Mia Oremović, intervju sa dobitnicom Zlatne arene na letošnjem Pulskom festivalu (1959)




Želim da svi naši filmovi budu kvaliteta "Svoga tela gospodar", "Subotom uveče", "Veliki i mali", "H-8" i drugih zapaženijih. Mislim da smo prešli krizu, kad su se događale i detinjaste pogreške. Sada već proizvodimo takve stvari, zbog kojih ne moramo da crvenimo kad ih šaljemo u inostranstvo

Filmska biografija crnooke Zagrepčanke Mije Oremović, napisana je ovako:

• najpre je bila mlada udovica Rosa u Mimičinom prvencu - " U oluji". Kritičari su pohvalili prvakinju Zagrebačkog dramskog kazališta, jer je sjajno protumačila ovu tešku ulogu;

• zatim je snimala s Jožom Galeom. U filmu "Vratiću se", zvala se Marija, bila je kustos muzeja, predana svom radu, bez mnogo interesa za ono što se oko nje događa;

• treći put pretstavila se gledaocima kao - malograđanka, žena nekog poslovođe u Tanhoferovom "Nije bilo uzalud";

• četvrto i zasada poslednje ostvarenje, bilo je opet kod Tanhofera. Tu je supruga bogatog Švajcarca u "H- 8", koji je u Puli odneo pet šampionskih titula. Jedna od njih pripala je Miji Oremović.

Mia Oremović u filmu "H-8" (foto: Filmski svet)

Kako se čovek oseća, kad sazna da je nagrađen; kako proživljava trenutke kad mu čestitaju, kad mu se dive, kad njegovi autogrami najviše vrede na nezvaničnom cenovniku marljivih sakupljača?

To, na svoju žalost, Mija nije doživela.

Pošla je u Pulu, poklonila se posle premijere "H-8" i prvim autobusom vratila se u Zagreb.

Dalje događaje iz Arene, pratila je čitajući novine i slušajući radio.

Bila je kod kuće, kad su je potražili telefonom. Zvala je Pula:

- Mia, radosna novost - govorio je s drugog kraja žice uzbuđeni Zvonko Kovačić, jedan od šefova "Jadran-filma" - Nagrađeni ste! Hvatajte autobus i dođite, večeras publika mora da vas vidi...

Dok je Kovačić još pričao, ona je pogledala u red vožnje. Autobus polazi u 14,05. A sada je tačno 14 sati!

Niko, a pogotovo ne žene, nije u stanju da učini takav podvig i da se za pet minuta stvori na stanici.

Pljesak je, htela ili ne, morala da zamisli i da ga doživi tek posle pričanja drugih.


Želje, pozdravi, molbe



Mia Oremović privatno
(foto: Filmski svet)
Mija u Zagrebu ima brojnu publiku, koja je ceni kao veliku umetnicu na pozorišnim daskama.

Ali film je - film, on prodire i u najskrivenije kutke naše zemlje: danas je u Paraćinu, a sutra u Zletovu.

I dakako broj obožavalaca raste, a poštar zato svakodnevno donosi na četvrti sprat ogromne zgrade na Trgu Republike br. 3 sve veću hrpu pisama. U njima želje, pozdravi, molbe...

"Draga Mija - napisale su nedavno dve zagrebačke gimnazijalke - gledale smo vas u "H-8". Strahovito ste nam se dopali, nas dve od sada stalno pričamo o vama. A velika nam je želja da vas vidimo, hoćemo da se uverimo da li i u javi izgledate onako kao na filmu... "

Devojčice su je dalje molile, da jednom zgodom prođe pored Marićevog prolaza, one će je u određeno vreme čekati i pristupiće joj.

- Razmišljala sam - kaže Mija - strahovala sam da to nije možda kakva neukusna šala. Ipak odlučila sam. One su me zaista zaustavile, upoznale smo se, dala sam im svoje slike i to prijateljstvo i dan-danas traje!


Da budem savremena žena



Mia u filmu "U oluji" Vatroslava Mimice 
- Želje? Ima ih toliko, da bi neko mogao i pomisliti da nisu realne.

A da samo neke ipak izdvojim?

Dobro, evo ih.

Recimo...

...da jednom radim i s nekim beogradskim režiserom, u Beogradu. To već odavno priželjkujem.

...da dobijem ulogu literarno vrednu, da budem savremena žena, s više temperamenta i krvi, nego što su obične žene u našim filmovima.

...da svi naši filmovi budu kvaliteta "Svoga tela gospodar", "Subotom uveče", "Veliki i mali", "H-8" i drugih zapaženijih.

Mislim da smo prešli krizu, kad su se događale i detinjaste pogreške.

Sada već proizvodimo takve stvari, zbog kojih ne moramo da crvenimo kad ih šaljemo u inostranstvo.

A ima još želja, naravno. Ali bolje je da ne govorim o njima, prepustiću vremenu da kaže svoje.


Zašto ne volim premijere



- A šta ne volim? Ne volim premijere, bez obzira jesu li to pozorišne ili filmske. Onda uvek pronađem toliko stvari koje sam mogla bolje odigrati.

U pozorištu se to može i ispraviti, ali na filmu - nikako. Kad bih još jednom mogla snimati ulogu udovice Rose, to mi je najdraža uloga u filmu, koješta bih izmenila, mislim da bih je napravila drugačije i potpunije.

A zašto ne volim premijere?

Strah me, eto zato!

Učestvujem u njima i očekujem; osećam, kao da sam u sudnici, gde se izriče presuda režiseru, snimatelju, meni, partnerima...

Uskoro ću verovatno nešto i raditi. Ali šta, još uvek ne znam. Meni se ne bi svidelo da kažem šta ću snimati, sve dok se ne potpiše ugovor. Znate i sami, da se u filmu svakog časa ponešto menja...

A rekoh, htela bih savremenu ulogu.

razgovarao: Pero Zlatar, obrada: Yugopapir (Filmski svet, februar 1959.)



Neke od reklama u februarskom Filmskom svetu 1959. godine


Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)