Milena Pavlović, životna priča: Nije mi prijala popularnost koju mi je doneo film "Mi nismo anđeli"




Scenario mi se nije odmah dopao, ali u toku snimanja kroz razgovor sa rediteljem Srđanom Dragojevićem snimanje je postalo super. Popularnost koju mi je donela Marina nije mi prijala. Nisam bila spremna na to. I dan-danas smatram da je mnogo važnije ono što čovek uradi nego način na koji će to da objasni. Tada sam imala samo 19 godina 

Rođena sam 28. septembra 1972. u Beogradu, od majke Snežane i oca Živojina. U roditeljskom stanu sam provela 22 godine. Imam dva brata, starijeg Vuka i mlađeg Nenada. Iz detinjstva sam upamtila raznorazne priče. 

Noću sam znala da išetam iz kreveca, pa me ujutru nađu u drugoj sobi kako se igram. 

Često sam se noću budila i pevala. 

Bila sam veselo dete, veoma komunikativna. 

Volela sam da prilazim ljudima i pitam: 

- A kako se ti zoveš? 

Danas nisam toliko komunikativna, više posmatram stvari nego što postavljam pitanja.


Braća



Vuk je imao dve godine kada sam se rodila i odmah je počeo rat između mlađe sestre i starijeg brata. Stalno sam ga zadirkivala, ali je uvek dobijao bitku jer je bio jači. 

Jedan od sistema kako da ga zbunim bio je da počnem da se smejem, kada me on napadne. 

Kao mala sam se više igrala sa pištoljima i Vukovim drugovima nego s lutkama. Imala sam i svoje drugarice, ali više sam se ponašala kao dečak. 

A volela sam da nosim suknjice. 

Rada, žena koja nas je čuvala, volela je da me obuče lepo kada idemo u park, iako se u park ide u manje elegantnim stvarima. 

Išla sam u mnoga obdaništa, učila francuski i želela da idem u osnovnu školu u kojoj se uči na francuskom. Pošto nije bila daleko od naše kuće, upisali su me u "Drinku Pavlović". 

I danas se sećam nekih pesmica na francuskom, u tom obdaništu smo pravili priredbe, a najinteresantnije su nam bile gumene lutke Mapet šou

Tada još nisu postojale barbike. 

Imitirali smo i pevali, tu u odbaništu su začeci mog bavljenja glumom.

Gluma je došla prirodno, roditelji nisu uticali na moj izbor. 

Majka je novinar, radi u Bazaru

Završila je svetsku književnost, pisala prikaze i recenzije knjiga, sada piše pripovetke. 

Igrala je u prvim tatinim filmovima, a onda shvatila da gluma nije za nju. 

A otac, scenarista, snimao je filmove, ali je više vremena provodio kod kuće gde je pisao.

Kada sam imala sedam godina, pred polazak u školu, rodio se Nenad

S njim se nisam toliko svađala kao sa Vukom. 

Probala sam jednom da ga uplašim onako kako je mene Vuk plašio, pa sam onda zajedno s njim plakala. 

Bilo mi je žao jer sam pamtila kako je to bilo strašno kada Vuk pogasi sva svetla u našem velikom stanu punom hodnika u Ulici Majke Jevrosime, pa me natera da pređem iz jednog u drugi deo stana. 

Jednom sam mu se osvetila kada me je zaključao u špajz. Pojela sam sve bombonjere! 

Vuk je danas dramaturg, a Nenad student filmske režije. 

Razgovaramo često o poslu.


Škozorište



U trećem osnovne sam krenula u Škozorište. Funkcionisalo je kao dramska sekcija, ali smo i crtali, pevali, radili na radiju. Jedne godine smo učestvovali i na manifestaciji Radost Evrope

Onda me je škola odvojila od Škozorišta, morala sam više da učim.

Nisam je volela. 

Imala sam strogog učitelja, pa je strah bio prisutniji na časovima nego koncentracija. 

Ni danas ne volim kad mi se nešto objašnjava na grub način, samo sada umem da kažem da mi to ne prija.

U petom razredu došla sam u grupu Radio-televizije Beograd, ali mi se nije dopalo. 

Ulaskom u pubertet sam se promenila. U toj grupi nisam imala svoje mesto, gluma mi se smučila, više sam crtala i mislila sam da ću jednog dana upisati slikarstvo. 

Obožavala sam da crtam, tada sam odsutna, u nekom svom svetu. 

Za Petu beogradsku gimnaziju ne vezuju me lepe uspomene, što ima veze sa mnom a ne sa školom. Trebalo je da upišem dizajnersku, iako se tada verovatno ne bih bavila glumom. 

Nisam volela da učim, to je bio problem!

Bila sam u drugom razredu gimnazije kada sam sa prijateljima počela da pravim pozorište.

Bili su tu Milica Mihajlović, Ivan Medenica, Anja Suša... 

Skupili smo se i počeli da pravimo predstave. 

Prva je bila "Pogrešna dijagnoza". Predstavu je gledao i Vlada Milić, direktor DADOV-a, i pozvao nas da je od jeseni igramo u tom pozorištu. 

Tako je počeo fantastičan period mog života: predstave, druženja... 

Toliko sam uživala da sam potpuno zapostavila učenje. Bila sam loš dak. Jednostavno nisam htela da učim. 

Iluziju o meni kao glupom detetu razbio je test inteligencije na kome sam dobila najviše poena. To je zbunilo profesore. 

Na kraju prve godine napravila sam izložbu slika u školskom hodniku. 

Sećam se, profesor istorije pozvao me je na razgovor i pitao kako mogu tako lepo da crtam, a neću da učim?!


Devojka koja duva



U gimnaziji smo pravili predstavu na času srpskog. Radila sam kostime, jer je to bilo najbliže slikarstvu. 

U jednom trenutku na sceni su policajac i pisar. Uloga pisara nije imala tekst i devojka koja je imala tu ulogu nije mogla da se snađe. 

Iznervirala sam se i popela na scenu da joj pokažem kako se to radi. 

Svi su se smejali, najviše profesorka matematike. 

Dobila sam tu ulogu i pretnju profesorke da će me oboriti na popravni, iako imam trojku iz matematike. Samo zato da bi mi dala četvorku!

Možda bi se njena pretnja i ostvarila da ja tog leta, posle drugog razreda, nisam upisala glumu! 

Tada smo uveliko igrale u DADOV-u kada mi je jednog dana Milica Mihajlović saopštila da hoće da upiše glumu. 

Tu istu vest saopštila sam svojim roditeljima kada smo za 1. maj otišli na Divčibare. 

Klasu je primao profesor Arsa Jovanović koji je već čuo da ja igram u DADOV-u. 

Igrala sam Helenu iz "Sna letnje noći", ulogu iz "Pogrešne dijagnoze", kao i Duvku, devojku koja duva, a koja nema tekst. 

Sa 16 godina bila sam zrela u smislu hrabrosti da probam tako nešto. 

S druge strane nisam bila zrela, jer su moje drugarice još išle u školu. 

Sad mi je žao što sam sebi oduzela ta dva razreda gimnazije, jer kažu da su to dve najlepše godine. 

Propušteno obrazovanje naknadno sam sticala. U drugoj godini smo postali klasa Goce Marić

Ipak, gluma je moj posao i sviđa mi se izreka 

"Najbolji posao nije onaj koji će te najviše namučiti, nego onaj koji najbolje može da se obavi".


"Anđeli"



Prva moja uloga je bila uloga Marine u filmu "Mi nismo anđeli". Zvali su me na probno snimanje i uloga je bila moja. 

Sećam se, postojale su dve ključne scene, sa početka i kraja filma. Odlučila sam da napravim razliku između te dve Marine, na početku ona je nezrela, a na kraju, kad ostane trudna, ima neku odgovornost.

Scenario mi se nije odmah dopao, ali u toku snimanja kroz razgovor sa rediteljem Srđanom Dragojevićem snimanje je postalo super. 

Popularnost koju mi je donela Marina nije mi prijala. 

Nisam bila spremna na to. 

I dan-danas smatram da je mnogo važnije ono što čovek uradi nego način na koji će to da objasni. 

Tada sam imala samo 19 godina. 

Drago mi je kada mi kažu da se nisam promenila posle deset godina. Odbijala sam ja i kasnije uloge, i na filmu i u pozorištu, ali nisu bile tog ranga.

Paralelno sa prvom filmskom, dobila sam i prvu pozorišnu ulogu u predstavi "Kao da je bilo nekad" u režiji Irene Ristić, a po tekstu Nenada Milića. Zvala sam se Verica. 

Odmah posle "Anđela" dobila sam ulogu još jedne Marine, u filmu "Dezerter". Ona je izbeglica i nije mi bila toliko bliska kao Marina iz "Anđela" koja je gradska devojka. 

Bilo mi je teže da radim sa svojim ocem nego sa Srđanom, s kojim sam imala otvoreniji odnos. 

Sećam se kako sam dobila sledeću ulogu u filmu "Underground"

Zvonio je telefon, saopštena mi je vest, svi u mojoj kući su bili veseli i čestitali mi, jer nije mala stvar igrati kod Kusturice. A ja, potpuno zbunjena! Jer, kad dobiješ ulogu shvatiš svoju odgovornost.

Usledili su i filmovi "Paket aranžman", "Lepa sela lepo gore", "Država mrtvih" i "Tri palme za dve bitange i ribicu"

To je poslednji film koji sam snimila još ’97. i željna sam filma! 

Snimala sam i televizijske drame, jedna je "Devojka sa lampom" o Mileni Pavlović-Barili

Branka Katić i ja smo još jednom igrale u tandemu dve šašave sestre. Režirao je Miša Radivojević

Pored dve veoma drage uloge u pozorištu, Tatjane iz "Malograđana" i Dorine ("U poverenju") draga mi je uloga u predstavi "Mocart i Salijeri" od Puškina, ispit na trećoj godini glume. 


"Briljantin"



To je pozorište kome i danas težim, dosta emocija i strasti, ali i duhovitosti. Tu ulogu u režiji Kokana Mladenovića dobro sam upamtila. 

"Briljantin" mi je bio veliki izazov, jer mjuzikl ipak nije moj žanr. 

U predstavi "Čovek je čovek" uradila sam božanstvenu ulogu, dragi su mi "Rodoljupci" Gorčina Stojanovića.

Onda se u mom životu pojavila režija. 

Želela bih sve da radim, ali je to nemoguće zato što se glumac mnogo troši i ne ostane mu mnogo energije za druge poslove. 

Reditelj je slobodniji, mašta može mnogo šire da ide. 

Reditelj kao da igra igricu dok režira, može da bude i slikar i dirigent i glumac... 

Imponuje mi što ljudi, s kojima sam do sada radila kao reditelj, imaju poverenje u mene. Posle predstave "Prljave ruke", u kojoj sam bila asistent reditelja Raleta Milenkovića, režirala sam svoj prvenac, predstavu "Pijanista"

Ne znam da li će od mene postati neki reditelj, ali znam da je glumcima potrebno da ih razumeju, a ja ih razumem, jer sam i sama glumica. 

Glumci su deca i njima treba ljubav. 

Trenutno sam više reditelj nego glumica i u mojim rukama je predstava "Gospođica Julija".

Obožavam da radim i da nisam glumica radila bih posao kome bih bila potpuno posvećena. 

Trudim se da se pored glume bavim i nekim drugim stvarima. Svoju privatnost čuvam od javnosti koliko je to moguće. Svako živi onako kako misli da treba. 

Osamostalila sam se u 22. godini, što nije bilo lako. 

Zato sam tada i više radila jer nisam volela da samo sedim kod kuće i čitam knjige, što danas volim da radim. 

Često ljudi kažu za mene da sam previše ozbiljna.

To je verovatno zato što sam neke stvari morala da naučim pre svojih vršnjaka. 

Roditelji su me uvek podržavali. Nisam realna, što je teško svakom ko se bavi glumom. 

Više ne pravim planove jer se retko koji ostvari, osim onih koji direktno zavise od mene. Da li će mi neka predstava uspeti i da li ću upoznati zanimljivog čoveka, to ne zavisi od mene!

Zabeležila: Jasmina Antonijević, obrada: Yugopapir (Huper, oktobar 2001.)



Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)