Zdenka Kovačiček, rock pjevačica: Jednostavno se prepuštam toj rijeci da me nosi (1981)




"Bijelo dugme" sam mogla imati na samom početku, sve je bilo dogovoreno, snimanje u Ljubljani. Još su bili nepoznati, još su se probijali. No vjerovatno sam ja kriva bila, nisam to forsirala, nisam promišljena bila, najednom su oni krenuli ka popularnosti i nisu više imali vremena da ga posvete meni. Bregović mi je posle napisao par stvari, ali to nije bilo to. Ploča mora da ima profil, mora postojati kontinuirani rad 

Zašto Zdenka? Zašto u rubrici neočekivani gost? Zašto jedna neosporno dobra pevačica, a tako malo dobrih snimaka na pločama? Zašto uvek neiskazani talenat koji na tome i ostaje? Kako odabrati pravu meru između želja (autora) i mogućnosti (disko kuća)? Naravno, sve to nismo ni u ovom razgovoru izbistrili, ali smo se ispričali, popili po jedno besplatno (častila kuća) piće u klubu "Salon" i ubili jedno zagrebačko kišno popodne.

- Čime se sada bavite?

- Posle godinu dana pauze, nisam snimila ploču, niti sam snimila nešto za radio, bila sam na turneji sa Zlatkom Pejakovićem po Sloveniji, Slavoniji i Vojvodini kao njegov gost. Pratila nas grupa "Spektar" iz Pančeva, izrazito rock grupa i to mi je odgovaralo.

Inače verovatno ne bih mogla nastupiti u takvom jednom programu jer Zlatko peva isključivo komercijalnu muziku, ali mi odgovara da prezentiram tu svoju takoreći novu LP ploču koja je stara samo godinu dana.

I naravno da mi tu treba jedna rock grupa da otprati te kompozicije jer moja ploča je prilično nekomercijalna i komplicirana za pratit. A i prilično nesrećno je izašla, bez ikakvih reklamnih poteza.

Zdenka Kovačiček (foto: Džuboks)

- Da, izgleda da vas prati ta nesrećna zvezda već godinama. Zašto?

- Ne znam to objasniti, nikad nisam razmišljala o poslu, o karijeri, jednostavno sam radila po nekom instinktu, po osjećaju da to moram raditi jer drugo ništa ne znam ... i ne želim.

Strahovito me zadovoljava što pjevam. Jednostavno se prepuštam toj rijeci da me nosi. Moji afiniteti su uvijek izrazito bili u rock muzici.

- Ne bih rekao da ste vi bili nešto naročito ambiciozni?

- Ne, vjerovatno mi je to velika greška, ne mislim finansijski mada je i to važan faktor, jednostavno sam mogla izdat više ploča, radit kvalitetnije stvari. Nikad nisam imala energiju da tražim grupe, organiziram turneju, unosim tu sve što imam.

- Sebe ste deklarisali kao rock damu, znači isključivo ste zainteresovani za rock, međutim vaše pojave po festivalima, da li i to pravdate nedostatkom ambicije?

- Vjerovatno je i to puno štetilo mom putu u rock. Jednostavno su me pozivali da pjevam, uvijek sam dobijala dosta kvalitetne kompozicije, interesiralo me oprobati se na svim planovima.

Ja sam pjevala džez sa Boškom Petrovićem, bila na turnejama po Sovjetskom Savezu, gde sam naravno morala pjevati komercijalu, iako sam pevala i rock, ali nije mi to bilo teško raditi jer mene interesuje muzika kao muzika.

I na festivalima uvijek sam imala kompozicije specijalno rađene za mene, koje kako su rekli niko drugi ne može otpevati, a i dobijala sam nagrade.

Ipak, smatram da tih nekoliko interpretacija ne smeju pokvariti ono što sam sve dala. Otvorila sam prozor sa "Mladim levima", Boom festivali, sejšn svirke sa "Korni grupom" u Domu sindikata, to je urnebes bio.

To su možda moje najbolje interpretacije.


Sedam dana je bila ludnica



- Mislim da neki glas, raspon, snagu interpretacije koju imate niste dosad ostvarili na svojim snimcima.

- Na žalost to je opet krivica prezaposlenosti naših kompozitora. Na primer Dado Topić radi za sebe uglavnom, on mi je obećavao ploču pa se to nije ostvarilo. Kornelije takođe, previše su ga okupirali na komercijalnom planu.

Pa onda "Bijelo dugme" sam mogla imati na samom početku, sve je bilo dogovoreno, snimanje u Ljubljani. Još su bili nepoznati, još su se probijali.

No vjerovatno sam ja kriva bila, nisam to forsirala, nisam promišljena bila, najednom su oni krenuli ka popularnosti i nisu više imali vremena da ga posvete meni.

Bregović mi je posle napisao par stvari, ali to nije bilo to. Ploča mora da ima profil, mora postojati kontinuirani rad.

Evo ova moja ploča pola starih, pola novih kompozicija to je već jedna razlika u saundu, kvaliteti snimka.

- Da li postoji rezignacija kod vas?

- Ne, naprotiv ja radim više nego ikad, sad tek radim organizovanije. Pre sam se pojavljivala na tim Boom festivalima stihijno: ’ajde dođi i ja dođem. Prati me ili neka grupa koja se zatekne ili na brzinu složim neku grupu.

Međutim sad radim sama, ovo leto sam nastupala po disko klubovima na snimljenu muziku, na matrice. Prema tome moji nastupi su bili vrlo kvalitetni. Sa svim onim efektima koji su potrebni: dim, lajt šou, pa plesačice neke.

U ovom klubu "Salonu" sam bila sedam dana. Šteta da onda niste bili u Zagrebu. Ja sam upravo imala tremu da nastupim pred svojom publikom jer znam šta je to. Tu sam uglavnom nastupala kao amater.

A kad sam se pojavila profesionalno bila sam oduševljena kako me publika primila. To je, ipak, mlada publika, oni traže najnovije, a mene znaju već deset godina, ja nisam ništa novo.

Ali, mislim da sam samu sebe osvežila na neki način i interpretacijama i izgledom i plesačicama, tako da me publika fantastično primila. Sedam dana je bila ludnica.

Onda radim na rock operi "Grička vještica". Ja sam vještica.




- Vi ste počeli sa duetom "Hani"?

- Jaao jesam, ali ja sam to već zaboravila, počela sam sa trinaest godina profesionalno da se bavim ...

- Da vas prekinem, sinoć mi je Jasenko iz "Kazališta" pričao kako je čuo neku grupu gde devojčica od trinaest godina lupa bubnjeve. I kaže da su zanimljivi.

- Ozbiljno? Vidite, treba početi jako rano da bi se sve saznalo na vreme i da čovek ne bude prestar kad bude pun iskustva i da stvarno nešto uradi.

Entuzijazma uvijek imam, verovatno bih se već ranije posvetila čistoj komercijali koja mi je zapravo najlakša.

Ali, to me ne uzbuđuje.

Više me uzbuđuje nešto što ne prolazi, sa čim se moram boriti, probijati. Financijska strana mi nikad nije bila važna.

- A jeste li išli u nekakvu muzičku školu?

- Imam srednju muzičku, šest godina. Učila sam harmoniku, klavir, na žalost sada ništa ne sviram. Mislim da pjevaču zabavne muzike škola može škoditi. Svoju tehniku sama moram stvoriti.

Ja hoću da vrištim. Kako će meni onaj profesor reći kad mi dođe jednostavno da izvedem neki visoki ton. Reći će hej, vi ćete upropastiti glasnice.

A ja ću reći, šta me briga, glasnice mi nisu potrebne, ja hoću da pjevam, da izbacim iz sebe šta me tišti, jel' ?

Zdenka Kovačiček na posteru časopisa Zdravo
(foto: Zoran Kršljanin)


Postoji dobra komercijalna muzika



- Znači sebe nikako ne smatrate prestarom za rock, da se dobro razumemo, ne mislim na vaše godine već na godine iskustva, staža.

- Dapače, ja možda tek sada počinjem u onom pravom smislu. Počinjem razmišljati o tome šta sam uradila do sad i šta bih još mogla uraditi. A mislim da jako mnogo mogu da uradim. Evo Tina Turner, zrela žena u poodmaklim godinama. To mora da bude u čoveku.

Ja imam želju da i dalje radim, dok god ću imat mogućnosti, dok god me neko hoće i da me sluša i da me snima i da me gleda.

Upravo sada sam sa "Diskotonom" sklopila ugovor za singl, long plej i kasetu.

- Koliko su vaše mogućnosti kao izvođača da koordinirate muziku koju ćete pevati, jer ipak zavisite od kompozitora?

- Diskotonovi uvjeti su da snimim nešto komercijalno. Znači moja dužnost je upravo sad da snimim nešto što će se dobro prodati. A tek onda mogu da postavim svoje uvjete. Da radim neku ploču rock džeza ili tako nešto. To mi je želja.

- Svestan sam toga da su to stvari koje se moraju raditi, ali kompromis, ta jedna ploča - da li ćete to raditi stisnutih zuba da tako kažem?

- Ne, ne, zato što smatram da je to vrlo potrebno. To bi trebalo da bude disko muzika, a to meni leži. Nisam se prodala. Postoji dobra komercijalna muzika. Ne radi se o tom da ću ja svirat neku tra la la.

Ja zameram Meri Cetinić zato što se sasvim posvetila komercijali. Ja mogu da otpjevam baš pravi izvorni rokenrol na našem jeziku i to će ostat komercijal koji će publika plesat, pjevat, prihvatit.

- Poslednjih godina pojavila se čitava serija mladih, novih devojaka koje pevaju i čini mi se da se odnos publike, štampe promenio prema toj ženi koja sama na bini peva.

- To je jako dobro. Ja cenim i Meri i Slađanu, ali smatram da one idu linijom manjeg otpora, za onim što se prodaje, što publika traži, a i to je u redu.

Ja idem oduvijek protiv struje. Ta moja skretanja ka komercijali toliko su minimalna da nisu vredna spomena.

Moja turneja po Sovjetskom Savezu gde ja ubacim i neku rusku stvar i violinu koju imitiram, to je zabava meni samoj.

Ali, ja pokažem svoj pravi lik u onih nekoliko kompozicija koje otpjevam - a to sam ja.

- A šta ste vi?

- Pa ja sam rock pjevačica (koketan smeh)

- Dobro, ali konkretno u nekakvom rocku - šta vas interesuje?

- Recimo Dženis Džoplin je dugo godina bila moj uzor...




- Sestra?

- Još uvijek je moja sestra, mislim da je nenadmašiva. Volim ono duševno pjevanje, pjevanje do kraja. Tina je isto nenadmašna, pa Elki Bruks.

Mislim ima nekoliko koje su mi jedine na svetu.

Volim kad čovjek sve ono što oseća izrazi. Kad se ne povodi ni za publikom, ni za komercijalom, prodajom ploče.


Postoje sale koje mogu da napunim



- Znači li da na vašim nastupima vi povlačite publiku?

- Da, to je meni cilj, razlog mog postojanja kao pjevača. Da uvjerim publiku u ono što hoću i vidim to prolazi, ljudi strahovito dobro to primaju.

Dobro, ja malo i otplešem, imam taj temperament, volim šou na sceni, pozovem nekog da otpleše sa mnom, pa se zezam sa publikom.

Evo i šira publika, na turneji sa Pejakovićem dobijam ovacije, imam lomove na koncertima.

- Lomove!?

- To mi tako kažemo kad je prolom aplauza. Uvijek me fantastično publika primala i to je zapravo moje zadovoljstvo. Ja nisam napravila nijedan hit relativno, mene su uvijek vrteli na radio stanicama, ali nikad izrazit hit.

Ali, kad se pojavim uživo, čak sam punila sale, ne svud ali postoje sale koje mogu da napunim.

- Ljudi o vama ne znaju mnogo, imam utisak da se tek na bini upoznaju sa vašim pesmama.

- Osjećam da postoji neka fama kada se spomene moje ime. Da sam ja rock, džez pjevačica. To meni sve prija, jer ja bih volela da imam hit, ali hit koji bih bila ja, e to da publika prihvati.

Naravno, nemoguće je da to prihvati i široka i ova rock, mlada publika. Meni bi bilo dosta da to prihvate mladi, recimo kao što su prihvatili neki hit "Bijelog dugmeta", ja ne tražim opet sve.





- "Bijelo dugme"!? To bi bio ogroman uspeh ...

- Ma ne, to je nemoguće, zapravo ja bih više željela da zadovoljim ovu rock publiku. To je moja publika kojoj imam šta reći.

- Možete li napraviti poređenje - vaši planovi i ambicije u početku i sada?

- To je nemoguće usporediti, onda se lakše probijalo. Mi smo dva dana nakon prvog nastupa već snimali ploču. Ja imam šest singlica za "Jugoton" kao curica. U svakoj TV emisiji sam bila, onda nije bilo toliko pjevača, onda su ljudi bili gladni, nije bilo važno je li zapadna ili naša muzika.

A sada je toliko toga isproducirano, publika je već počela da bira. Traži novo. Možda najbanalnije nešto da se snimi, nešto tra la la sa tri riječi, možda bi to prihvatili.

- Pa to su "Srebrna krila".

- Ta situacija je povoljna za mene. Sada više radim no prije kada sam imala i više entuzijazma.

- Šta konkretno pod radom podrazumevate?

- Eto svud sam angažirana, gde god je neki festivalčić, dani rock glazbe, za ove naše... akcijaše, pa sejšn na Omladinskom festivalu u Subotici. Uglavnom uvijek sam tamo gde se nešto dešava na polju rock muzike.

- Koliko smatrate da ima vašeg autorskog u svemu što ste dosad uradili?

- Moja je uglavnom interpretacija od koje nikad ne odstupam. Ako mi ponude komercijalnu stvar i kažu: Molim te otpjevaj to čistim glasom, nemoj da vrištiš ja onda - hvala lijepo.

To mora biti kako ja osjećam.

1971: Zdenka na plaži dubrovačkog hotela Excelsior
(foto: Vlado Duić)


Imidž je ono što pjevač daje



- Šta je razlog vašim stagnacijama?

- Došlo je do zatišja nakon prestanka "Tajma" i "Selekcije" sa kojima sam radila. Posle sam uglavnom prihvatala razne stvari jer za mene nema tajne na polju muzike.

Uglavnom ništa novo nisam stvorila jer se nije moglo, klima je bila pospana.

Sada je opet krenulo. Sada su se pojavile ove grupe "Azra", "Aerodrom" i mene je to potaklo.

- Za poslednjih deset godina vašeg rada može se uočiti neka pravilna linija u vašem imidžu.

- Ja vas molim recite je li se to može uočiti (klimam potvrdno glavom) sad ste mi rekli što me muči. Jer svi u ovim firmama kao "Jugoton" kažu šteta je za nju što nema imidž.

A ja ih pitam šta vam je to. Je li ja moram istu frizuru da nosim, isto da se oblačim.

Ljupka Dimitrovska ima imidž - uvijek izgleda kao mala djevojčica. Pa je li to imidž. Ja mislim da ne.

Mislim da je imidž ono što pjevač daje, interpretacija.

Ja se nikad nisam oblačila kao djevojčica. Uvijek sam neke luckaste stvari imala. Ja sam uvijek bila ja.

Taj imidž mi je jedna glupa reč.

- Šta se može očekivati od vas?

- Imam neke šarmantne pjesme, sa žicom zezanja. Imam jednu pjesmu "Volim te kao konja". To je zgodno.

Ili "Boli me svaka kost od kako se srušio most između tebe i mene".

Ne biti banalan, ali se zezati. Tu je Dugme nenadmašno. Ja sam u njih zaljubljena. U tekstove njihove. Pa lascivnost u pjesmama, zašto ne.

Da je neka žena otpjevala "Tako ti je mali moj kad ljubi Bosanka" to bi bio šund, sigurno.

A zašto da ne pevam golicave tekstove, pa seks je tako važna stvar u životu.

Razgovarao: Petar Janjatović, obrada: Yugopapir (Džuboks, januar 1981.)





Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)