenilo i ona i Sale su centar mog sveta, a mali korak iza je streljaštvo.

Moram još da kažem da mi ova srebrna medalja iz Sidneja mnogo znači, da je došla u pravom trenutku. 

Zbog trudnoće sam imala godinu dana pauze, posle toga je, znamo, bilo bombardovanje, pa nisam imala kontinuirane treninge i ta gotovo dvogodišnja pauza za vrhunskog sportistu može da bude fatalna. 

Neposredno pred Sidnej za ovaj dugi period sam osvojila samo jednu medalju i to bronzanu... 

Pratilo me je užasno mnogo pehova tehničke prirode. Recimo, često mi se kvarilo oružje. Ipak, zahvaljujući Kovnici novca i BDB agentu prebrodila sam te teškoće. 

Za razliku od njih osećala sam da mnogi više nisu baš verovali u mene, najviše po komentarima: 

"Pa, dobro, osvojila si već sve što se moglo osvojiti"... 

Zbog svega toga mi je ova medalja veoma draga. Koliko sam 1992. godine plakala zbog srebra, toliko sam sada srećna zbog takve medalje. Možda i zato što mi je dala podstrek da se i dalje bavim streljaštvom.

Zabeležila: Nada Torlak, snimio: B. Nacić, obrada: Yugopapir (Huper, oktobar 2000.)



Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)