Sunce, Šumatovac, Ineks, Madera, Šansa: Otkrivamo koji su sve lokali sastajališta slavnih




Karakterističan je, pa i ekstreman slučaj jedne zgodne Beograđanke koja je, čeznući za društvom slavnih, uspela da se za relativno kratko vreme "intimno" upozna sa celim timom Crvene Zvezde, uključujući tu i rezervne igrače. Ako upitate da li je to istina, sa primetnom dozom ponosa će vam potvrdno odgovoriti. No, nije ona jedina od te vrste. Ima ih još, samo što možda ne mogu da se pohvale tolikim brojem i tako "kompletiranim" trofejima

April 1971: Beograd zaista ne oskudeva u kafanama - velikim i malim, skupim i jeftinim, poznatim i nepoznatim. Većina njih ima nešto što ih razlikuje od drugih: kuhinjski specijaliteti, dobra muzika, originalan enterijer, zgodne kelnerice. Ipak, od stotina beogradskih kafana i restorana, nekoliko njih posebno odskače i izdvaja se nečim čime se ostali ne mogu pohvaliti: gostima. Nemojte pogrešno da shvatite, da pomislite kako u ostalima nema gostiju. Ne, stvar je u nečem drugom: ti gosti nisu obični.

U Sunce, Šumatovac, Ineks, Dušanov grad, Maderu i Šansu navraćaju niko drugi do - zvezde: pevači, glumci, režiseri, producenti, fudbaleri, novinari, foto-reporteri, starlete...

To su njihovi rezervati i zabrani. Tu se oni osećaju kao kod kuće.

A nekima i jesu kuća: dođu u 10 ili 11 pre podne, presede ceo dan i maltene celu noć, negde prespavaju pet-šest sati, pa onda "Hajde Jovo nanovo".

Interesovalo nas je zašto su baš pomenuti lokali postali stecište popularnih.

Iako smo se potrudili da dobijemo odgovor na ovo pitanje, niko to sa sigurnošću nije mogao da nam kaže.

Jedan od najviđenijih beogradskih parova početkom sedamdesetih: 
Milja Vujanović i Vuk Vučo (foto: Ž. Konstantinović) 

Naše lično mišljenje: činjenica što se skoro svi nalaze u strogom centru grada igra presudnu ulogu u tome.

Drugo pitanje koje se samo nametnulo je: zašto poznate ličnosti ne idu i na neka druga mesta, već prave tako oštru diskriminaciju?

Obratili smo se jednoj od "zvezda”, vokalnom solisti sastava Pro Arte - Vladimiru Savčiću-Čobiju, dok je pijuckao kafu u Šumatovcu:

- Šta bih ja radio u nekoj tamo "levoj” kafani? Koga tamo ima? Ovde, pak, kad dođem, čujem sve novosti, tračeve, cake. Vidim se sa prijateljima, sa neprijateljima takođe. 

Podelim nekoliko autograma, dam intervju za neki list, popijem kaficu i viski, gledam narod kako prolazi, i čujem kako se šiparice došaptavaju:

"Eno ga, on je! Ma jest, to je Čobi!" 

Sve mi to prija.

- Gde još zalazite osim u Šumatovac?

Dva stola dalje od Čobija sedela je mlada filmska glumica Mira Nikolić.

- Da li ste često ovde?

- Svakog dana dolazim. Blizu je Radio-Beograd, zgrada Politike, Televizija, a i stanujem blizu. Obično ostanem pola sata-sat, sasvim dovoljno da vidim druge, a i oni da vide mene. 

Da bi čovek bio u samom špicu događaja i zbivanja, jednostavno MORA ovde svakodnevno da provede izvesno vreme.




Zaista, mnoge od poznatih ličnosti smatraju da im je društvena i lična obaveza da se svakodnevno pojave bar na pet minuta u nekom od ovih ekskluzivnih sastajališta. 

U slučaju da ih nema dan-dva, to je siguran znak da nisu u gradu, ili da su bolesni.

Bilo je interesantno saznati, kakvi su oni kao mušterije, kao gosti.

S tim pitanjem smo se obratili jednom od kelnera restorana Sunce:

- Od njih, direktno, nemamo bogzna kakve koristi. Uglavnom popiju po kafu, koka-kolu, ili vinjak. Ipak, indirektno nam pomažu da ostvarimo veliki promet: služe kao primamljiv mamac za ostale goste, koji su po pravilu bolje platiše i troškadžije. 

Kad se sve sabere, dobro nam ide.

I sami smo se uverili u to: na svaku "zvezdu" dolazi po desetak "anonimusa". 

Za njih je miris slave neuporedivo primamljiviji od mirisa najboljeg roštilja. 

Sedeti i piti kafu, dok za susednim stolom to isto čini jedna Milja Vujanović, Lepa Lukić, Silvana Armenulić, Dragan Džajić ... za njih je vrhunac sreće i lične afirmacije. 





Karakterističan je, pa i ekstreman slučaj jedne zgodne Beograđanke koja je, čeznući za društvom slavnih, uspela da se za relativno kratko vreme "intimno" upozna sa celim timom Crvene Zvezde, uključujući tu i rezervne igrače. 

Ako upitate da li je to istina, sa primetnom dozom ponosa će vam potvrdno odgovoriti. 

No, nije ona jedina od te vrste. 

Ima ih još, samo što možda ne mogu da se pohvale tolikim brojem i tako "kompletiranim" trofejima.

Postoji jedno nepismeno, ali uglavnom poštovano pravilo, koje određuje, u zavisnosti od doba dana, u koji lokal treba ići: pre podne u Ineks, oko podne u Šumatovac i Sunce, po podne u Sunce, uveče u Dušanov grad i Maderu, a oko ponoći i kasnije u Šansu.

Svaki od ovih restorana ima još neke svoje specifičnosti.


Šumatovac



Šumatovac se nalazi ispred same zgrade Politike, a pedesetak metara je udaljen od Radio-Beograda. Samim svojim položajem je predodređen da bude najveće stecište novinara i foto-reportera. A gde ima njih, ima i onih drugih - iz sveta popularnih.

Kad je lepo vreme, bašta okružena i natkriljena krošnjama ogromnih stabala, pruža prijatan osećaj izvesne izolovanasti od gradske vreve - prava blagodet kad se uzme u obzir da je to u stvari strogi centar grada.

Sunce se nalazi u zgradi Doma omladine.

Prvobitno je bilo zamišljeno kao restoran namenjen isključivo omladini. Jedno vreme je to i bio, mada se, istini za volju, ta omladina sastojala uglavnom od dece najimućnijih beogradskih porodica.

Danas je Sunce jedno ekskluzivno mesto, koje sa omladinom ima još utoliko veze što ga veoma rado posećuju mlade starlete.

Ineks se nalazi na Trgu Republike u zgradi Albanije.

Bata Paskaljević je po ceo dan tu, obično u društvu nekoliko mladih devojaka. Pritom se drži svog proverenog, zlatnog pravila: ništa ne naručuj dok te neko ne časti.




Ovde navraćaju i poslovni ljudi, uglavnom iz slobodnih profesija. 

Za razliku od njih, ima i onih drugih čija je profesija nedokučiva, a poslovi veoma misteriozni. I pored toga, oni uvek imaju novaca za izlaske, modernu garderobu i još štošta.

U Ineksu možete, u svako doba, bilo koju količinu dinara da odmah promenite u devize. 

Naravno ne u menjačnici koja se nalazi neposredno uz restoran, već kod elegantno obučenih ilegalnih menjača.

Trgovina drogom ima svoje puteve koji, izgleda, takođe ne prolaze daleko od ovog mesta.

Dušanov grad je na Terazijama.

On jedini nema ni baštu ni terasu. Poznat je kao sastajalište izvesnog broja fudbalera.

Dragana Džajića najpre možete naći ovde, razume se ako nije već na nekoj ludoj žurki.

Pored fudbalera, u Dušanov grad dolaze i njihovi verni pratioci: navijači i devojke koje su, slikovito rečeno, vlasništvo Partizana ili Crvene Zvezde, to jest zabavljaju se samo sa igračima jednog ili drugog tima.

Neke ni tu ne prave razliku.


Madera



Dok se Šumatovac, Sunce, Ineks i Dušanov grad nalaze u samom centru grada, udaljeni po stotinak metara jedni od drugog, dotle su se Madera i Šansa smestili u prijatnom beogradskom parku Tašmajdanu.

U Maderi je stalni gost Ljuba Tadićpo mnogima najveći živi glumac Jugoslavije. 

Uz njega su uvek mnogobrojni prijatelji i poštovaoci. Veoma često se ovde nađe i trener Crvene Zvezde Miljan Miljanić, a obavezno je tu nedeljom uveče po završenoj utakmici svog tima. 

Simpatizeri Crvene Zvezde tada koriste priliku da mu čestitaju na pobedi ili da ospu paljbu zbog poraza.

Dok je još igrao za Jugoslaviju, Dragoslav Šekularac je u Maderi bio više inventar nego gost. Kelneri su ga zapamtili kao izvanrednu mušteriju.

Istina, imao je, kažu, prgavu ćud, ali se iskupljivao ogromnim napojnicama.




Restoran Šansa je udaljen stotinak metara od Madere. 

Ranije je nosio naziv Poslednja šansa, što je zaista adekvatno odražavalo njegov karakter: nikad se ne zatvara sve dok i poslednji gost svojevoljno ne krene kući. 

Zbog toga se putevi onih koji i posle ponoći žele provod ukrštaju baš u Šansi.

Obično su ti ponoćni gosti već solidno veseli i pod "gasom", tako da je ovde veselije i razuzdanije nego u bilo kom od pomenutih lokala.

I najanonimniji Pera Perić će, ako dođe oko 03 časa, biti srdačno i spontano primljen u društvo poznatih glumaca, pevača, fudbalera.

Provešće jednu nezaboravnu noć, bez osećaja inferiornosti, jer u to doba se brišu sve razlike između poznatih i nepoznatih, imućnih i manje imućnih, lepih i ružnih, pijanih i sasvim pijanih.

Veselje, pesma i piće se nastavljaju sve do zore ili dok se ima para.

No, i kad se ostane bez prebijene pare u džepu, još sve nije propalo: skoro uvek se nađe neko ko je raspoložen da časti prijatelje, ali i one koje nikada u životu nije video.

Kad se zora zarumeni, kad i najizdržljivljima počnu da klize kapci, ili pak kad oni sami skliznu pod sto, Šansa utihne, zamre.

Ne zadugo.

Čim sunce malo odskoči, dolaze novi gosti, potpuno različiti od onih koji su tu do pre par sati lumpovali i bratimili se uz čašicu. 

Mlade majke sa svojom decom, koja većinom još nisu ni prohodala, pa se baškare i guču u udobnim kolicima, provode ovde prijatne prepodnevne časove.

A majke, kao što je i normalno, razgovaraju o prvom zubiću koji niče, o pelenama, o velikom kašlju i o još sto stvari kojima ih njihove bucmaste bebe zaokupljaju.

Zašto dolaze baš ovde?

To nismo saznali, ali smo saznali nešto drugo: mnoge od njih su neudate.

Misao nam se sama nametnula: možda ih željene ili neželjene bebe podsećaju na ovakva mesta, na Sunce, Maderu, ili baš na Šansu - ko zna?

U svakom slučaju, jedno je sigurno: u restoranima o kojima je bilo reči lako se prave poznanstva, a teško stiču prijatelji, lako se nalaze očevi, a teško muževi.

No to je već druga strana medalje, ona tamnija, ona o kojoj se nerado misli i priča.

Ni mi vam sada o njoj nećemo govoriti Možda nekom drugom prilikom, kada nam sam život bude tako lep i svetao da nam neće mnogo smetati ni one njegove crne stranice.

Tekst i snimci: Ž. Konstantinović, obrada: Yugopapir (Veseli svet, april 1971.)





Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)