Dušan Golumbovski, gost rubrike "Od A do Š": Ceo život ću provesti u borbi za lepo (1973)






Ćutati je teže nego govoriti. Mene su učili: "Naučio si da govoriš, sada još da naučiš da ćutiš, pa ćeš postati čovek". Ne znam da li sam naučio

Ako očekujete velike mudrosti, bojim se da ću vas razočarati. Nikada nisam voleo da pametujem i da prodajem rog za svecu, pa ću ovo prepustiti asocijaciji. Eto i ona je na A.


Beograd. Tu sam se rodio, živeo sve ovo vreme, mislim da nikada nigde na drugom mestu i ne bih mogao. Ponekad jedva čekam da ga napustim, ali posle petnaestak dana provedenih van njega, čini mi se da sam strašno dugo bez nekoga jako dragog. Ponovni susret sa njim je uvek i ponovo duboko uzbuđenje.


Velika je stvar voleti. Čovek zato i živi. Verovatno je strašno ne osetiti ono kao da si na ljuljašci, ono, kad si srećan što postojiš i što pripadaš samo sebi.


Glumac je najplemenitiji čovek na svetu. Izaći pred masu gledalaca i prevrtati se na postavu isto je toliko teško kao i bokseru koji izvlači batine na ringu. Bar potrebno isto toliko hrabrosti, da ne kažem ludosti.


Dušan Golumbovski. Sebi sam najbolji prijatelj.


Đački dani - najbezbrižnije i najlepše doba. Na žalost, to se kasno shvati.


Eto, ovo mu sad ispade kao "žal za mladost", ali nije to, časna reč.


Žena, živeti, živeti zbog žene, živela žena.


Zašto ljudi ne vole istinu? Zašto je tako malo razumevanja? Zašto? Zašto na tolika pitanja nema odgovora?


Idealno je baviti se poslom koji voliš. Svaki glumac obožava svoj posao jer je to deo njega. Bez svog posla niie kompletan čovek. Zato toliko vređa nerazumevanje, na koje glumac vrlo često nailazi, kada se govori o težini i ozbiljnosti njegovog posla.


Jadransko more, to je moja momentalna preokupacija. Jedva čekam da se bućnem. Ova sezona je bila naporna za mene, ali se nadam da ću u iduću krenuti obnovljene snage. Siguran sam.


Kabare" Boba Fosa sa genijalnom Lizom Mineli je divan film, ali ja imam nameru da vas pozovem u jedan drugi kabare. Scena na Terazijama beogradskog pozorišta i list "Jež" otvoriće najesen svoje zajedničko pozorište kabaretskog tipa sa namerom da neguje plemeniti humor i satiru. Imam čast da vas prvi pozovem u ovo pozorište, gde ćete nam biti dragi gosti.


Laž je ono što najviše mrzim i što me najviše nervira. Na žalost, ponekad je neophodna, ponekad je okolnosti nametnu, a tada me je strašno stid.


Ljubav! Vidi pod V.


Muzika me ushićuje. Neverovatno je da jedna stvar, koja je zasnovana na matematici, ima toliko uticaja na emocije. Činjenica je međutim, da joj pribegavam u svim svojim stanjima i raspoloženjima. Tražim od nje da bude i prijatelj u nevolji i viši, kompletniji izraz radosti i veselja.


Neprikosnovena je ličnost čovekova. To je ono što neizmerno poštujem i što zahtevam od svoje okoline. Sve i svakog ču podnositi dok ne zadre u integritet. Posledice su nepredviđene.


Njegovo veličanstvo život. Najteži i najnaporniji sport, bez rekordera. Otkriti one najsitnije tajne i približiti se što više idealu je ono za čim svi težimo. Izgleda da je to, ipak, nemoguće.


O sebi mi je najteže govoriti. Čini ti se da svakoga razumeš i da o svakome možeš dati koliko-toliko realnu ocenu, pa tako i o sebi. Kada dođe takva situacija, shvatiš da su sva tvoja znanja i sposobnosti zatajile i da su tvoje ocene plod neodgovornosti, jer sada kada hoćeš da budeš odgovoran i moraš, zapetljaš se i ućutiš.


Pozorište, Pomet, prijatelj, putovanja, poezija. Postoji toliko lepog na slovo P. Jako volim što mi se
pružila prilika da igram Pometa. To je bilo ostvarenje mog đačkog sna. Od prve predstave "Dunda Maroja" i od prvog susreta sa nenadmašnim Jozom Laurenčićem, sanjao sam o toj ulozi. Eto, san se ostvario.


Radovao bih se kada bih mogao da kažem, posle jednog obavljenog posla, da sam zadovoljan. Uvek postoji misao da je moglo i bolje. Na svu sreću.


Sutra! Sledeći dan uvek čekam sa nadom i verom. Da li to znači da sam neizlečivi optimista? Verovatno, ali meni je tako lepo.


Tvrdoglavost je jedna od mojih osobina. Dobro dođe kao naknada za upornost, a i neophodna je u poslu kojim se bavim.


Ćutati je teže nego govoriti. Mene su učili: "Naučio si da govoriš, sada još da naučiš da ćutiš, pa ćeš postati čovek". Ne znam da li sam naučio.


Ukoliko sam sebi ne pomogneš, niko ti pomoći neće, tj. "U se i u svoje kljuse".


Francuska je zemlja u kojoj je sakupljeno toliko lepog, da te ošamuti. Od onog prolaznika sa ulice i seljaka na njivi do najistaknutijih ličnosti iz oblasti kulture i umetnosti, svi nose toliko rafinmana u svesti o sebi, da to moraš, hteo ne hteo, poštovati.


Hamlet je najživotniji lik u dramskoj literaturi i meni najmiliji. Tajnu koju nosi i nedoumica sa kojom se bori čine ga našim, savršenim, saputnikom.


Ceo svoj život ću provesti u borbi za lepo. Zvuči kao riterska zakletva, ali ću to stvarno pokušati.


Čekati, to mi je najteže. Ne odlikujem se baš izobiljem strpljenja. To mi se dosada i lupalo o glavu, ali šta mogu, takav sam.


abe su svi razgovori, ako ne postoji prava i istinska želja u čoveku.


Šhut up!


Zabeležio: S. Joković, obrada: Yugopapir (A-Š, avgust 1973.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate