Miša Mirković, stranica mog života: "Mali, beži, idu Nemci! Daj mi brzo te bombe i zapamti - ja sam Zulim!"

Sa nepunih trinaest godina otišao sam u rat, 1942. godine, i tokom rata bio kurir kod Moše Pijade, Save Kovačevića i Peke Dapčevića. Inače sam dete sa sela, rođen u Bosni, blizu Bugojna, ispod planine Vranice. 

Prvi sam od sve moje familije pošao u školu i takoreći do rata ni voz nisam video. 

Godine 1941. oca su mi ubile ustaše i tako je ostala majka, sa petoro nas dece, sve jedno drugome do uva, a ja najstariji među njima.

Kada je 1942. godine kroz naše selo prošla brigada Save Kovačevića, Peta crnogorska, i stacionirala se u jednom selu u brdima, mi mališani smo im s vremena na vreme nosili hranu.

I baš dok smo jednoga dana tovarili tu hranu na konja, u selo po ko zna koji put upadoše neprijateljski vojnici, a mi krenusmo što brže put brda, ka Savinoj brigadi. Kada smo im predali hranu, nekoliko mojih starijih drugova izjavi da bi rado ostali sa partizanima. 

Naravno, to sam hteo i ja ali me odbiše. Kažu: "Ti si mali i moraš da se vratiš natrag, kući, jer nećeš moći da izdržiš naporne marševe i sve ono što te čeka!"

Ali, ja nisam odustajao. Rekao sam da je moj otac poginuo i da želim i sam da se borim i valjda zbog te moje upornosti najzad rekoše da mogu da ostanem ...

Prema tome mnogo je "stranica moga života", mnogo sam toga doživeo i proživeo i obično me ljudi pitaju da li se često setim rata, da li ga ikada sanjam? 

Čudno, ali nikada do sada nisam sanjao rat! Nikada! Ali, kada na javi pomislim na sve one i teške i veličanstvene trenutke, uvek se setim - Zulima. Te se priče uvek setim, na nju se uvek ponovo vratim...


Bio sam borac treće čete Četvrtog bataljona. Godina 1942. Zima. Nas nekolicinu mališana što smo se našli u paklu rata pokupili su i odveli na slobodnu teritoriju ne bi li nas malo sačuvali od teške zime, marševa i nastupajućih borbi - a ujedno ne bi li malo učili i neke škole. 

Tako sam se našao u Bosanskom Petrovcu i tamo neko vreme bio kurir kod Moše Pijade, ali kada je počela Četvrta ofanziva, poželeo sam da se vratim u moju brigadu. 

Od Moše sam poneo pismo za Savu Kovačevića, predao ga i kada ga je Sava pročitao, upitao je "gde je taj veliki vojnik". 

Ja sam ga pozdravio našim partizanskim pozdravom, a on me upita znam li da pucam. 

Kada sam rekao da znam, on otvori prozor i reče: "Baš da vidimo kakav si vojnik"

I pored treme uspeo sam da pogodim jedno drvo i on me posle toga, potapšavši me po vratu, reče da ostajem kod njega u štabu, gde su još dva moja druga, Dragan i Miloš. 

Ali, ja zapeo da pošto poto odem u moju četu tako da je Sava na kraju morao malo strožije da kaže: "Pa dobro, ko je ovde komandant?"

Naređenje je naređenje i tako ja ostadoh sa Crnogorcima. Sa Savom sam bio skroz u Četvrtoj ofanzivi, i u Petoj, na Sutjesci.


Trinaesti jun, godina 1942. Kažem 13. jun, mada ja tada to nisam znao, čak nisam znao ni koji je mesec. Bile su kiše, ružno vreme, a i ružna i teška situacija u kojoj smo se nalazili. 

Opkoljeni neprijateljem sa svih strana, gladni, hrane nije bilo ni za nas trojicu dečaka (Miloša Kadovića i Dragana Kovačevića), a kamoli za starije drugove borce. 

Bilo je hladno, mi neprestano u pokretu, danju noću, neispavani, prozebli. Naravno, ja nisam bio svestan situacije u kojoj smo se nalazili i išao sam sa borcima kao i u svim dotadašnjim borbama. 

Noć uoči tog 13. juna, nalazili smo se na Dragoš Sedlu koje je veoma blizu Sutjeske. Ali zbog iscrpljenosti i lošeg vremena koje kao da se zaverilo protivu nas, čitavu tu noć smo proveli na relaciji Dragoš Sedlo - Sutjeska. 

I ta Sutjeska, koja danas izgleda tako pitoma i nevelika reka, tada je zbog kiša bila nadošla i divlje hučala. Ona je odnela mnogo života, mnogo naših drugova se u njoj utopilo, a i ja sam je jedva prešao, sa jednom grupom iz moje brigade, uhvativši se za konopac koji je prethodno preneo jedan od boraca na drugu stranu. 

Kolona se kretala u tišini i samo se u daljini čula grmljavina topova. Praskozorje, magla i kiša.

Pored mene je išao jedan od starijih kurira, Aga Đurović, a ja, sećam se, jedva sam koračao koliko sam bio bunovan i neispavan od protekle noći i svih prethodnih. Kad smo već bili u brdu, negde iznad Tjentišta, odjednom kao da se razdanilo. Bila je to neprijateljska raketa, očigledno znak za opšti napad na nas. 

Nastao je pakao. Našao sam se u blizini Save Kovačevića i poslednje što sam čuo od njega bila su naređenja za komandante i komesare gde ko treba da ide. A on sam je nastavio pravo jednim putem, naoružan samo svojim pištoljem. 

Naišavši na jednog ranjenog borca, uzeo je njegov puškomitraljez i počeo da puca. Opalio je samo jedan rafal kada se puškomitraljez zaglavio. Revoltiran, razbio ga je o jedno drvo i krenuo dalje tom uzbrdnom stazom. 

Aga kurir ga je molio da ne ide putem, ali on je nastavio - pravo u smrt.

I sam sam bio lakše ranjen u desno rame. 


Kada sam čuo za Savinu pogibiju, odleteo sam tamo. Video sam mog komandanta i samo sam stajao. Nisam mogao da govorim, nisam mogao da plačem, jedva da sam mogao da koračam jer nikada nisam mogao ni da pomislim da bi Sava mogao poginuti. 

Počeli su da stižu i drugi drugovi, prekrili smo ga šatorskim krilom da se ne bi raščulo da je komandant poginuo. Tog istog dana poginuo je i moj drug Dragan Kovačević kome je Sava bio rođeni stric.

U toj tišini, pored mrtvog komandanta, neko je odjednom rekao da bi trebalo otići na mesto gde su ostala Savina važna dokumenta. Bilo je to nekoliko stotina metara niže i ja sam krenuo po njih. 

Silazeći nizbrdo gledao sam mrtve i ranjene drugove, jer borba je još trajala, i tako sam skoro naleteo na jednog borca čije su obe noge bile teško povređene. Nije mogao da se kreće i počeo je da me moli da ga ubijem jer je znao da nema šanse da se spase. 

Svuda oko njega ležalo je oružje mrtvih drugova i neprijateljskih vojnika ali je on bio nepokretan i nije mogao da dohvati bilo šta čime bi sebi mogao da prekrati muke, život

Gledao sam ga nekoliko trenutaka i skoro kroz plač sam mu odgovorio da ne mogu da mu pomognem, osim da mu dodam oružje. 

Pristao je i zatražio da donesem nekollko bombi. 

Taman sam se odmakao malo od njega i počeo sa jednog mrtvog druga da skidam bombe, kada mi je doviknuo: "Mali, beži, evo idu Nemci! Daj mi brzo te bombe i zapamti - ja sam Zulim!" 

Dao sam mu bombe i brzo potrčao nazad, ubrzo, odakle sam i došao. 

Nisam bio ni pedeset metara od njega, kada sam se osvrnuo i video kako ga polako opkoljava pet, šest Nemaca sa oružjem na gotovs - iako su videli da je bespomoćan. On je čekao da priđu sasvim blizu i kada se oko njega zatvorio krug neprijateljskih vojnika - aktivirao je bombe ...

Kasnije, nikako nisam mogao da se setim tog imena koje mi je doviknuo. 

Tek posle godinu dana, setio sam se. 

Posle rata saznao sam da Zulima ima u Kaštelima, pa pretpostavljam da je bio Dalmatinac. 

Ne znam da li je narodni heroj, ali kada se pomenu naši ratni heroji - ja se uvek setim njega. 

Zulima.

Napisao: Miša Mirković (TV novosti, 1974.)





Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate



No comments:

Post a Comment