Glumačke legende: Reihan Demirdžić - U senci popularnog "Karađoza"!

Glumac od malih nogu, tačnije, od kratkih pantalona, u kojima je kao 16-godišnji dečak, za vreme okupacije, odigrao svoju prvu pozorišnu ulogu. Kasnije, u poratno vreme, delić svog glumačkog bića ostavio je i u pozorištima širom Srbije, da bi se kasnije ipak vratio u Sarajevo, gde je, u tamošnjim medijima, ostvario najveću popularnost - prvenstveno kao Husametin-beg u TV seriji "Karađoz". Zahvaljujući i ovom zabeleženom razgovoru sa novinarkom Nade (mart, 1982), ostaće sačuvani delići Reihanovih uspomena i razmišljanja...


Reihan Demirdžić: Opet bih bio glumac



Umetnik mora dio sebe pokloniti svom pozivu - dio svog privatnog života i emocija. Za sebe mogu slobodno reći da sam pola svog života, svoje ličnosti, individualnosti, poklonio teatru. Zbog toga mi nikad nije bilo žao i kad bih bio u prilici da opet biram, izabrao bih glumu kaže poznati dramski umetnik

Za svakog glumca je važna uloga koju odigra, a od toga kako je odigrana on postaje manje ili više poznat i priznat. Za dramskog umetnika Reihana Demirdžića, može se slobodno reći da je i jedno i drugo. Na daskama koje život znače prisutan je gotovo četiri decenije.

Reihan Demirdžić
Reihan Demirdžić u zimu 1982. godine
Danas Reihan ima status slobodnog umetnika i neprestano igra u pozorištu, na fllmu, televiziji, radiju. Televizijska publika i danas ga se seća po ulozi Husametin-bega iz TV serije »Karađoz«, a slušaoci Radio Sarajeva i danas se druže sa njim preko uloga Uzeira, koga igra Reihan, i Mome čiji lik tumači njegov dugogodišnji »radio partner« Rudi Alvađ.

Sedimo u domu poznatog umetnika i dok nam priprema pravu bosansku kahvicu raspitujemo se o mnogobrojnim umetničkim slikama, karikaturama s glumčevim likom, priznanjima koja se nalaze po zidu sobe koja je nalik na umetničku galeriju. 

»Sve ovo ću zaveštati sarajevskom pozorišnom muzeju« veli naš domaćin. »Ima tu veoma zanimljivih i vrijednih stvari, pa je lijepo da se to vidi!«

Ne sumnjamo da će ljudi biti zainteresovani za sve ovo što je Reihan Demirdžić stekao tokom dugih godina glume i što čuva kao najvrednije relikvije. Pa, posle tolikih godina plodnog glumačkog rada, posle tolikih aplauza i priznanja, ne možemo a da ne zapitamo poznatog umetnika koliko je on verovao tih davnih četrdesetih godina da će postići uspeh u svojoj glumačkoj, ne baš tako lakoj, karijeri.

- Bio sam dječak u kratkim pantalonama kada sam odigrao svoju prvu ulogu, priseća se Reihan. - Bilo je to 1943. kada sam imao šesnaest godina. Predstava se zvala »Lako je muškarcima«, mađarskog pisca Pala Barabaša u režiji Lidije Mansvjetove, koja je imala svoj glumački studio. Bile su to ratne godine, ja sam bio dijete, a volio sa da glumim.

Ljubav prema glumi ostaje?

- Posle oslobođenja otišao sam u armiju, a kada sam se vratio u Sarajevo i ja sam, kao i svi tadašnji mladi glumci, stavljen na raspolaganje Ministarstvu prosvjete. Smatrao sam da je bolje da malo odem širom Jugoslavije. Stavljen sam na raspolaganje Ministarstvu Srbije, koje se nalazilo u Takovskoj ulici. Tadašnji načelnik bio je Čedo Minderović

Moj prvi susret s Beogradom bio je za mene događaj, a Minderović me je lijepo primio i predložio mi tri mogućnosti - pozorište u Šapcu, Titovom Užicu i Kragujevcu. Odlučio sam se za Šabac. Tu sam proveo tri sezone. Onda je došao premeštaj za Titovo Užice, jer je u to vreme bila potreba da se glumci premeštaju iz jednog u drugo pozorište. 

Tadašnji upravnik pozorišta u Užicu bio je Milutin Čolić koji je vodio računa da repertoar bude raznovrstan. Ja sam, uglavnom, igrao mlade ljubavnike.

U to vreme imali ste prilike da igrate sa glumcima koji su predstavljali poznata imena, a od kojih, na žalost, mnogi nisu živi, sa dramskim umetnicima koji su obeležili našu pozorišnu epohu.

- U Šapcu smo igrali romantični istorijski repertoar, a nastupao sam sa pokojnima Dobricom Milutinovićem, Bambulom (Milivoje Živanović), Ljubišom Jovanovićem...


Čudna moć Sarajeva


 Kako je izgledao tadašnji život pozorišnog glumca?

- U Titovom Užicu je bilo dobro oblasno pozorište u koje se dolazilo po dekretima. Mi smo imali obavezu da pravimo turneje po čitavom Sandžaku. Bili su to nezaboravni doživljaji. Na istom, otvorenom kamionu putovali su glumci, dekor i kulise.

Obilazili smo mesta i ljude koji nisu nikada videli pravo pozorište i prave glumce. Ja nemam završenu glumačku akademiju, ali imam nešto što je mislim, više od toga - rad u malim provincijskim pozorištima. Isto tako su nas tadašnji reditelji usmeravali na moderan način igre, na današnje pozorište. Nije bilo patetike, ni staromodnog gledanja na teatar.

Učenje glume Reihan Demirdžić nastavlja u Niškom pozorištu, gde se, takođe, sreće sa poznatim teatarskim imenima.

- Imao sam sreće da budem u tom pozorištu koje je doživljavalo svoj procvat i bilo jedno od najboljih. Osim toga, Niš je na mene ostavio i drugi trag, koji je i danas deo mene. Moja kćerka Nađa i danas živi tamo.

Ovo o čemu ste do sada govorili predstavlja osam godina vašeg »traganja« i »lutanja«. Šta se događa posle toga?

- Posle Niša sam bio gost Pozorišta na Terazijama u Beogradu, zahvaljujući Milutinu Čoliću i Dušanu Savkoviću. Bila je to predstava Branislava Nušića »Dr«. Imao sam i ponudu da pređem u beogradsko Narodno pozorište, jer me je pokojni dr Hugo Klajn, obilazeći niško pozorište, video i to mi predložio. Međutim, bio sam dosta nostalgičan za Sarajevom i zahvaljujući Vasi Kosiću dobio sam angažman u sarajevskom Narodnom pozorištu. A, u isto vreme, apelovalo se na sve glumce Bosance da se vrate u Bosnu.

Kakva je to čudna moć Sarajeva koja vuče ljude da mu se vraćaju, iako sa puno uspeha nastupaju i van njega?

- Sarajevo je raznolik grad. Ima mnogo vrijedne baštine koju treba cijeniti i njegovati. Ako to ne održavaju Sarajlije - ko će drugi?

Ipak, Srbija je na vas ostavila traga.

- Ta, gotovo cijela decenija, u Srbiji za mene je jedna od nezaboravnih u mojoj karijeri i životu. I danas često obilazim ta pozorišta, sarađujem s njima. To je dio mene.

Ceo vaš život posvećen je teatru. Kako ste se vi, uopšte, deli na »daskama«? Da li je bilo i onih koji su se protivili vašim htenjima?

- Moja šira familija je bila protiv toga da postanem glumac. Jedino me je podržavala moja mama, koja je govorila: »Dijete, idi onome što te vuče!« Prvo sam nastupao na školskim priredbama i gluma je nekako spontano došla. 

Voleo sam pozorište. U njega sam ulazio kroz prozor, provlačio se kroz podrum kako bih vidio predstavu. Bila je to jedna čudna želja da i ja zaigram na daskama. I danas, kada pomislim šta bih drugo bio opet bih izabrao glumu i teatar.


Orijentalna bajka


Reihan Demirdžić
U duštvu koleginice Nadežde Resulović (1969), slika sa omota Jugotonove
"šaljive" singl ploče, izvor: Discogs.com
Gledali smo vas i na filmu, televiziji, estradnoj šceni... Pa, ipak...

- Pozorište ne bih podredio ni jednom drugom mediju, a bilo bi mi žao da se nisam u svemu tome oprobao. Pozorište je jedina živa umjetnost i traži puno od glumca.

Teatar je, bez sumnje, najveći izazov za svakog glumca, ali se čini da je nastala oseka pozorišne publike.

- Kriza pozorišne publike postoji, ali mislim da to nije slučaj ako je predstava dobra. Kriza je došla zbog loših predstava širom Jugoslavije, osim Slovenije. Pored toga i administracija se uvukla u teatar, tako da je glumac na trećem mjestu. Mislim da će ta kriza proći, jer publika voli pozorište. Istina, za glumca je televizija čarobna, taj program gleda puno ljudi.

Hteli to ili ne, morate priznati da je i vama televizija donela ogromnu popularnost serijom »Karađoz«.

- »Karađoz« i danas ima svojih pristalica, a nikada do sada nije ni repriziran. Čudan je odnos Televizije Sarajevo prema našoj, bosanskoj, baštini. Oni ovu seriju više smatraju šundom, nego serijom koja se svidela gledaocima. Mislim da je to bila neobična serija koja je bila prikazana u pravo vrijeme i predstavljala bajku, fantastiku...

U to vrijeme išle su serije sa savremenom tematikom, a pokojni Jurislav Korenić i ja trudili smo se da napravimo orijentalnu priču koju smo prilagodili bosanskim prilikama, gdje je beg bio bosanski, a ne istambulski. Isto tako, ova serija je pomogla mnogim sarajevskim glumcima da »probiju led«.

Mora da vam je neobično draga lutka Husametin-bega koja zauzima počasno mesto u vašem domu.

- Lutku je radio Ivica Bilek za samu seriju i kada je serija završena - poklonio mi je. I nju ću ostaviti muzeju.       

Vas obavezno vezuju za uloge turskih velmoža, a takve uloge uglavnom i igrate na televiziji. Zašto?

- Kada vas na televiziji poklope turbani, onda samo ide turban za turbanom. To je tako. 

Reihana Demirdžića, međutim, nisu samo »poklapali turbani«. Za ove četiri decenije glumačkog rada odigrao je mnoge uloge za koje je dobio i bezbrojna vredna priznanja. Veli da mu je svako od njih drago, a mi iz tog mnoštva izdvajamo samo neka. Tu su: Plaketa niškog pozorišta, Plaketa grada Sarajeva, Šestoaprilska nagrada grada Sarajeva, Dvadesetsedmojulska nagrada BiH, Orden rada sa crvenom zastavom, Orden rada sa zlatnim vencem...


Istinski boem


Život sa divnim uspomenama je nesumnjivo bogatstvo. Ali, nije li teško živeti sam?

- Uskoro ću dobiti veći stan. Vidite, sve je već pripremljeno za selidbu i nadam se da ću onda ponovo uploviti u bračne vode. Jer, kada čovek zađe u izvjesne godine, mora imati pored sebe nekoga s kim bi ih proveo.

Vi imate dosta prijatelja. Vidim ovde slike sa posvetama. Znači li to da se družite sa slikarima?

- Imam mnogo prijatelja među slikarima. U »srećna« vremena oni su poklanjali, davali slike... Sve one me podsećaju na neko lijepo vrijeme, kada je bilo više tog druženja, manje trke...

Na vreme prave boemije...

- Moja branša ima kompletno boemske navike. Ima među tim boemima dosta pozera. Ja ne pripadam njima, već onoj pravoj boemiji, a imao sam i od koga da to nasledim. Imao sam učitelje i kolege koji su bili istinski boemi.

Rekli ste da je velika stvar biti glumac.

- Da, velika je stvar biti glumac, ali u pravom smislu te riječi. Glumac mora dio sebe pokloniti ovom pozivu, dio privatnog života, emocija... Danas, što više fabrikujemo glumce, oni su sve lošiji, bez obzira na školu. Glumac mora poznavati istoriju, literaturu, vijek u kojem se odvija predstava, kako bi mogao ostvariti jedan lik. Ja mogu slobodno reći za sebe da sam pola svoga privatnog života, svoje ličnosti, individualnosti, poklonio teatru.

Znači li to da imate zamerki mladima?

- Ja se družim s mlađim generacijama i moja saradnja s njima je odlična, Ali, generalno smatram da su mladi ljudi nestrpljivi.

Oni treba da shvate da u ovom našem, glumačkom poslu, kao uostalom i u svakom drugom, mora biti i poraza i uspjeha. A, mladi bi htjeli da preko noći premoste neke stvari koje se ne mogu tek tako prekoračiti.

Reihan Demirdžić, korača tom glumačkom stazom već dugo. Poželimo mu da se još ne umori!


Vesna Adamović



Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)