Hajdukov spomenar: Vujovići, Pere splitski Pele i kumovi Buljan i Matković


Tri priče iz Hajdukovog spomenara sedamdesetih, sve tri iz pera Tempovog splitskog dopisnika Ede Pecija, čiji su nadahnuti i afirmativni izveštaji sa Poljuda doprineli da Bili steknu puno navijača i u sredinama koje su tradicionalno bile naklonjenije drugim klupskim bojama. Slede: prvi tekst o legendarnoj braći Vujović, na početku njihove fudbalske karijere; priča o ništa manje popularnom Peri Nadovezi; kao i čuvena baksuzna epizoda iz života velikih prijatelja Ivice Matkovića i Ivana Buljana, zbog koje se Iko zamalo pretvorio u prvog splitskog vukodlaka...      

1975: Kada smo pre dve godine zapitali Batu Žanetića, volontera koji u Hajduku brine o omladincima, da li uskoro možemo očekivati nekog novog Jerkovića ili Šurjaka, iz podmlatka »belih« on nam je rekao: "Zapamtite prezime - Vujović!"

Danas dobro poznajemo ta dva Hajdukova 17-godišnjaka, omladinske reprezentativce - blizance Zlatka i Zorana Vujovića. Pozvali smo ih na razgovor i odmah se našli na sto muka - kako razlikovati Vujoviće? Koji je od njih Zlatko, koji Zoran. Isti su. Kao jaje jajetu!

- Ja sam onaj stariji - rekao nam je Zlatko. Stariji sam 15 minuta i igram krilo.

Ostalo smo znali. Zoran je vezni igrač. Obojica su već po 10 puta oblačili dres omladinske reprezentacije. Obojica su već potpisall predugovore sa Hajdukom. Obojica igraju toliko dobro da je teško kazati ko je bolji.

Sećamo se kada smo na ovim stranicama pre šest, sedam godina najavili dolazak Šurjaka, Mužinića i ostalih današnjih prvotimaca Hajduka. I onda su ispred nas sedeli golobradi mladići kao ovog puta blizanci Vujovići. Reč je o dvojici izrazito talentovanih fudbalera, koji prema mišljenju stručnjaka u Hajduku, predstavljaju pravi kapital. Dva nova bisera na sjajnoj Hajdukovoj ogrlici.

U čemu se ogleda talenat braće Vujović?

Zlatko, rekosmo, igra u napadu. On je izraziti špic, istureni igrač. Izuzetno je brz, šutira s obe noge, ima precizan udarac.

Zoran je počeo kao odbrambeni igrač, ali je pre nekoliko godina na sugestiju trenera prve ekipe Ivića prebačen u vezni red. Kao i Zlatko, i on je vrlo brz, takođe, služi se sa obe noge, odličan je tehničar, vrlo lucidan. 


Stručnu ocenu kvaliteta braće Vujović dao nam je njihov trener Stanko Poklepović:

- Zlatko i Zoran po svemu su vanserijski igrači. Izraziti talenti. Sve elemente fudbalske igre uspešno su savladali. Ne sećam se kada su izostali sa treninga. Van terena takođe služe za primer. Teško je naći prave reči da ocrtamo njihov kvalitet. Vrlo brzo će na terenu kao prvoligaški igrači dati do znanja koliko vrede.

A Tomislav Ivić dodaje:

- Vujovići su primerni u svakom pogledu. Zlatko je već bio rezerva u prvom timu: protiv Radničkog u Splitu i Čelika u Zenici. Na početku zimskih priprema za nastavak prvenstva oni će se priključiti prvom timu.

Braća Vujovići rođeni su 26. avgusta u Sarajevu. Godine 1967. porodica Vujović se preselila u Split i golobradi dečaci dolaze jednog dana da promatraju trening Hajduka. Trčkarali su onako za sebe i opazio ih je Ante Mladinić. Kažu da su odmah pozvani u pionirski tim i da su sa njima radili treneri Kačić, Buterer i Anković

Sada ih vodi trener prve omladinske ekipe Stanko Poklepović. Već sedam godina marljivo treniraju u belom dresu. Od naoko krhkih dečaka postali su snažni momci. Dobri su učenici. Trenutno pohađaju drugi razred metalske struke Tehničkog školskog centra u Splitu.


Jurica Jerković i trener juniora Hajduka
Jova Kačić (1973)
* Šta oni očekuju od fudbala?

- To je naša ljubav - odgovaraju u isti mah. - Želja nam je da igramo u prvom timu Hajduka.

* Da li imate uzore među fudbalerima?

Posle kraćeg razmišljanja Zlatko kaže:

- Meni je uzor Blohin... 

- A meni - dodaje Zoran - Jurica Jerković.

* Je li prednost to što ste blizanci?

- Svakako da jeste - kaže Zlatko, Zoran i ja se izvanredno sporazumevamo. Tačno znamo šta drugi smera. A to je velika prednost, zar ne?

* Da li je to i ubrzalo vaš razvoj?

- To je samo prednost, kaže Zoran, ali mislim da smo do uspeha, ako se tako može reći, došli isključivo radom. Trening, trening i pažljivo slušanje trenera. Bez rada nema rezultata.

O braći Vujović razgovarali smo sa lekarima. Svi odreda ističu da kao blizanci jedan drugome mnogo pomažu. Zoran je, na primer, kao pionir nekako manje pokazivao, ali je uz pomoć Zlatka toliko napredovao da je danas teško reći ko je od njih bolji. 

Još uvek su omladinci. Štaviše, sve do kraja iduće godine imaju pravo igranja za omladinski tim Hajduka i reprezentaciju Jugoslavije. Njihov uspon bio je polagan. Školovanje kao svako drugo. Polagano, sistematično. Može se očekivati i dalji uspon ove dvojice mladih Hajdukovih igrača.

Na rastanku Zlatko nam kaže:

- Molimo vas napišite da mi nismo jedini perspektivni u juniorima Hajduka. Ovo je izvanredna, ali još premlada generacija. Tu su naši dru govi Čop, Maričić, Čagalj, Perinović, Beović i drugi vrlo vredni i dobri omladinci.


1970: Njegov povratak iz Armije očekivan je kao spasenje. Luštica je na mestu centarfora probao nekoliko fudbalera, ali nijedan se nije ustalio. Na svakom meču Hajduk bi stvorio sijaset šansi. Golova, međutim, nije bilo.

I on se vratio. Onog jesenjeg dana kad je u Splitu gostovao niški Radnički. Vratio se Pere, i Radnički je poražen sa 3:1. Nadoveza je postigao dva gola.

Ovo je priča o najboljem Hajdukovom strelcu, možda najuspešnijem od onih slavnih dana Frana Matošića. Pričamo o njemu jer se i on kao i mnogi njegovi prethodnici u Zvezdi, Dinamu, Partizanu i drugim klubovima nalazi pred dilemom: da li krenuti u pečalbu ili ostati na domaćem hlebu? No, ovo je ujedno i priča o mladom čoveku koji je fudbalu posvetio mladost i život.

Pero Nadoveza došao je u Hajduk pre sedam-osam godina nakon burne trke poznatih klubova za mladim centarforom Šibenika. Imao je brojne prilike, a najbolje uslove davali su Dinamo i Hajduk. Ipak, obreo se u belom jatu. Danas ima 28 godina.

- Tih dana - seća se danas Nadoveza - nisam znao gde mi je glava. Odlučio sam instinktivno da idem u Split, pod svoje sunce. I nisam se prevario. Možda bi negde drugde i primio neku paru više, ali ono što se može doživeti podno Marjana ne može se nigde u zemlji.

Dočekan je bučno, publika ga je odmah zavolela. On joj se bogato odužio i kao nagradu za brojne odlučujuće golove nazvan je »splitskim Peleom«. Igrao je uvek u majici s brojem devet. One prve godine rada Dušana Nenkovića u Splitu, 1965, bio je golgeter Prve savezne lige.

Sa suprugom Brankom i
ćerkom Nelom
Nadoveza je igrač koji u sebi sjedinjuje istančan realizatorski njuh jednog Prljinčevića, smirenost u odlučnim trenucima Frane Matošića ili udarac glavom jednog Lazarevića. Njegovi golovi glavom više puta su bili fatalni za protivnike.

Setimo se samo polufinalne utakmice Jugoslovenskog kupa pre dve godine u Splitu kada je Nadoveza sedam minuta pre kraja nadmudrio Dujkovića i »beli« su se plasirali u finale. Ili fatalnih zadnjih 10 minuta nedavne utakmice u Banja Luci. Borac je vodio sa 1:0

Arapović, trener Borca, bivši hajdukovac, koji odlično poznaje igru »belih« dao je posebne čuvare Nadovezi. Ipak, ni to nije pomoglo. U razmaku od devet minuta, Nadoveza je glavom dvaput matirao golmana Komadinu i - »beli« su pobedili.

- Danas mi je znatno lakše igrati nego pre - priča Nadoveza. - Vidite primer meča sa Crvenom zvezdom. Miljanić mi je »poverio« Bogićevića, koji me u stopu pratio i nije me štedeo. No, sada Hajduk ima više odličnih pucača i kada mene čuvaju, ili mi ne ide, drugi daju golove. To je kvalitet više za našu igru i jedino na taj način možemo postići i veće uspehe. I protiv Zvezde mene su čuvali, a drugi su rešili susret.

Ali šta da govorimo o vrednostima jednog fudbalera koje je on bezbroj puta dokazao. Recimo nešto vise o Nadovezi - čoveku sa navršenih 28 godina, koji ovih dana treba da odluči da li će i on stopama Skoblara, Zambate i drugih, ili će ostati u Hajduku? 

Dilema je teška za njega i njegov Hajduk. Kada o tome razgovaramo sa Perom, primećujemo jednog drugog čoveka od onog pomalo prepotentnog dečka pre osam godina, kada je stekavši simpatije navijača, mislio da je sav svet njegov, da se sve okreće oko njega i da problema nikada neće biti.

Danas je Nadoveza otac lepuškaste devojčice Nele, suprug crnomanjaste Branke. Pero se iz korena izmenio. To se vidi i na igralištu. Bori se za svaku loptu.

- Sa godinama dođe i iskustvo, zrelost - nastavlja Pero. - Ja se moram brinuti za porodicu. Od fudbala za sada imam malo. Istina, pomagao sam ocu, no red je da obezbedim i za sebe sigurniju budućnost. Imam još nekoliko ispita na Pedagoškoj akademiji, ali mislim da fudbal jednako dobro kao danas mogu igrati jos pet-šest godina.

Zanimljivo je šta o ovom golgeteru kažu njegovi suigrači:

VUKČEVIĆ: "Sreća je što Pero igra u mom timu. Njegove udarce je teško hvatati - to znam sa treninga. Inače i kada je potpuno van forme, volim da ga vidim u timu."

JERKOVIĆ: "Kada je Pere u timu - igram rasterećen. Znam da će, ako nama ne bude išlo, on bilo kako ubaciti barem jednu loptu u mrežu."

PAVLICA: "Draže mi je igrati kada znam da će neko sačekati i realizovati moj centar-šut. Kad god prođem beka, samo potražim Peru pogledom. Ostalo vam mogu pričati golmani."

To kažu oni koji ga poznaju. Ali da se vratimo na postavljeno pitanje. Kuda će golgeter »belih«?

- Imam nekoliko dobrih ponuda. Najbolje stižu iz Francuske. Trebalo bi da dobijem dobre pare, ali...

Što kažu u Hajduku? Predsjednik Tito Kirigin:

- Videli ste da smo lani zadržali Vukčevića. Mi brinemo o našim ljudima. Mislim da će Nadoveza ostati kod kuće. Jedino će otići ako sam to bude hteo - odnosno, ako negde bude dobio zaista velike pare, koje mu Hajduk ne može dati. Ipak, sumnjam da će nas napustiti. On voli Split, svoj kraj i...


Asti pegule!
1974: Kumu slomio nogu - Matković je stradao na treningu u sudaru sa Buljanom: Mladog fudbalera Hajduka Ivice Matkovića, velike nade »bilih«, nema već duže na zelenom polju. Matković je tople letnje večeri 29. jula doživeo na treningu ono najgore što može snaći čoveka koji je svoj život posvetio kožnatoj buba mari: slomio je nogu! 

Desilo se to na jednom od poslednjih treninga Hajduka pred turneju po ŠpanijiMatković je krenuo na loptu kao uvek žustro, pošteno.

Sa suprotne strane naišao je takođe veliki borac, reprezentativac Buljan.

Start, lopta je izmakla, noga mlađeg hajdukovca našla se u bezizlaznom položaju.

Vrisak, bol. Suze na obe strane.

Znao je Iko Buljan šta se dogodilo ...

Od tada - prošla su puna dva i po meseca. Matković je morao na operaciju. Bila je slomIjena fibula leve noge, ligamenti su popucali... teže nije moglo biti.

Ali, ruke iskusnog hirurga Vojne bolniceHajdukovog lekara Čukelja načlnile su svoje. Matković je skinuo gips i sada nosi elastičnu čarapu.

Operacija je uspela i za dve nedelje ovaj fudbaler trebalo bi da počne sa fizikalnom terapijom.

Biće to povratak na zeleno polje.


Ivica Matković je ozleđen u zaista najnepogodnijem trenutku.

Ovo je, naime, trebalo da bude njegova sezona. Na dve pripremne utakmice što ih je odigrao pre preloma protiv Zadra i nemačkog Štutgarta igrao je odlično. Svojom igrom najavio je kandidaturu za dres prvog tima, do čega se trenutno u Hajduku zaista teško može doći.

Razvojni put Matkovića sadrži u sebi sve elemente pravilno odgojenog i usavršavanog fudbalera. Još kao pionir skrenuo je na sebe pažnju.

Kasnije je bio okosnica Ivićevih dečaka koji su nekoliko godina »harali« terenima u celoj zemlji. Potom je na godinu dana posuđen Rijeci.

Vraćen je u Split kada je Ivić zamenio Zebeca

U prošlom prvenstvu ulazio je povremeno, davao golove, sazrevao.

Reč je o izuzetno primernom mladom čoveku.

Fudbaleru koji samo radi, uči i, logično, napreduje. Sav svoj život posvetio je fudbalu. Mlad se venčao i danas sa 21 godinom ima dečaka od pet meseci...

- Bilo mi je strašno prvih dana u bolnici - seća se Ivica Matković. - Nisam pomišljao na najgore. Verovao sam, i danas znam, da ću se vratiti. Čak mi je i volja porasla. Moj bol umanjio je izuzetnom pažnjom moj prijatelj i kum Ivan Buljan. Dolazio je k meni svakodnevno, donosio magnetofon, nove trake. Dolazili su fudbaleri, članovi uprave. Svima želim da zahvallm na pažnji i podršci. Lepo je i od kluba što su mi davali pune premije. Nije do para, pažnja je važna.


* Računalo se na vas ove godine, sasvim ozbiljno...

- I ja sam računao na sezonu koja je u toku. Marljivo sam se pripremao. Stekao sam iskustvo, usavršio svoju igru. Bio sam u punoj formi kada me zadesila nezgoda. Ali, čemu jadikovati, ja imam tek 21 godinu. Tu je bar još 10 fudbalskih godina ispred mene. Samo da se što pre javim na prozivku trenera Ivića. Uskoro...

* Da li ste gledali neke utakmice Hajduka?

- Jesam. Čim sam dobio dozvolu lekara Čukelja, otišao sam, naravno, uz pomoć drugih na stadion. Taj najbliži kontakt sa prijateljima znatno mi je pomogao.

* Da li ste zadovoljni startom »belih«?

- Kako ne. Idemo po određenom "voznom redu". No, znam koliko je teško mojim kolegama. Svi nas u zemlji proglasiše favoritima, pa je postao poseban »užitak« pobediti šampiona.

Sa Matkovićem smo još dugo ćaskali. Bilo mu je drago što ga nismo zaboravili...


Ovaj napis ne bi bio potpun da nismo posetili i Ivana Buljana.

Mnogi danas kao da ga ne prepoznaju.

Jer, Buljan je obrastao u gustu bradu...

- Znam, smeta mnogima ta brada, ali zakleo sam se da je neću obrijati dok Ivica ne zaigra. Ne znam možete li shvatiti kako sam se osećao tog nesrećnog dana. Nikada nikoga otkako igram nisam ozledio. Sam sam često pauzirao, znam šta znači biti van stroja. Uvek kada igram, pazim na protivnika, njegove noge. I eto baš se to meni moralo dogoditi. Bilo mi je užasno. 

Tog nesrećnog starta uvek ću se sećati.

Krenuo je Ivica prema meni sa loptom.

Išao sam uklizavanjem pravo na loptu, on ju je pomakao u najnezgodnijem trenutku.

Video sam šta će se desiti, a pomoći više nije bilo.

Grozno je to ...

* Šta je tu je, pokušali smo da razbijemo Buljanovo loše raspoloženje. Matković se vraća, uskoro. Veruje u svoj povratak.

- Veruje, i to me veseli.

U stvari, kada se to dogodi, svako reaguje na svoj način. Mene je malo i umirilo upravo ono uvek vedro raspoloženje mog dragog prijatelja.

Ja, na primer, nisam takav. Česte ozlede načinile su me pesimistom...

Kako ne, Ivica će se vratiti. Svi ćemo mu pomoći da što pre dostigne formu koja će mu osigurati mesto u timu.

Tako se eto osećaju dva tužna prijateija. Dva fudbalera koja svojim odnosom prema fudbalu kao igri i poslu mogu poslužiti za uzor.


Za Tempo tekstove napisao: Edo Pezzi