Božić u SFRJ '88, Srbija: "Zar na Badnje veče, Bože me sačuvaj, gde to ima da Crkva ne radi?"

Januar 1988: Širokom frontu verničkog naroda, šestog dana ove godine, sa stranica ovdašnje štampe, Božić je čestitao arhiepiskop pećki, mitropolit beogradsko-karlovački i patrijarh srpski gospodin German.

U godini jubileja: sedamdesetoj godišnjici proboja solunskog fronta i hiljadugododišnjici krštenja Rusa, to jest, postojanja Ruske pravoslavne crkve.

Spoljnih oznaka verskog praznovanja na Badnji dan, pa i na Božić (6. i 7. januara), u Beogradu gotovo da nije bilo.

Bez pucnjave, uz uobičajenu uličnu rasvetu, ali uz "badnjake" koji su provirivali iz cegera domaćica i penzionera i danima pre praznovanja.


Badnjak zlatiborac



Pažljivom posmatraču nije izmaklo, na Badnje veče, nasred Knez Mihailove, oko devet uveče, podno grba na Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, razleglo se jedno široko "Oj, Moravo" lokalnog trubadura. Uz tijanu pratnju prolaznika od kojih su se mnogi zaputili baš u Sabornu crkvu. Uprkos tome što su gradske vlasti iz Knez Mihailove i zvanično proterali ulične svirače.

Dok su navodno zamrznute cene prskale od zdravlja, badnjaci, deo vekovnog verskog folklora, leta gospodnjeg 1988, zbog očigledno velike ponude bili su jeftiniji nego prethodnog. Kamionima su dopremani na pijace, u ogromnim kartonskim kutijama slagani po autobuskim stanicama i u podzemnim prolazima...

Pred širom otvorenim crkvenim dverima, dvojica postarijih prodavača nudila su badnjake po sto, a kojih pet-šest metara dalje, vremešni Era sa šajkačom, po tri stotine dinara:

- Oklen skupo? To ti je, bre, badnjak i po, čist zlatiborac, očiju mi!

A preko puta crkve, desetak koračaja udaljen od prepune kafane "Znak pitanja", pored kontejnera, izvrnuta kutija sa neprodatim badnjacima.

Novokomponovanost drevnih običaja ogledala se i u najnovijem modelu "forda siera", parkiranom pored apoteke u Pop Lukinoj, sa badnjakom zadenutim u - haubu. Registracija: minhenska, čovek naš. Uz piće u "Durmitoru", čeka glavnu crkvenu feštu.

Ovogodišnja liturgija u Sabornoj crkvi u kojoj je, oko ponoći, sa oko petnaestak hiljada duša iz najšireg fronta Socijalističkog saveza radnog naroda bdeo i patrijarh German, protekla je uz aplauz.


Božja birokratija



Prvi aplauz u hramu božjem razlegao se posle obraćanja vernicima sveštenika koji je držao besedu i nije propustio da pomene dušebrižništvo naroda srpskog. Brinemo za Iran, Irak, Palestince, a, eto, gde nam na Kosovu pade ljaga na obraz, govorio je on.

Aplauzom je propraćena i sentenca o ateizmu:

"Odrekli smo se Boga, pa postavili svoje (bogove)". 

Pa, onda:

"U Sloveniji zadušnice proglase za državni praznik, a nama ne daju da slavimo ni Božić: tamo (u Sloveniji) i političari čestitaju verski praznik, a ovde (u Beogradu, u Srbiji), patrijarh je prvi put od oslobođenja vernicima javno čestitao Božić".

Kada je odobravanje preraslo u skandiranje, a bogosluženje pretilo da se pretvori u miting, usledilo je upozorenje sa oltara vernicima da poštuju dostojanstvo božjeg hrama.

U Ruskoj crkvi, u Ulici Takovskoj, kod Televizije, bilo je znatno mirnije nego u Sabornoj crkvi i ove, kao i prethodnih godina. Pred crkvene dveri stiglo je mnogo luksuznih automobila, čak i jedan beli "mercedes" iz Kruševca. A "java", "kavasakija" i njima sličnih "aždaja" na dva točka, koliko duša ište.

Biti viđen na svetom mestu, na Badnji dan i Božić, postaje već stvar prestiža. "Nevernici" su sve češće nezaobilazan začin duhovnih svečanosti, nešto kao posan pasulj na trpezi vernika na Badnje veče.

Ova, tolikim i svetovnim i duhovnim sastojcima začinjena godina, u Beogradu je imala još jednu specifičnost: "Dođite sutra", pred zamandaljenim dverima crkve Svetog Marka. Uzalud su vernici sa svih strana grada smerno čekali da se vrata makar odškrinu. Radno vreme crkve prošlo je u sedam uveče, i tu ni Badnje veče, a ni Božić, ništa nisu mogli da učine.

- Zar na Badnje veče, Bože me sačuvaj - prekrsti se zabrađena žena. - Gde to ima da Crkva ne radi.

Dakle, nisu sve crkve u gradu poput duhovnih dragstora. U nekim vernički posao treba obaviti pre zatvaranja, znatno ranije. Drugarica u plavom mantilu na mah je raskinula crkvene dveri i masi okupljenog sveta koji je hteo da uđe u crkvu pokušala da objasni:

- Kuda ćete, ne radimo, zatvoreno! Moramo i mi kući! I mi smo ljudi, treba da se odmorimo.

I bi zatvoreno, sve do jutarnje liturgije u šest i trideset. Zar baš sad, kad su mladi i znatiželjni navalili? Saborna crkva prepuna, neka svečana tišina razlila se do svodova, kad mladić odeven moderno (i skupo) upita svoje mladoliko društvo:

"Kad će već ta misa?"

Masa se zaljuljala, a neko primetio:

- Ovde su pravoslavci, sinko, božja služba kod Srba je liturgija.

Tekst: S. Prlina (Osmica, 1988.)


Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate






No comments:

Post a Comment