Vladislav Lado Jakše: Najpopularniji - a za mnoge i najbolji fudbalski sudija u Jugoslaviji!




Ladina žena samo se osmjehivala dok je on pričao o svojoj pasiji i dok je s raznih strana svoga stana donosio albume sa slikama i novinskim izrescima koji dokumentiraju njegovu sportsku karijeru. Nevenka je samo jednom prisustvovala utakmici koju je vodio njen muž. Tada se toliko uzbudila što ga je neki navijač, nezadovoljan Ladinim suđenjem neprestano psovao, da je kišobranom branila čast svoga muža

Maj 1967: Porodica Vladislava Lade Jakšea živi u Ljubljani. Glava porodice Lado (35 godina) obrtnik je, vlasnik kožno-galanterijske radionice. No on je i poznati nogometni sudac, vrlo popularna ličnost u sportskim krugovima. Njegova žena Nevenka (34) viša je medicinska sestra. Sin Mitja (15) učenik je sedmog razreda osmogodišnje, a kćerka Lenka drugog razreda osnovne škole.

Malo je ljudi u Ljubljani koji ne znaju Vladislava Ladu Jakšea.

Gdje god se pojavi, njegova krupna figura i neobuzdani smijeh privlače pažnju.

Nevenka, Lado, Mitja i Lenka Jakše (foto: Ž. Pajvot)

Uđe li u neku kavanu, konobari se ustrče oko njega.

I zbog toga što je široke ruke, ali još više zbog njegova strašnog glasa koji poput lavine prijeti da se okomi na njih.

Takvog Ladu, temperamentnog, koji razmahuje rukama i svakom se unosi u lice dok govori, poznaju prijatelji sporta u čitavoj Jugoslaviji. 

Jakše je, naime, savezni nogometni sudac, ako ne prvi, onda jedan od najboljih u našoj zemlji. Zahvalan je objekt televizijskih kamera koje ga često drže u gro-planu.

Onaj tko Ladu poznaje samo iz viđenja sigurno bi se prevario kad bi dobio zadatak da procijeni njegove godine.

Izgleda mnogo stariji nego što jest.

Ne zbog debljine, napornog ritma svakodnevnog života ili zbog brige oko poslovanja njegove male kožno-galanterijske radionice.

Samo njegovi intimni prijatelji znaju što je on proživio i kakvo je djetinjstvo imao.

Imao je 11 godina kad je ostao sam da se bori za goli život. Roditelji su mu bili zatvoreni u fašističkim koncentracionim logorima. 

Majka je čamila u Ravensbriku, a otac u Dahauu.

Stariji brat je sa 16 godina pošao u partizane. 

No rat je prošao a Lado je zaboravio muke koje je pretrpio.


Nisam krenuo u trku za novcem



Apsolvirao najtežu školu: Lado Jakše
(foto: Ž. Pajvot)
- Od oca sam naučio da ljude ne cijenim po svršenim školama već po njihovu radu i poštenju. Prežalio sam nedostatak svoga obrazovanja.

Konačno, zar ja nisam apsolvirao najtežu školu? Onu koju samo život nnože pružiti?

Sa 16 godina postao sam član Saveza komunista i Saveza boraca. Radio sam u Socijalističkom savezu i kao omladinski funkcionar sve dok nisam postao trgovački putnik - priča Lado Jakše i dodaje:

- Trgovački putnik mora biti prirodno prodoran čovjek. Gdje god dođe, mora sklapati prijateljstva. Ja sam, na primjer, na putovanjima stekao najbolje prijatelje. 

Čak bolje izvan Slovenije nego u njoj. 

Znate, kad se nađe društvo, Slovenac će platiti samo ono što je on popio. 

U Hrvatskoj, Srbiji ili Bosni nitko ne pita koliko je tko popio ni što će tko platiti. 

Volim ljude široke ruke. Nisam tipičan Slovenac, eto, o tome se radi...

Valjda u želji da potvrdi te svoje riječi, Lado je ponovo natočio piće u čašice, namignuvši pri tome sinu da stavi ploču koju najviše voli.

Trenutak kasnije, iz kuta gdje je smješten gramofon, odjekivali su prvi akordi pjesme "Mi smo brata dva, vince pijemo oba ..."

- Ne volim drugom polagati račun o svom poslu - nastavlja Lado. - Prije četiri godine napustio sam državnu službu i postao obrtnik. Shvatio sam što na tržištu dobro prolazi pa sam počeo proizvoditi kožno-galanterijsku robu.

Međutim, mene dobar plasman robe nije zarobio. Nisam krenuo u trku za novcem.

Prvi je razlog porez, čiju je visinu kod nas nemoguće predvidjeti.

Drugi, mnogo krupniji razlog je ljubav. Da, zaliubio sam se u nogomet, u suđenje. Hobi me je posve zaokupio.

Ladina žena samo se osmjehivala dok je on pričao o svojoj pasiji i dok je s raznih strana svoga stana donosio albume sa slikama i novinskim izrescima koji dokumentiraju njegovu sportsku karijeru. 

Nevenka je samo jednom prisustvovala utakmici koju je vodio njen muž. 

Tada se toliko uzbudila što ga je neki navijač, nezadovoljan Ladinim suđenjem neprestano psovao, da je kišobranom branila čast svoga muža. 

Uspjela je iznad očekivanja. 

Navijač se smirio, a ona se rasplakala, zaklevši se da više nikad neće doći u slično iskušenje.


Čisti egoizam!



- Imam divnu ženu. Savjesna je u poslu. Skromna. Život je posvetila porodici - tvrdi Lado.

- Za razliku od tebe - prekinula je muža Nevenka. - Nikad nisi kod kuće, uz djecu. A znaš i sam da si im potreban, pogotovo Mitji koji je ponavljao razred. Ti bi morao utjecati na njega. Znaš, sreća tvoja što ja imam razumijevanja za tvoj hobi, ali...

- Draga, pa znaš da sam obavezan organizaciji. Moram ići na sastanke - brani se Lado.

Silvana Armenulić, Ladina obožavateljka
(foto: R. Knežević)

- Ali ne i na "sastanke" poslije sastanaka - odgovorila je Nevenka.

Malu roditeljsku čarku, kojoj je bio povod, Mitja je slušao obješenjački se smješkajući.

I dok je njegova živahna sestra Lenka mijenjala ploču za pločom, poskakujući u ritmu, ne obazirući se na prisutnost gostiju, Mitja je samo čekao čas da stupi u akciju.

Učinio je to "s neba pa u rebra", nasmijavši roditelje koji su odmah zaboravili prepirku:

- Tata mi je zabranio bitls-frizuru. Čisti egoizam! Nije mogao podnijeti misao da ću ja imati bujnu kosu dok njemu češalj uopće nije potreban.

Lado Jakše priznaje da je bolji odgojitelj na nogometnim terenima nego u vlastitoi kući.

Među nogometašima uživa velik autoritet, iako ih rijetko kad zapisuje ili kažnjava isključenjem. 

Vjerojatno je stoga rado viđen arbitar. 

Priča se (u kuloarima) da će za svoje dobro vođenje utakmica biti nagrađen, to jest da će suditi finalni susret Jugoslavenskog kupa za Pehar Predsjednika Republike.

- Prerano je o tome govoriti, jer još ne znam hoću li upravo ja biti određen da vodim tu utakmicu - kaže Jakše. - Budem li glavni sudac susreta "Hajduk" - "Sarajevo", bit ću neizmjerno sretan, jer je ovo jubilarno, dvadeseto natjecanje za Pehar druga Tita.

Eto, žena i sin mi se smiju.

A zašto se ja ne smijem Mitji kad kaže da će poslije osmogodišnje škole poći u ugostiteljsku?

Hoće da bude kuhar. Neka bude! Nije to neki manje vrijedan posao.

Svatko ima neku pasiju, nešto što voli raditi. Ja volim sport, volim suđenje.

Da sam nešto više pažnje posvetio djeci - a obećavam da ubuduće hoću - nitko mi zbog mog hobija ne bi imao što prigovoriti. Nadam se da sam u pravu?

zabeležio: Mladen Ivanišević, obrada: Yugopapir (Arena, maj 1967.)

Lado Jakše na fudbalskom terenu (foto: Ž. Pajvot)

*****



Tempo, 1970: Lado Jakše je sudija dana. Najbolji delilac pravde na zelenim terenima u Jugoslaviji. Čovek za koga je težina hendikep, ali koji ne može da drži bilo kakvu dijetu, jer život za njega nije odricanje. Uostalom, nije važna težina nego - dobar sudija. 


I treba li ovog mladog i sposobnog čoveka žrtvovati, zbog petnaestak kilograma više, treba li zadovoljiti birokratske zahteve i izgubiti jednog vrsnog fudbalskog sudiju?!

Sreli smo se u Mostaru, divnom gradu na večito zelenoj Neretvi, koji je tog dana vrveo pred zanimljiv susret Veleža i Crvene zvezde.

- Da li vam je prijatno da vas intervjuiše jedna žena? Da li vam je to prvi put?

- Priznajem da prvi put u svojoj karijeri intervju dajem jednoj ženi. I, nije mi nimalo neprijatno. Divno se osećam, ali se plašim da neću izdržati do kraja. Čini mi se da je žensko pero mnogo oštrije od muškog.

- Šta osim svoje porodice najviše volite?

- Fudbal. On je deo moje mladosti i mojih najbližih, gde svi zajedno delimo i dobro i loše. Eto, tako je moja devojčica Lenka pred jednu utakmicu rekla: 

"Tata, da ne bi na TV opet rekli da si sudio loše, molim te, sudi dobro!"

Na terenu maše rukama, viče ... Kao da je na pozornici, u najvećoj ulozi života.

- Zašto se na terenu ponašate teatralno?

- To je moj stil suđenja koji sebi ne može da dozvoli svaki sudija. Drukčije bih bio komičan, i ne bih bio Jakše.

- Pročitali smo da niste predloženi da sudite u Meksiku zbog svoje težine... To vam, uopšte, mnogi zameraju. Zašto ne vodite računa o liniji?

- Što se tiče Meksika, odluku ostavljam mojoj organizaciji, a kilograme - samom sebi.


Lemešića ne mogu dostići



- Da li su vas kadgod fizički napali igrači ili publika?

- Nikada u svojoj karijeri nisam dobio batine, sem kada sam sudio jednu utakmicu pionirima, i kada su me deca gađala kamenjem. Nikada do sada nijedan klub nije me izuzeo pre prvenstva. To je priznanje, ali i obaveza prema klubovima i pozivu sudije,

- Koji vam je sudija uzor?

- Vasa Stefanović (Beograd), Emil Erlih (Ljubljana) i Leo Lemešić (Split), čiji stil suđenja ne mogu dostići.




Lado Jakše je već dugo u braku. Ima sina od 18 i kćerku od 11 godina. 

- Da li fudbal ometa vaše privatne planove? Koliko vas odvaja od porodice?

- Ako pokušam da saberem sve sate, subote, nedelje, sastanke i treninge - sve to ne ide u korist familije, ali navikli su se na to, i kad sam kod kuće - nervozni su.

- Kada vam je bilo najteže?

Bez razmišljanja, kao da je odgovor već imao, rekao je ...

- Na utakmici Željezničar - Partizan. To mi je bila druga utakmica i priznajem, sudio sam slabo. Tada je jedan novinar napisao: 

"Ko mu je dao pištaljku!"

Desetak dana kasnije, pisao je posle utakmice Dinamo - Partizan: 

"Pronašli smo zlatnu pištaljku".

- Publika u svakom gradu ima neko svoje obeležje, svoju ćud. Lako se naljuti, bučna je, nepravedna. Koja je publika najgora?

- Ne poznajem je, jer svi žele da sudija bude objektivan. A to što žele pobedu svog kluba, mene ne interesuje. Nikada ne mislim na to.


Ahilova peta



- Ispričajte nam nešto zanimljivo iz svoje karijere?

- Izašao sam na teren, i kada sam pogledao na ruku, nisam imao časovnik. Na moju sreću, niko to nije primetio.

Dvojica prijatelja, legende YU fudbala: Aca Obradović i Lado Jakše
(foto: Tempo)

- Pušite li, pijete li, igrate karte, volite li žene ...

Za trenutak je bio zbunjen. Kao da se kolebao šta da odgovori.

- Pitanje je indiskretno, ali kako je ovo prvi put da ženi odgovaram, biću iskren. Volim da popijem u dobrom društvu. Nije greh ni pogledati šarmantnu ženu.

- Svi imamo po neku bolnu tačku. Koja je vaša Ahilova peta?

- Milan Čop, i to što sam bučan na igralištu.

- Kakav fudbal volite?

- Volim muški, oštar, prema velikim igračima - pošten fudbal. Mrzim igru na silu.

- Vaše ambicije u budućnosti? Govori se da najviše želite da budete direktor Olimpije ...

- Vi ste izgleda raspoloženi za šalu! (dodao je pomalo ljut) Mislim da moji kvaliteti nisu za Drugu ligu.

Vrlo brzo zaboravio je na naše poslednje pitanje i okrenuo razgovor na šalu. Jer, Lado Jakše je takav. U privatnom životu, isti kao i na terenu.

razgovarala: Jasmina Pavlović, obrada: Yugopapir (Tempo, 1970.)



Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)