Bebi Dol, njena životna priča: Mislila sam da niko nikada neće saznati ko peva "Mustafu"!




Jedne večeri stajala sam za šankom jednog džez kluba... Englezi koji su svirali slučajno su me čuli kako nešto pevušim i bukvalno su me izgurali na pozornicu. Svirali su pesmu koju mnogo volim i koju sam otpevala. Posle toga prišao mi je gospodin sa podsetnicom i upitao ko sam. Kada sam mu rekla da sam turista rekao je: "Ne, vi ste pevačica"


Rođena sam šezdesetih godina u Beogradu, na mestu gde je veliki park pored crkve Svetog Save u Nebojšinoj ulici br. 9. Kuća mog pradede je bila sva u divljim ružama. Sećam se da smo svakog proleća trčali da vidimo da li nam je procvetao durđevak koji je kasnije postao moje omiljeno cveće. Kada sam se rodila, mama je imala 20, a tata 21 godinu. Tata je uveliko bio "zaražen" džez muzikom koja se svirala na igrankama po Kalemegdanu, u Mažestiku, Metropolu. 

Dragana Šarić i njena mama
Sticajem okolnosti, kada sam imala samo tri meseca krenuli smo na put dug preko hiljadu kilometara. Tatin prvi ugovor posle mog rođenja bio je u Kopenhagenu, u Danskoj.

Tako sam provela rano detinjstvo putujući s roditeljima od grada do grada jer je tata svirao po američkim vojnim bazama u Evropi. On je, inače, tenor saksofonista, i svirao je flautu. 

Prvi događaj koji pamtim jeste izlet sa tatinim kolegama muzičarima i njihovim porodicama. Vozili smo se brodićem po Severnom moru. Kasnije smo se stalno vraćali na to Severno more jer je tata govorio da se tamo najbolje plaćaju muzičari a da se najmanje svira! 

Još kao mala, sedeći na zadnjem sedištu folksvagena, umela sam da postavim čuveno pitanje: da li imamo dovoljno para za benzin! 

Imala sam pravo džez detinjstvo. I dan danas spavam kao top jer sam u najranijem detinjstvu bila primorana da spavam dok u sobi do moje tata vežba skale na saksofonu.


Romantične žene



Uz tatu slušala sam dobru muziku i vrlo brzo počela da sviram klavir, i sav džeparac počela da trošim na ploče. Slušala sam i crne i bele muzičare, sama počela da razvijam muzički ukus. Za razliku od drugih devojčica koje su kupovale sebi lak za nokte ili haljinu, ja sam mamu maltretirala po prodavnicama ploča. 

Uz ploče kupovala sam i note. 

Do sedme godine vreme sam provodila u inostranstvu, s tim što bismo leti dolazili u Beograd, sve dok nije trebalo da pođem u prvi razred. Mama je želela da ovde krenem u školu i uz suze prihvatila sam da se donekle odvojim od njih.

Vaspitana sam u porodici punoj romantičnih žena. Moja nana je bila jedinica, a njen otac, predratni srpski trgovac i kafedžija, držao je poznatu kafanu "Kod devet kočijaša". U kući mog oca postoji diploma kralja Milana dodeljena toj kafani u koju su dolazili pesnici, ministri... 

Moja nana je sačuvala knjigu utisaka u koju su se upisivali pesnici Milan Rakić, Dučić, i gde je pisalo kako je moj pradeda pravio pasulj, gibanice, pite...

Kada sam krenula u prvi razred bila sam prilično neprilagođeno dete. Išla sam u školu Sveti Sava. Deca su prema meni bila čudna, jer sam i ja njima bila čudna, pa je taj prvi razred bio pun vriske i plača. 

Nisam više putovala s tatom, ali sam kao mala sama putovala avionom za vreme raspusta, mama me isprati s onim kartončićem, a tata dočeka.

Posle osnovne škole upisala sam se u muzičku iz koje sam se sama prebacila u Četrnaestu gimnaziju. Tu muzičku školu shvatala sam kao zamenu za neku ozbiljniju školu, tu su bili ljudi mnogo stariji od mene što mi se nije dopadalo. 

Onda sam nastavila paralelno u obe škole. 

Tih osamdesetih u Beogradu su se svi mlađi ljudi iz srednje škole bavili nekim drugim stvarima. Neko se "palio" na muziku, neko na film, neko na sport, neko je išao u Dadov da glumi... 

U to vreme, moja prijateljica Marina Švabić, koja je bila na odseku za klavir, pozvala me da pevam u njenom bendu. Jedva me je nagovorila da dođem na probu u vreme kad se bend spremao za neko takmičenje. 

Bila sam mnogo stidljiva ali sam pristala da otpevam neku stvar Stivija Vondera. Grupa se zvala Tarkus i na pomenutom takmičenju je pobedila. Kao nagradu dobili smo pravo da snimimo nešto u studiju Radio Beograda.

Kada smo ušli u studio bend se razbežao. 

Tada sam srela Sašu Habića koga sam znala iz muzičke škole, a koji je sakupio malo starije muzičare i snimili smo nešto što je posle dve godine izašlo kao moj prvi singl. To je taj čuveni "Mustafa"

Posle dve godine na Trgu republike sreo me je Saša Habić i iz unutrašnjeg džepa one jakne koje su zvali vijetnamka izvadio singlicu i rekao: 

"Evo, izašla ti je ploča".




Bila sam u drugom razredu srednje škole. Bila sam u šoku. Međutim, Saša je u to vreme imao prvi privatni studio u Beogradu. Na mojoj ploči se našao "Mustafa" i na drugoj strani divna pesma "Na planeti uzdaha"

U roku od nedelju dana ceo Beograd je pevao karakterističnu frazu iz pesme, ali niko nije znao ko stoji iza toga, jer ja uporno nisam htela da se slikam!


Zima u sandalama



U to vreme izgledala sam potpuno drugačije od ostalih devojaka.

Imala sam dugu crvenu kosu, nana mi je stavljala kanu, nosila sam debelu kiku i uvek na početku ili na kraju kike nosila sam neko cveće. 

Išla sam u školu u zlatnim sandalama. 

U doba kada nije bilo solarijuma ja sam iz Londona donela preparat koji kada namažeš izgledaš preplanulo.

Takva sam usred zime u sandalama i pink soknicama, isfenirana otišla u TV reviju, odakle je stigao poziv za slikanje.

Tada je nastao moj nadimak Bebi Dol

Tako su me zvali Šaper i Krle iz Idola, a ja nisam htela da društvo iz škole pomisli da želim da se pravim važna, misleći da niko nikada neće saznati ko to peva.

Na kraju te godine u časopisu Džuboks moj singl je bio proglašen za ploču godine. 

Sledeće godine u proleće sam pored Lepe Brene predstavljala TV Beograd na takmičenju za Pesmu Evrovlzije. Išla sam u treći razred gimnazije. 

Pesmu "Rudi", koja je nekoliko godina ranije snimljena u pomenutom privatnom studiju, dala sam gospodinu Radoslavu Graiću, tati mog današnjeg urednika Vlade Graića

Njemu se dopala pesma i tako smo Lepa Brena i ja otišle u Novi Sad da predstavljamo Beograd. 

Ona je tada bila jugoslovenska atrakcija, imala je pesmu Kornelija Kovača a ja sam bila kao neki pokušaj Televizije Beograd da njihov predstavnik bude drugačiji. 

Bez treme otpevala sam pesmu. 

Te godine je pobedio Danijel sa čuvenom "Džuli". Dok je trajalo glasanje za mene više nije bilo mesta među izvođačima. 

Lepa Brena me je stavila u krilo i zajedno smo pratile glasanje iz prvog reda! 

Bila sam četvrta, ali je sledećeg jutra osvanuo tekst u "Politici" gde su Arsen Dedić i Nikica Kalođera rekli da sam otkrovenje!

Zahvaljujući svim tim pohvalama, pesma "Rudi" odštampana je na prvom maksi singlu u Jugoslaviji. Za to sam dobila 4,5 platinastih ploča. Publika mi je pomogla da "izguram" tu svoju muziku koja je bila drugačija. 

Posle pesme "Rudi" i Jugovizije '84. objavila sam prvi album "Ruže i krv", međutim diskografska kuća je kasnila devet meseci.




U međuvremenu pozvao me je Zdravko Čolić da mu budem gošća na jednoj mamutskoj turneji od tri meseca, kada smo svakog dana imali duple koncerte! Obišli smo sve od Đevđelije do Triglava. Pevala sam prateće vokale i imala svoj mali šou na polovini njegovog programa. 

I posle te turneje moja ploča još nije izašla, pa sam demonstrativno rešila da odem na mesec, dva u Egipat. Moj pradeda, pa i moja nana živeli su u Egiptu i stalno sam slušala te priče o piramidama, kamilama, plavom nebu... Tamo imam čak i rođake kojima sam mogla da se javim u slučaju nevolje. 

Ali, nevolja ne da nije bilo, nego sam se ja tamo od prvog dana osetila kao kod kuće i dva meseca su mi vrlo brzo prošla.


Egipatska pevačica



Jedne večeri stajala sam za šankom jednog džez kluba... 

Englezi koji su svirali slučajno su me čuli kako nešto pevušim i bukvalno su me izgurali na pozornicu. 

Svirali su pesmu koju mnogo volim i koju sam otpevala. 

Posle toga prišao mi je gospodin sa podsetnicom i upitao ko sam. 

Kada sam mu rekla da sam turista rekao je: 

"Ne, vi ste pevačica".

Tražio mi je propagandni materijal, ostavio mi podsetnicu na kojoj je pisala preporuka za najboljeg agenta za Bliski istok, za Italijana koji se zove Điđi Kopo, koji je kasnije postao moj agent! 

U početku sam produžavala boravak za po nedelju dana, a onda sam se jednog dana javila agentu i saznala da mi je podsetnicu dao čovek koji je u tom delu sveta velika zvezda, baš kao što je Bob Marli na Jamajci ili Zdravko Čolić kod nas! 

Agent me odvede u Šeraton na audiciju, otpevam jednu i po pesmu, prekinu me i pitaju kada mogu da počnem da radim. 

Pošto je minimalni ugovor mogao da se potpiše na tri i po meseca, potpisala sam. 

Meni se tek posle još tri meseca sve to dopalo, pa obnovim ugovor na šest, pa još na šest meseci i tako ostanem četiri godine u Egiptu!

Ostavila sam taj lagodan i ležeran život da se kasnije u životu ne bih kajala. 

Vratila sam se na svoj put na kom sam se uvek bavila samo muzikom. I u Londonu i u Parizu radila sam kao skupa studijska pevačica. 

Zato svaki put kada sam odlazila iz Jugoslavije odlazila sam zato što ovde nisam mogla da se bavim muzikom! 

Za vreme mog boravka u Egiptu izašao je album "Ruže i krv".




Izdavačka kuća je bila ljuta na mene jer nisam bila tu da ga promovišem, ja sam bila ljuta na njih. 

Vratila sam se u zimu '87, na prvom sledećem Mesamu dobila sam pet nagrada za pesmu "Kad sreća odlazi"

Posle godinu dana opet pesma za Jugoviziju

Te godine u Sarajevu, Beograd smo predstavljale Zorana Pavić i ja. 

Pevala sam "Brazil" koji smo zajedno napravili moj drug Zoran Vračević i ja. 

Imali smo pravu stvar, dens pesmu, a dens je u svetu postajao trend. 

Pre toga deset godina Beograd nije mogao da pobedi, Zagrepčani su uvek bili ispred nas.

Osvojila sam prvo mesto, ali pobeda je došla u nesrećno vreme. Pesma "Brazil" bila je megahit i u mnogim evropskim zemljama, gostovala sam po skoro svim televizijskim stanicama u svim evropskim gradovima, bez obzira što sam bila poslednja na Pesmi Evrovizije. 

Tamo sam upoznala Žan Pol Gotjea koji je bio stilista francuske pevačice. 

A pošto mi je Brazil na spisku zemalja za obilazak pored Indije, napisala sam pesmu o Brazilu koja se u engleskoj verziji zove "Control".





Propalo venčanje



Posle te Evrovizije dobila sam dva agenta, za Italiju i za drugi deo Evrope. Jedno vreme sam živela u Parizu, imala sam ugovor na dve godine da tamo tražim muzičare za ploču, birajući pesme gde su mi svi troškovi plaćeni.

Izdržala sam godinu i po dana i u trenutku kada su se prekinule telefonske veze sa Beogradom resila da se vratim kući. 

Odbila sam agenta, koji je hteo da me venča formalno, kako bih rešila sve administrativne probleme. Ali, ja zaista nisam tako zamišljala svoje venčanje. 

Vratila sam se u Beograd gde je sve izgledalo "normalno" i tako sve do čuvenog 5. oktobra. 

U tom kao normalnom vremenu krajem '97. objavila sam lepu ploču "Ritam srca", koja na omotu ima plavo nebo i crveno srce. Bila je to moja poruka publici da nam jedino ostaje da verujemo u dobro.




Već se te ’98. muzika ovde degenerisala i mene je bilo sramota da bilo šta snimam. 

Uslovi su se stekli tek prošle jeseni, posle toliko i dobrih i loših trenutaka, u ovom histeričnom poslu. 

Endi Vorhol je jednom pametno rekao da nema boljeg iskustva od lošeg iskustva. 

Srećna sam što sam vaspitana u pravoslavnom duhu. Pamtim nanina šaputanja, uvek mi je govorila da i kad mi neko učini nešto loše ja treba da budem dobra. To je veličina čoveka, da se izdigne iznad prolaznog. 

Imam svoju kucu, imam nekoga koga volim, volim da crtam, imam svoje prijatelje. 

U životu sam zahvaljujući svom talentu imala priliku da se nađem na najneverovatnijim mestima, da upoznam i vrlo poznate i vrlo obične ljude, nemam strah od budućnosti i imam muziku koja mi je kao drugi život.

Moj život jeste lepršav ali sam ja u njemu, vredna, poštujem druge i smatram da je životni uspeh ono koliko uspeš da upoznaš sebe i da ostaneš hrabar i iskren!

zabeležila: Jasmina Antonijević, obrada: Yugopapir (Huper, rubrika "Life story", septembar 2002.)



Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)