Neprijateljsko delovanje protiv SFRJ '73: Radio za organizaciju "Sveti Sava", dobio godinu dana zatvora

Mart 1973: Nikola Simeunović pristao da radi za organizaciju "Sveti Sava" i zaradio godinu dana strogog zatvora...

U velikoj dvorani Okružnog suda u Kragujevcu, pred Većem petorice kome je predsedavao sud i ja Rajko Popović, više od četiri časa trajalo je saslušanje Nikole Simeunovića iz Lapova koga je javna tužba teretila za neprijateljsko delovanje protiv Jugoslavije.

Da bi objasnio sudskoj poroti kako ga je emigrant Mile Božić, za koga zna da je rodom iz Srema i da je...

... 1966. godine ilegalno napustio Jugoslaviju, zavrbovao da postane član Srpskog kulturnog kluba "Sveti Sava", optuženi nije želeo - takav se utisak morao steći - da propusti ni jedan detalj.

Inokosni poljoprivrednik Nikola Simeunović, poput svojih zemljaka, otisnuo se početkom 1970. godine u nepoznat svet. Pre nego što je napustio Lapovo, putem dopisivanja bio je u stalnoj vezi sa Velimirom Jankovićem iz sela Salogražde, opština Suva Reka, koji više od šest godina živi u Švajcarskoj, a jedan je, kako Simeunović kaže, od aktivnih članova emigrantske organizacije "Sveti Sava". 

Inače, Velimir je brat Nikoline supruge Todorke. Pozivajući Nikolu i Todorku da dođu u Švajcarsku, Velimir je slao takva pisma iz kojih su, kada su ih ovi čitali, mogli da zaključe da u Švajcarskoj teče med i mleko, i da se u ovoj zemlji za kratko vreme čovek može obogatiti. 

To je bio jedan od razloga da Nikola Simeunović, čije zdravstveno stanje nije zadovoljavajuće, jer je zbog povišenog krvnog pritiska i urođene srčane mane proglašen stalno nesposobnim za odsluženje vojnog roka, odluči da sa suprugom napusti Lapovo i ode u Švajcarsku. 

Kad su stigli u Cirih, prvi susret sa rođakom Jankovićem bio je više nego srdačan. Član emigrantske organizacije, Janković nije propustio priliku da rođake iz Jugoslavije ne upita kako živi "napaćeni i godinama ugnjetavani" srpski narod. 

Ovaj trenutak brige za srpski narod bio je dovoljan da Nikola već na prvom susretu sa Velimirom uvidi da se kod njega kriju mračne ideje protiv društvenog poretka u Jugoslaviji.

U jednom mestu nedaleko od Ciriha Nikola je našao zaposlenje. Radio je najteže fizičke radove. Zarađivao je jedva toliko da on i supruga nekako životare.

- U ovom preduzeću nisam mogao više da izdržim, priča Nikola. - Fizički rad je bio više nego težak, a plata mala. Ja i još nekoliko radnika odlučili smo da potražimo bolju firmu i lakši posao.

Zbog nepoznavanja zakonskih prava, Nikola Simeunović se našao na ulici, bez sredstava za život. Naime, pre nego što je pronašao zaposlenje kod druge firme, bio je u obavezi da sa prethodnom firmom prekine radni odnos.

- Policija mi je zapretila da će me zbog ovog propusta proterati iz Švajcarske u Jugoslaviju. 

Kad se Nikola Simeunović našao na ulici i bez sredstava za život, na scenu je stupio emigrant Mile Božić, inače predsednik pododbora srpskog kulturnog kluba "Sveti Sava" u Švajcarskoj, čija je glavna centrala u Čikagu i kojom rukovodi dr Slobodan M. Drašković.

O Nikolinom zaposlenju i o tome da ga švajcarske vlasti ne proteraju, pobrinuo se "veliki dušebrižnik srpskog naroda", potpredsednik emigrantske organizacije Mile Božić - Sremac. Njegovim posredovanjem Nikola je dobio zaposlenje, a zarada u novoj firmi je bila sračunata. Za uslugu - tražiće protivuslugu. 

Upravo tako je i bilo. Za prvi razgovor i vrbovanje za članstvo u srpski kulturni klub "Sveti Sava", emigrant Božić je već bio angažovao Nikolinog rođaka Velimira Jankovića.

Povereni zadatak Janković je sa uspehom obavio. Nikola je već sredinom 1971. godine postao član emigrantske organizacije "Sveti Sava". Ubrzo je novi član pozvan na razgovor kod Mila Božića. Pre nego što mu je Božić uručio člansku knjižicu, upoznao ga je sa programom organizacije.

- Programom je predviđeno, rekao mi je Božić, nasilno obaranje društvenog poretka u Jugoslaviji, oslobađanje srpskog "ugnjetenog i napaćenog" naroda i stvaranje nove Srbije. Tom prilikom Božić je rekao, a to je i na skupovima ponavljao, da nas na obaranje društvenog uređenja u Jugoslaviji obavezuju žrtve koje su pale za slobodu srpskog naroda, ističući u prvom redu "velikog vođu i borca za oslobođenje srpskog naroda od okupatora Dražu Mihailovića" - priča Simeunović.

Obično za novoprimljene članove Božić organizuje male svečanosti. Jedna ovakva svečanost pripremljena je u čast Nikole Simeunovića. Bilo je to na Vidovdan 1971. godine. Tom prilikom dobio je i člansku knjižicu. Ali, tog istog trenutka Nikola je morao da plati članarinu za godinu dana i izvesnu sumu dobrovoljnog priloga.

Kad je 1972. godine pošao na odmor u Jugoslaviju, Simeunović je od potpredsednika organizacije Mila Božića dobio prvi neprijateljski zadatak. Skrenuta mu je pažnja da bude konspirativan kako ga organi državne bezbednosti ne bi otkrili. U Jugoslaviji je trebalo da dobro prati političku situaciju, da rastura propagandni materijal i pronađe ljude koji će primati "Srpsku borbu" i druge brošure neprijateljske sadržine.

Nešto kasnije iz Švajcarske je pošla za Lapovo i Nikolina supruga. Ona je, takođe, donela propagandni materijal. Ovoga puta, Mile Božić je poslao pismo Simeunoviću. Zahtevao je od njega da se zainteresuje za slučaj hapšenja advokata Slobodana Subotića i inženjera Radoslava Micića iz Beograda.

- Jeste li bili upoznati s programom organizacije? - pita sudija.

- Jesam, odgovorio je optuženi.

- Znači, znali ste da ta organizacija ima za cilj rušenje društvenog poretka u Jugoslaviji.

- Znao sam.

- I vi ste pristali da kao član učestvujete, ako do toga dođe?

- Pristao sam, druže sudija, jer sam znao da do toga nikad neće doći. Zašto onda da ne pristanem? Važno je da sam dobio zaposlenje i veću platu, a ono na šta Mile Božić cilja - nikad se neće ostvariti...

- Jeste li održavali skupove i kada?

- Obično smo se sastajali kad su verski praznici. Na Vidovdan, Svetog Savu, rođendan kralja Petra...

- Koliko je bilo članova te organizacije?

- Jednom, kada ih je najviše bilo, izbrojao sam 28, ali ne znam da li su svi oni članovi...

- Znaš li kako se zovu?

- Znam samo neke, Božidara Gajića i Radeta Miloševića iz Bosne, Vidosava Rakića i Aleksandra Nikanovića iz Čačka i moga šuraka Velimira, druge ne poznajem.

Nikola Simeunović je uverio sudsko veće da nijedan od poverenih zadataka nije izvršio.

- Ako jedan čovek u Jugoslaviji kaže da sam jednu reč rekao protiv naše zemlje, pristajem na najstrožu kaznu. Materijal nisam rasturao. Za ljude koji su hapšeni - nisam se interesovao. Kad sam se vratio u Švajcarsku predao sam Božiću spisak ljudi kojima treba slati propagandni materijal. Međutim, imena i adrese ovih ljudi bili su izmišljeni.

Priznanje i iskreno držanje pred sudom bilo je od uticaja da mu sudsko veće za teško krivično delo - neprijateljsko delovanje protiv Jugoslavije - izrekne najblažu kaznu - godinu dana strogog zatvora.

Napisao: Žika Marinković (Revija 92, 1973.)



Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate







No comments:

Post a Comment