Pekinška patka užurbano priprema prve studijske snimke: Da nas čuje Novi Sad! (1979)




Čonta ume idealno da "zafalšira", a to je ono što mi hoćemo. On čak i ritam neki put ne uhvati, e, zato je važno da svi upadnemo na vreme. Ali tu i leži zec: svaki gledalac koji nas sluša pomisli: pa i ja umem kao i oni, i, počinje da peva sa nama. Znači pridružio nam se. Učestvuje! To je nama važno. To je možda ono pravo! 

- Dobro, pankeri, ko ste vi?

Čonta: Mi smo Pekinška Patka, Lacika, bubnjevi; Srba, bas; Srele, gitara; Čonta, vokal.

Srele: On pokušava da peva, mi da sviramo, a on i skače.

Pekinška patka (foto: Džuboks)

- Šta to znači, pokušava da skače i peva?

Čonta: Pa, mi jako dobro sviramo i pevamo, samo što neki misle da mi to ne znamo. To su neki što misle da je pank samo odvrtanje pojačala i skakanje a da nema veze sa pevanjem. Međutim, to nije tačno.

- A šta je onda taj vaš pank?

Čonta: To ti je varijanta muzike u kojoj se najviše polaže na ritam. To je iskrena muzika, nekad i nije, ali mi se trudimo da to bude.

- Kakav ti je to bedž? Piše The Kinks!?

Čonta: Kupio sam ga još 67. godine kada sam počeo da slušam muziku. Onda sam voleo muziku te grupe. Zatim Who, Them i još neke.

- Ima li ta muzika neke veze sa ovim što danas svirate?

Čonta: Danas možda nema, a možda je i ostalo nešto od toga.

- Kažu ljudi da ste na BOOM-u bili među najatraktivnijima. Gde ste to naučili?

Čonta: Nigde. To je bilo spontano. Takva je to muzika, moraš dati sve od sebe, ništa nije namešteno.

- Dobro, kako vas podnose ovi ljudi što vas slušaju?

Čonta: Različito. Neki su oduševljeni, neki su očajni, neki nas preziru, kako ko.

- Šta kažu oni "očajni"?

Čonta: Kažu da pojma nemamo!

- A oni koji vas vole?

Čonta: Da smo fantastični.

- A u čemu ste to fantastični?

Čonta: Možda nismo fantastični, ali smo jako dobri. Naročito u trenutnoj situaciji jugoslovenskog roka. Mi smo veliko osveženje - kao kada si u pustinji pa ti donesu čašu hladne limunade.

Mi smo inače protiv stanja u domaćem roku.

To znači da je isuviše veštački, da nije spontana muzika, da je komercijalizovana, nedostaje joj ritma i one prave stvari. Možda je ta prava stvar ono što mi sviramo.

- Znači vama se tu ništa ne dopada?!

Čonta: Ma jok! Meni lično sviđaju se Leb i Sol, Meri Cetinić, S vremena na vreme i Đorđe Balašević. Znači, ne slušam samo taj pank ili "New wave", "Post-rock" ili kako ga sve ne zovu.

Pre nekoliko godina voleo sam džez-rok, sada već manje.

Jedino što ne volim to je disko muzika - nju mrzim!

Znaš, uvek se može jedno svirati a drugo slušati. Nije dobro biti isključiv.





Pa i ja umem kao i oni!



- Hajd'mo opet na pank, ili, kako već hoćeš da to zovemo. Šta je po vama taj pank?

Čonta: Na žalost, javnost saznaje uglavnom o ekscesima, pa tako nastaje nepovoljna klima za tu "nazovi kako hoćeš muziku".

Mi bi ga nazvali modernom rok muzikom. 

Termin je izvikan, no, suština je u ritmu, energiji, pa su naše pesme upravo takve. Kratke, nabijene, glasne.

Nema zavlačenja stvari, soliranja i eksponiranja muzičara. Konkretno.

- Sve to što si rekao trebalo bi da se odrazi i kroz tekstove. Kako stoji stvar kod vas na tom području?

Čonta: Mislim da ne bi trebalo da imamo problema sa tekstovima. Mi neke probleme tretiramo direktnije nego što je uobičajeno.

Na primer: seksualni problem mladih koji mene naročito interesuje.

Govorimo malo direktnije, sa više žargona ali, to ne bi trebalo da predstavlja problem. Bar ne kod publike.

- I kako ih prima publika?

Čonta: Ne znam kakva je tačno reakcija, jer, malo nas je ljudi do sada čulo. Ti tekstovi ne mogu biti zapaženi na koncertu jer, tamo su sva čula okupirana, pa drugi elementi te celine koju zvukom i slikom činimo, privuku više pažnje. To ćemo možda tek u budućnosti saznati.

- Neprijatelji panka kažu da je tu najvažnije da svi "grunu" i svi stanu u istom trenutku. Ostalo manje-više?!

Srele: Vežbali smo puno, ali vežbali smo muziku. Važno je da krenemo eksplozivno, ali ne tako kao što ti kažeš.

Čonta: To je "divlja" muzika, i mi moramo tako. Dajemo sve od sebe. Na određeni rif gitare ja ulećem na scenu, to je uvežbano, ali, kako ulećem i šta na sceni radim, to je stvar trenutka.

Srele: (naglo pada u vatru): Atmosfera na koncertu je jedno, a ploča nešto drugo. Ploče pankera nemaju mnogo smisla jer ne mogu preneti tu muziku na potpuni način.

To je samo 20% složenog utiska koji se stiče samo u živoj predstavi.

Čuj, mi se čak na probi, u svoja četiri zida, "popalimo" i skačemo dok sviramo. 

Na koncertu ljudi osete tu energiju u nama i našoj muzici, ona pređe na njih, opuštaju se, pa i oni skaču. To je način iskazivanja neke radosti, zadovoljstva.

Čonta: To je ta spontanost koja nedostaje YU roku. Suviše se gleda kako će biti snimljeno ili odsvirano.

Srele: Kada budemo prvi put ušli u studio, zamoliću producenta da nas prekine samo ako napravimo neku kardinalnu grešku.

One sitne nisu važne.

Najvažnije je da prenesemo atmosferu tog kontakta na ploču. 

Samo, znam da će se svakom producentu dići kosa na glavi kada vidi, a pogotovo čuje Čontu u studiju

... (smeh, Čonta se buni, malo koškanja i Srele priča dalje): 

Čonta ume idealno da "zafalšira", a to je ono što mi hoćemo.

On čak i ritam neki put ne uhvati, e, zato je važno da svi upadnemo na vreme.

Ali tu i leži zec: svaki gledalac koji nas sluša pomisli: pa i ja umem kao i oni, i, počinje da peva sa nama.

Znači pridružio nam se. Učestvuje! To je nama važno. To je možda ono pravo!

Nema "star-imidža", delimo ulogu.

Čonta: Mi smo prva značajna pojava u jugoslovenskoj rok muzici od Marka Novosela i Ive Robića!

Srele: Ma pusti ga! Čonta nema veze sa pevanjem!

(Nastaje ponovo mala gužva, no svi se brzo smiruju i razgovor teče dalje)


Škole su nam preokupacije



- Šta mislite, hoćete li naći nekog ko će finansirati takav poduhvat - ploču?

Srele: Nikog, bar ne u ovom trenutku. Međutim, pomoć očekujem sa druge strane. Naime, nakon BOOM-a, veliki broj ljudi koji rade kao muzički kritičari ili urednici i voditelji na radiju, rekli su nam da je ovo što radimo dobro.

Naravno, bilo je i nekoliko protivnika, no kako je to njihov već poslovičan stav, niko na to ne obraća pažnju.

Čonta: Ma nisu oni ni slušali ono što smo svirali. Trebalo bi im dati malo snimaka da se bave time, da shvate bolje.

Srele: Da. No i oni prvi, oni koji su nas i čuli i videli i koji nas ohrabruju, oni su u mogućnosti da utiču, da izvrše neki pritisak, da nam omoguće da dođemo do studija.

Ovako sami, ne bismo mogli nikada.

- Gde sada svirate?

Srele: Sada smo okupirani idejom da nas čuje Novi Sad. Obilazimo srednje škole, a sada ćemo i u osnovne.

Čonta: Naša publika su oni ispod osamnaest godina i oni preko 24. Oni između su nam protivnici.

To je disko generacija i mi smo im smešni baš kao i oni nama.

Srele: Škole su nam preokupacije, mada smo finansijski u crno zavijeni. Izuzetno pazimo na ulaznice. One su uvek 1 000 starih dinara i nećemo dozvoliti da budu skuplje.

Hoćemo da omogućimo svakome da nas vidi i čuje.

- To je lepo, ali dokle ćete tako izdržali?

Srele: Nećemo još dugo. To je psihički i fizički iscrpljujuće. Danju vučem instrumente, uveče sviram, skačem, čuda radim, a noću opet teglim uređaje nazad.

Posle tri ovakve svirke - ja sam bolestan nedelju dana.

Međutim, ovo je, čini mi se, jedini put.

Na turneje ne možemo, da snimamo takođe.

Ali, ako klinci u Novom Sadu budu iza nas, biće pritiska i na studio i na TV.

Pod hitno nam je potreban regularan studijski snimak.

Nosim se mišlju da, ako ovde stvar propadne, finansiramo sami snimanje. Tu garantovano gubimo, ali ćemo bar imati probni balon.

Znaš, ako ne uspemo bar malo u nekom doglednom vremenu, raspašćemo se, jer, ovo je fizički veoma teško izdržati.

- Kako zamišljate taj eventualni budući singl?

Čonta: Biće to ploča sa "A" i dve "B" strane.

Imaćemo i pojačanje na snimanju, vokalni trio The Podrigos.

To je jedan naš prijatelj koji kada popije tri piva postaje nepresušan u podrigivanju. On će dovesti još dva drugara da mu terciraju ... (smeh)

Biće još nekih caka, na primer, ja ću da mjaučem!

To radim izvrsno.

Pre neki dan sam tako vešto mjaukao da mi je neka mačka "odmjaukavala" puna dva minuta. Sada u februaru, sam vežbao do mile volje!

- Dobro drugovi, pošto vidim da smo obradili i one ozbiljnije teme, da završimo priču. ’Ajde vi polako, a ja ću još nešto da dopišem.

Malo je potrajalo dok su otišli, jer, hteli su da znaju šta ću to još dodati. 

A radi se o sledećem: odmah nakon ovog razgovora, počeli su pregovori sa Produkcijom RNS oko snimanja tri kompozicije koje bi se mogle naći i na prvoj singl ploči.

Održan je i neformalni sastanak sa Gaborom Lenđelom, producentom RNS (ex-Teška Industrija), verovatnim budućim producentom prvih snimaka grupe Pekinška Patka.

Ostalo je da grupa malo "dotera" tekstove i da uđe u studio za snimanje.

Tek tada će se za njih čuti u pravom smislu te reči.

Napomena: Za vaše mame i tate koji o pankerima misle sve najgore, daje se na znanje: dan pre ovog razgovora, panker Čonta je odbranio diplomski rad na Elektrotehničkom fakultetu u Novom Sadu.

Razgovarao: Jovan V. Nikolić, obrada: Yugopapir (Džuboks, jun 1979.)



Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)