Zoran Hristić, jedan od najvrednijih jugoslovenskih kompozitora '72: Dubrovački golubovi kao inspiracija

Avgust 1972: Borbe za oslobođenje Beograda oktobra 1944. godine. U dvorištu jedne kuće na kraju Bulevara vojvode Stepe, tada dalekoj periferiji Beograda, na polurastočenim kolicima sedi petogodišnji mališan i, dok odjekuje artiljerijska vatra i čuje se zvižduk puščanih zrna, igra šah sa ruskim vojnicima.

Mališan stalno sedi, a poraženi partneri se smenjuju jedan za drugim.

- Biće velemajstor - kažu vojnici i miluju dečaka.

Igra je, međutim, grubo prekinuta. Neka piscu ovih redova ne bude zamereno što je tada ovog mališana, nimalo nežno, za uvo odvukao u podrum. Nije ni sanjao da vuče uvo koje će 23 godina kasnije biti "pozlaćeno" na Pulskom festivalu.

Ovaj mališan, nesuđeni šahovski velemajstor, koji je u to vreme svoju muzikalnost ispoljavao jedino neutešnom dernjavom kada bi se začula sirena, danas je, ako ne naš najplodniji, a ono svakako najraznovrsniji mladi kompozitor.


Profesija i hobi



Nije teško pogoditi da je reč o Zoranu Hristiću, dobitniku "Zlatne arene" 1967. godine za muziku u filmovima "Hasanaginica" i "Nemiri" i 1969. godine za "Horoskop" i "Bajku", kompozitoru koji ima za sobom 20 filmova, oko 150 televizijskih emisija, čitav niz kompozicija za radio, pozorišne komade, scensko izvođenje...

Razgovaramo o poslednjih godinu dana, najplodnijem i najnapornijem periodu u životu mladog kompozitora.

- U oktobru prošle godine izveden je moj Oratorijum, komponovan za otvaranje Spomen-groblja u Kraljevu. Zatim sam "učestvovao" na "Beogradskom proleću" (kompozicije za decu), pa sam napisao balet za TV, novu verziju "Pinokija" za beogradsko Pozorište lutaka i, konačno, "Rodoslov" za aranđelovačku smotru "Mermer i zvuci"...

- Bilo je i oko petnaestak kompozicija za televiziju - dodaje Zoran uz svoj zarazan smeh.

- Kako sve to stižeš?

- "Štos" je u pripremama, a posle je lako napisati. Pod pripremom ne podrazumevam samo neposredan rad pred pisanje, već sve ono vreme dok u sebi nosim kompoziciju, kada o njoj razmišljam šetajući, dok jedem, sedim pred televizorom ili u bioskopu, pa čak i kad sam u kafani. Pored toga, srećna je okolnost što imam svoju ekipu, koja može da odsvira sve što zamislim - to je ansambl Predraga Ivanovića. Kao izvanredne saradnike naveo bih i hor "Kolegijum muzikum". Dirigent Darinka Marović-Matić osnovala ga je od studenata Muzičke akademije, koji školuju glas.

- Zorane, da li je velika raznolikost tvojih kompozicija rezultat tvog odnosa prema muzici?

- Pa, muzika je veoma kompleksna stvar. Nema ozbiljne i neozbiljne muzike. Delim je prema onima kojima je upućena: na koncertnu, televizijsku, scensku, filmsku... Mislim da bez ikakvog preterivanja mogu za sebe da kažem da sam prošao muzičko "sito i rešeto", od klasične do elektronske muzike. Ni orkestracija mi ne pada teško. Uostalom, muzika mi je i profesija i hobi - kaže Zoran, zacenivši se od smeha. - Pratim sva mogućna zbivanja u svetu i zemlji. Čak i intrige.


Bodljikavi instrument



- Ogovaraju te da često koristiš i "nemuzičke instrumente"?

- Sav se naježim kad pomislim na klasičan sastav orkestra. Uvek tražim nešto novo, neki nov zvuk. Za film "Horoskop" koristio sam drndafon, instrument koji je konstruisao arhitekta Predrag Ristić. Nije šala, i za ovaj instrument može se pisati muzika. Donji red metalnih igala odgovara belim dirkama na klaviru, a gornji crnim. Za dodatne opruge ovog instrumenta koristim izmišljene znakove, tako da muzičar koji svira moje kompozicije na drndafonu dobija note. Priznajem da nije lako svirati na drndafonu: sav sam se izbo dok sam naučio.

Zoran se za trenutak priseća i drugih neuobičajenih "instrumenata" i metoda komponovanja, pa nastavlja priču: 

- Za "Rodoslov" mi je bio potreban jedan fon za hor. Bio sam u poseti samoukom vajaru Bogosavu Živkoviću iz okoline Stepojevca, pa sam na njegovom tavanu pronašao petnaestak zvona. Od zvončića do klepetuša. Hitno sam "postrojio" ta zvona i "orkestar" je pod mojom dirigentskom  palicom u određenom trenutku zvonio određenim zvonima. Snimio sam to na magnetofonsku traku, koju sam kasnije puštao uz kompoziciju.

Mladi kompozitor dodao je da je za baletsku muziku za TV kao dva glavna instrumenta koristio veoma neuobičajen'"sastav": klavsen i havajsku gitaru.

Kada je komponovao muziku za "Magbet" u režiji Bore Draškovića, inspiracija su mu bili golubovi! 

Dok je sa režiserom šetao uličicama Dubrovnika, zapazio je da na žicama za struju sedi čitavo jato golubova. Bilo je pet žica, pa je golubove precrtao kao notne znake.

Smejući se do suza, Zoran je rekao:

- Ispalo je odlično!

- Da li sada nešto spremaš?

- Treba da komponujem za novu TV seriju "Junak mog detinjstva", koja će imati devet epizoda. Pisalo ih je devet autora, a režiraće ih devet režisera.

- Ko je junak detinjstva?

- Pa - Zoran se opet zacenio od smeha - Zoran Hristić je junak detinjstva Zorana Hristića. Svi mi govore da sam bio retko dobro i lepo dete, a eto šta je ispalo od mene... Uostalom, pričali su mi da si me vozio u kolicima dok sam bio beba, pa se možda sećaš!

Zaista je bio retko mirna i lepa beba. A, ispao je - kompozitor.

Napisao: M. Džuvarević (RTV revija, 1972.)





Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate




No comments:

Post a Comment