Bruno Langer, na putu za Zaječar: I posle rata, narodi su ovdje osuđeni na suživot (1991)



Opet su jednog dana, na ovim prostorima, narodi osuđeni na suživot. Završiće i ovaj rat, i ratovi - ne znam koliko će ih još bit... Ali ne možemo se ograditi Berlinskim zidovima koji će ići u beskraj svemira i da nećemo moći međusobno komunicirat. Najlakše bi bilo baciti se u nekakav zimski san i sve ove strahote prespavat. Ja i ličim na jednog medu, pa mogu o tome ozbiljno razmislit

Atomsko sklonište. Ekipa mala, ali odabrana! Bruno Langer, peva i svira bas gitaru, solo gitara je u rukama Ranka Svorcana, a za bubnjevima je Nikola Duraković. Bruno je, pre više od godinu dana, shvatio da mora da nastavi baš odande gde su stali kad je Serđo umro. I zbog Serđa. Dobro je što je to uradio, jer je naša rok scena, posle kratke pauze, ponovo bogatija za „Atomce”. Bez obzira na sve, uvek je dobro imati prave stvari...

Bruno Langer (foto: Ćao)
I, tako su „Atomci” savladali sve prepreke i krajem avgusta došli u Beograd, da odsviraju koncert na Avala festu i produže za Zaječar, na gitarijadu

Beograđani su majstora iz Pule dočekali onako kako se majstori i dočekuju!

Posle četiri bisa Bruno im je rekao:

-  Hvala Vam što volite rokenrol! 

I on ga voli!

I zbog njega je bio spreman da ga proglase izdajnikom.

Živimo u zbilja čudnoj zemlji, u čudnim okolnostima ratnim... Ali, valjda će i to proći...

ĆAO: Uspeo si da stigneš u Beograd. Dobro došao.

LANGER: Hvala.

Sad nije bilo mnogo problema.

Avio linije su se nekako normalizirale.

Iz Pule se može ovdje doljeteti nekoliko puta tjedno.

ĆAO: Prošli put je, u poslednjem času, koncert bio otkazan, pa su se mnogi plašili da će se to i sad dogoditi. Uplele su se, onda, više sile i uopšte ti nije pomoglo što si se hvalio da si kosmopolita i što se zna da muzika ne priznaje granice.

LANGER: Prošli put nisam uspio stići iz čisto tehničkih razloga.

Ja jesam kosmopolita i tvrdim ti da dokle god budu postojale granice, dotle neće ljudi na planeti Zemlji biti sretni.

Ne mislim samo na Jugoslaviju. Mislim na planetu Zemlju. 

Rođen sam na planeti Zemlji i ona je moja domovina. To je moj stav. Ljudi će biti sretni onog trenutka kad počnu putovat, kad se počnu kretat... 

Još nisam sreo čovjeka, putnika po planeti Zemlji, nacionalistu, šovinistu, jednom rječju idiota. Takvog čovjeka još nisam vidio. 

On se raduje svojim putovanjima i žali za onim djelovima planete u kojima još nije bio. 

Meni je san da odem do Japana i učinit ću sve da si taj san ostvarim.


Svirka na Gitarijadi do sedam ujutro



ĆAO: Ovde si samo na proputovanju za Zaječar?

LANGER: Da. Prošle godine smo učestvovali na Gitarijadi u Zaječaru po prvi put. Bili smo gosti. To je bio jedan nevjerovatan doživljaj. Kao gosti nastupali smo posljednji, negdje u pola pet ujutro... 

Kako je koncert počeo prethodnog dana u osam uveče, očekivalo se da ljudi budu umorni... 

Ne samo da ih je ostao veliki broj na stadionu, nego smo do sedam ujutro zajedno pjevali... Svanuće smo dočekali na bini... To je zbilja bilo veličanstveno. 

Dogodilo se ono o čemu svaki muzičar može samo sanjati. 

Bio je to neki naš Vudstok. Takve su stvari ljudi na Vudstoku doživjeli. 

Na Gitarijadi je tako dobro bilo da su nas zadržali i sljedećeg dana. 

Svirali smo dva dana i dogovorili se da ćemo se na sljedećoj ponovo vidjeti i družiti. Drago mi je da ćemo ove godine ponovo tamo biti.

ĆAO: Šta si ti radio, eto, od prošle gitarijade do danas?

LANGER: Bio sam ponovo u Americi. Kratko sam bio na velikoj muzičkoj konferenciji, na kojoj je bilo četiri stotine sastava, koji su svirali u Ostinu, glavnom gradu Teksasa. Bio sam jedan od dvanaestorice Evropljana... 

Nikolaj Grahov je bio predstavnik iz Sovjetskog Saveza, Martin Sarvaž direktor Udruženja muzičara Slovačke iz Bratislave, a ja sam bio predstavnik ne Jugoslavije već moje kompanije „East Europe Music”

Bio je tamo i direktor Berlinskog festivala... Bila je jedna Holanđanka, dva Francuza, nekoliko Amerikanaca... 

Trebali smo odgovoriti na pitanje kako će Amerika radit sa novom Evropom. To je bila tema diskusije. 

Ja sam prije svega napao onog Rusa koji je držao predavanje da suradnja između Rusije i Amerike mora biti bolja, da im Amerikanci moraju poslati razne sastave... 

Držao je nekakve, meni već poznate propovjedi, kakve sam slušao nekih četrdesetak godina. Nisam se sukobio s njim nego sam mu samo rekao da prestane da priča priče koje sigurno ne zanimaju Amerikance. 

Komunizam je, čovječe, iza nas. 

Ljepo sam ga zamolio da ne zamara te ljude, i da nam čita to što su mu napisale njegove gazde u Moskvi. Ništa mi na to nije odgovorio - bio je u komi. Na večeri sam mu rekao da bude tako dobar i kad bude pisao izvještaj za KGB da me ne popljuje previše. 

Nisu to bili samo razgovori o muzici. 

Objasnio sam im da imam njihovu radnu vizu, broj socijalnog osiguranja i poreski sam obveznik Amerike. Vjerovatno sam im zato bio interesantan. 

To je bila konferencija 25. trećeg, i ja sam im rekao da se bojim da neće baš mnogo moći plasirat svoje muzičke proizvode niti u Jugoslaviji, niti u istočnoj Evropi, jer će tu uskoro biti problem kako doći do korice kruha. Malo će te ljude zanimati CD ili ne znam što... 

Na moju se stranu odmah stavio i Martin Sarvaž. 

Koliko sam bio u pravu svatko se može uvjeriti - sada smo malo, a uskoro ćemo postati istinski tragači za koricom kruha. 

Bilo je tu i interesantnih diskusija, mada je direktor Berlinskog festivala, također, pričao gluposti. Njegov me je stav podsetio na stav nekih naših kritičara-pomodaraca. Ustvrdio je da rok muziku može zamisliti samo na engleskom jeziku. 

To je notorna glupost. 

Odmah sam to rekao direktoru Berlinskog festivala i još dodao da sam jako ponosan da sam na svom maternjem jeziku snimio deset ili dvanest albuma u Jugoslaviji i da je bitno ono što čovjek pjeva, a ne na kom jeziku to čini.

Zbog toga sam dobio veliki aplauz, a direktor mi je odmah dao svoju vizit kartu i pozvao me na Berlinski festival. Izgleda da je mali mazohista. To je bilo u Americi.

ĆAO: I, kad si se vratio?

LANGER: Nastavili smo turneju, koja je trajala čitavu godinu. Svirali smo i u Makedoniji, a kad sam se vratio, otišli smo u Hercegovinu, u Imotsku krajinu. To je bila izuzetna turneja. Bili smo u Čitluku, u Imotskom... 

Iznenađen sam da su ljudi u tim krajevima veliki poznavaoci muzike „Atomskog skloništa”... Tu smo razbili još jednu predrasudu... Govorilo se da u tom kraju nije baš lako rokenrol svirati... 

Međutim, to je izuzetna publika i fini ljudi koji su nas zaista sjajno primili. 

Sve to govori da smo mi ljudi puni predrasuda, a ja ti kažem da su nas te predrasude i dovele dovde. Do ovog rata. Do ispiranja mozga. 

Neko će reći ako se ide svirat u Srbiju - šta ideš svirat četnicima?

Ili ako se sivra u Imotskoj krajini - šta ideš svirat ustašama? 

To su notorne budalaštine. 

Kad bih tako mislio, onda bih ostao kod kuće, uopće se ne bih bavio rokenrolom, nego bih vjerojatno bio tamo nekakav sindikalni idiot, rukovodilac...


Dosta smo pjevali protiv rata



ĆAO: Hoćemo li, uskoro, čuti nešto novo od „Atomaca”?

LANGER: Pjesme smo započeli... S obzirom da ne sviramo tako često počeli smo raditi na pjesmama. Album će se zvati „Snajper” - neće biti pjesme o pucanju iz snajpera, ali će biti snajperska muzika... 

Sad živimo u vremenu snajpera i možemo svirati samo snajperski rokenrol... 

Nekad smo živjeli u vrijemenu horoskopa... 

Mislim da je snajper nešto najpodlije i najprljavije u ratu. Ja nikad nisam imao pušku u ruci, ali dogodilo se da je u Dalju jedan moj dragi prijatelj poginuo od snajpera. 

Ova ploča će biti njemu posvećena. 

Pjesme će biti normalne, iz života. Neće to biti nikakva propovijed protiv rata. Dosta smo pjevali protiv rata. Na nekakvih pet šest albuma. 

Mi smo počeli 1976. godine pjevati protiv rata, na vrijeme, onda kada je i trebalo početi o tome mislit. 

Biti će to album svojevrsni svjedok ovog vrijemena. Vjerojatno ću pjevat i o ljubavi ali na jedan drugačiji način. Sve je izmješano i sa mojim boravkom u Americi... 

Grozan je kontrast kad se čovjek vrati iz zemlje koja je jedinica mjere za slobodu i isitnsku demokraciju. Kad se vratim iz Amerike i ovdje slušam priče o demokraciji, dođe mi da skočim u more i isplivam par milja, da se ohladim.

ĆAO: Verovatno je sad najčešće upotrebljavana i, može se reći, omiljena reč u Hrvatskoj upravo nova demokracija.

LANGER: Ne znam koja je omiljena riječ u Srbiji, jer ne slušam vijesti iz Srbije, pa ti ne mogu odgovorit ravnom mjerom... (Smeh) Samo, u Hrvatskoj se radi o mladoj, a ne novoj demokraciji. Naša demokracija zaista je mlada, ima tek godinu i nešto. 

Kad se radi o republici u kojoj živim, reći ću ti da se dogodilo meni kosmopoliti da su me natjerali da živim u kokošinjcu. 

Njegov sam sastavni dio. 

Davno sam govorio o kokošinjcima i oni su zbilja napravljeni. 

Jugoslavija se raspala na kokošinjce i sad vjerojatno moram i ja kukurikat kako drugi kukuriču. 

Ne bih govorio da li je demokracija u Hrvatskoj, u Srbiji... 

Dovoljno je da kažem da je Amerika zemlja demokracije. U nekoliko navrata sam živio i radio u Americi i upoznao šta je to demokracija. Prava. Ne mogu je prostoru u kojem živim prebacivat, reći će mi se ono što je istinito - to je tek početak, pa rat je... 

To je isto kao kad sastav počne svirat. Onda kažu pa mladi su, pa ti, Bruno, sviraš već četvrt stoljeća imaš iskustvo... 

U ovom našem slučaju ja sam Amerikanac, a ovi ostali početnici, ona mlada svirka. (Smeh) 

Najtragičnije u svemu je što se dogodilo da je krv prolivena. 

Rođen sam odmah iza rata, 1949, i cijeli sam život slušao priče o klanjima... Cijelo vrijeme mi se činilo da je to ružan san... Da sam pojeo neka teška jela i predjela pa ih ne mogu svarit... pomislim da ću se probuditi i da će sve to nestat. 

A to je naša stvarnost. To je jedan užas. 

Ali, kao i u ljubavi, gdje je potrebno dvoje, i ovde je trebalo dvoje. Možda i više. Za sad je dvoje, a možda će to prerasti u još brojniji sukob. 

Pretvorit se na kraju u jedan bal vampira.


Bez žuči nema ništa



ĆAO: Kad smo se prošli put videli, u neku ruku si se zalagao za legalizaciju droge u Jugoslaviji, a sad se u toj istoj Jugoslaviji moramo zalagati za legalizaciju življenja.

LANGER: Ja sam se zalagao za legalizaciju marihuane. To priroda daje i nije onakav bauk niti baba roga, kao što se misli. Protiv teških droga sam i protiv one najgore ovisnosti. Pusti one koji su na heroinu, kokainu... 

Najgore se stvari čovjeku dogode kad postane ovisnik o vlasti. 

Priča se da će onaj ko uživa heroin, vlastitu majku ubit. 

A onaj ko je ovisnik o vlasti, još gora će zlodjela učinit. 

Više razmišljam o toj kategoriji ovisnika. Onaj koji uzima heroin i kokain auto je agresivan. On samo sebi čini zlo. A ovi ovisnici o vlasti čine zlo čitavoj planeti Zemlji. 

Prema tome za mene je benigniji narkoman koji uzima kokain. Njegovo je demokratsko pravo da sebe uništi, na kraju krajeva, ako ćemo o demokraciji govorit. Uostalom, svi smo mi socijalni i društveni bolesnici.

ĆAO: Kad će se „Snajper” pojaviti?

LANGER: Možda se nikad neće ni pojaviti. Uskoro idemo u Ameriku. Tamo ćemo snimit jedan album. Ne „Snajper”. U Americi postoje neke druge priče koje pričamo. To je o drogi. Ja ne propagiram drogu. Ja sam protiv droge. 

Kad se jednog trenutka govorilo o legalizaciji marihuane bio sam za to. 

Sva trojica idemo tamo. Radit ćemo s našim pjevačem Stivenom, s kojim već dvije godine radimo. Bio je i u Puli. Pričao sam ti da sam tek na moru, kada sam ga opomenuo da se ne izlaže mnogo suncu, prilično je pocrvenio, saznao da je čovek Indijanac. 

Stiven živi u Atlanti i kad sam bio kod njega ispričao sam mu da sam u jednom intervjuu ispričao da nisam znao da je Indijanac.

ĆAO: Reci mi nešto o tom novom, američkom albumu.

LANGER: Na tom albumu će biti i novih pjesama, ali i onih koje smo ranije uradili. Imamo preko sto pjesama, pa zašto onda naprezat mozak? Pojavljuju se novi tekstovi. Nisu prijevodi... 

Sasvim su to nove priče. Malo laganije nego ove, koje se ovdje pričaju. 

Kod nas su uvijek vrlo tvrde priče. Uvijek. Crno-bijele. Sa puno žuči. Bez žuči nema ništa. Tamo su ljudi opušteniji, više su hali-gali.

ĆAO: Kako ti je pošlo za rukom da, u Americi, snimaš album, kad mnogi ljudi to ni ovde ne mogu da naprave?

LANGER: To je dugogodišnja suradnja s našom firmom i dugogodišnji pokušaj da se to napravi. I to što imamo šanse snimat, velika je stvar. Budimo iskreni, u Americi desetak albuma dnevno izlazi... 

Prema tome, svi oni koji pričaju da će otić u Ameriku i srušit je na koljena, obični su fantazeri, a njihove su priče totalno bez osnova. 

Ujedno ćemo ići na turneju i imamo izglede da budemo predgrupa poznatoj svjetskoj grupi „Cheap Trick”. Velika je stvar biti nekoj svjetskoj grupi predgrupa. To je velika čast.

ĆAO: Kako je prošao „Criminal tango”, s obzirom da je nastao posle duže pauze? Hajde jedno prozaično pitanje: da li ste počeli da živite od muzike?

LANGER: U tom je smislu album prošao kriminalno! Kako i sam naslov kaže. U Jugoslaviji se od ploča dobija tek za jedno pošteno piće. Da ne objašnjavam ja gdje ti novci odu, ali ću ti reći da se u Americi dobije 50 procenata od ploče. Mi živimo od zraka.

ĆAO: Pročitala sam da treba da se održi veliki mirovni koncert u Splitu, ali ne znam da li je održan?

LANGER: „Heroj herojin” se u Splitu nije održao, valjda je bilo teško otić tamo. Dva puta su termini pomerani i više i ne znam kada će se održati. 

Međutim, početkom ovog mjeseca je u Puli bio veliki koncert za mir. Kad već nismo imali filmski festival, imali smo u Areni veliki koncert na koji je došlo petnaest tisuća ljudi - iz cijele Istre su došli. 

Od rokera smo bili mi, Aki Rahimovski, i kolege iz zabavne muzike: Jasmin Stavros, Alen Slavica... Bio je izuzetan posjet. Ljudi su se masovno odazvali. Tragično je što se nije mnogo o tome čulo, jer valjda na ovim našim prostorima nitko nije za mir. Svi smo za rat. 

Što kaže jedan moj prijatelj, književnik iz Zagreba „tragedija je i ordinarni kič danas govoriti o ljubavi i miru”. Čovjek je u pravu. 

Nedavno smo svirali u Zagrebu. Prije mjesec dana. Koncert je bio izuzetan. Taj koncert se zvao Glazbenici za mir

To je jedino što još možemo raditi, jer mislim da je čovjek s gitarom još uvijek jači od čovjeka s puškom. 

Ja stvarno nisam nikada držao pušku u ruci. Ja nisam služio ni JNA i po nekim balkanskim pravilima nisam muško.


Rokenrol je bez granica



ĆAO: Niste bili na Jutelovom koncertu za mir?

LANGER: Nismo uspjeli doći, a nije nas nitko ni pozvao tamo. 

Međutim, pozvali su nas u Kragujevac, na koncert za mir. 

Kad završimo s koncertima nastaju problemi kako da se vratimo kući. Da idemo preko Mađarske? Nije loša ideja vidjet zemlju koja nema more! 

Vidiš, mi smo ljudi koji se izlažu rizicima zbog profesije. Mi nismo ovdje u misiji mira. Ja nikakve političke propovjedi ovdje ne držim. Mi smo, koliko znam, prvi sastav koji iz Hrvatske dolazi u Srbiju. 

To što smo došli ovdje dokaz je da nemamo nikakve predrasude. 

Ljudi misle da ćeš, ako ideš u Srbiju, svirat bradonjama koji nose kokarde, a ovi koji iz Srbije dođu u Hrvatsku, svirat će ustašama koji, opet, nose nekakve svoje oznake.

To je van pameti! 

Krajnje je vrijeme da shvatimo da je rokenrol muzika onih ljudi koji ne poštivaju granice. Rokenrol je bez granica. 

Sad ću se vratiti na početak intervjua i reć šta sam još u Americi kazao: ja sam Bruno Langer. Dolazim iz Jugoslavije i mogu se pohvalit da pripadam generaciji onih rokera, jer se time bavim dvadeset pet godina, koji su izbili prvu ciglu u zidu. 

Prvu ciglu ne u Berlinskom zidu, nego u zidu ljudske svijesti i ljudske ukočenosti, koja ih je samo sputavala. Rokenrol je snaga koja je ljude počela opuštat. Da nije bilo rokenrola ne bi se sve te promjene na planeti Zemlji ni dogodile. 

Generacija koja je izvjela svjetsku revoluciju u istočnoj Evorpi, rasla je na Bitlsima i Rolingstonsima. To su, brate, rokeri.

ĆAO: Neko će pomisliti da su rokeri započeli i ovaj naš rat?!

LANGER: Ne. Ovi koji vode ovaj naš rat nemaju veze s rokenrolom. Mislim da su to ljudi koji su se odgajali na novokomponiranim pjesmama. 

Na meksičkim idiotskim pjesmama, na nekakvom grčkom melosu - poštujem ga kad ga Grci izvode, ali poludim kad vidim ove mačo mene koji cvile nad ženskom koja ih je ostavila... 

Na takvoj vrsti muzike su odgojeni ovi koji vode ovaj rat.

ĆAO: Znam da nisi plašljiv čovek i da se, kad si polazio ovamo, ničeg nisi uplašio, ali me interesuje da li su ljudi ovaj tvoj put komentarisali?

LANGER: Bilo je različitih komentara. Lagao bih kad bih rekao da ih nije bilo. Postoje, međutim, i ona ekstremna mišljenja da sam možda izdajica. To je i jedna vrsta predrasuda da je sad izdaja otić i svirat u Srbiju, koja, kako piše hrvatski tisak, ima pretenzije na hrvatsku teritoriju. 

Postoje i one ideje da će me ovdje možda neki četnik zaklat. 

Ja na sve to kažem da sam i ja sam ratnik. Ja ratujem svojom gitarom. Ona je moje oružje. Svaki se ratnik izlaže raznoraznim opasnostima i u vlastitoj kući, a i van kuće. 

Drugo, živimo u takvom vremenu, da ja ne mogu bit ni Miki Maus ni glista pa da se zatvorim u kuću i čekam da dođu neka bolja vremena pa da opet mogu pjevat protiv rata. 

Ako sam cijeli život pjevao protiv rata, protiv agresije, protiv ljudske gluposti, onda sad moram bit na terenu i pjevat o tome. 

Spremni smo otić svuda gdje nas pozovu. I tamo gdje lete granate, mada vjerujem da ljudima tamo nije baš previše do pjesme. Tamo je pitanje života i smrti...

Bruno Langer i Atomci, septembra 1991. godine
(foto: Ćao)

Dok ovo bude štampano možda će se sve pretvorit u bal vampira, pa ni ovo što sad govorim neće možda imati smisla. 

Stvari se toliko brzo mjenjaju. Iz sata u sat. Toliki je negativni naboj uhvatio, jedno totalno negativno ludilo... 

Danas je teško i govoriti o tome. I ovo što sad govorim hrabrost je! Došli smo u situaciju da je danas hrabrost dati intervju srpskoj novini. 

Kao što je hrabrost kad Srbin da intervju hrvatskoj novini. 

Svi Srbi i Crnogorci koji su se pojavili u hrvatskim medijima izdajnici su! To su ona kriva gledanja... 

Jer opet su jednog dana, na ovim prostorima, narodi osuđeni na suživot. Završiće i ovaj rat, i ratovi - ne znam koliko će ih još bit... 

Ali ne možemo se ograditi Berlinskim zidovima koji će ići u beskraj svemira i da nećemo moći međusobno komunicirat. 

Najlakše bi bilo baciti se u nekakav zimski san i sve ove strahote prespavat. Ja i ličim na jednog medu, pa mogu o tome ozbiljno razmislit. 

O ovoj situaciji jednostavno razmišljam. To su obična, ljudska razmišljanja i nikakve veze nemaju s nekakvim mirotvorskim profiterstvom. 

Dolazak „Atomskog skloništa” u Beograd nije nikakvo mirotvorsko profiterstvo. To je naš stav. To je moj stav, da ne opterećujem druge iz grupe. 

Mi nismo došli ni u kakvu diplomatsku misiju. To prepuštam političarima, toj patološkoj kategoriji ljudi.

ĆAO: Vidiš li ti kraj svemu ovome? Hoćemo li zakopati te ratne sekire ili ratovati do istrebljenja?

LANGER: Odgovor na to tvoje pitanje zna samo dragi Bog. Teško je bilo šta prognozirat, ali čovjek valjda treba da se nada. U Americi i onaj osuđen na smrt vjeruje da će ga guverner u posljednjem času spasti od električne stolice, ili ovdje Predsjedništvo. 

Međutim, sada su naši političari mnoge poslali pred streljački vod. 

Znaš, kada bih ja znao odgovor na to tvoje pitanje, ne bih bio u Beogradu, na koncertu, već bih bio član evropske trojke koja posjećuje Jugoslaviju.

Čak bih im bio šef! 

Ima Boga - odlučio je da politički propadnem u drugom krugu. Kud bih se ja time bavio. 

Bog je rekao da je meni ipak mjesto u rokenrolu! Čekaj, mogu li ja tebe na kraju nešto pitat? Mogu! OK. Kad ćete se osloboditi zvijezde petokrake?

ĆAO: Odgovor na to pitanje, valjda, zna samo dragi Bog!

Razgovarala: Gordana Zoranović, obrada: Yugopapir (Ćao, septembar 1991.)



Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)