Milan Ljubomirović, čovek koji na čudan način čita novine: Samo traži one kojima je potrebna pomoć

Petrovac na Mlavi, septembra 1975: Priča o čoveku koji na čudan način čita novine: samo traži one kojima je potrebna pomoć...

U ulici Milana Ristića broj 21, u skromnoj kući, okruženoj bogatom i lepo uređenom baštom živi Milan Ljubomirović. Dva minuta odatle, u Ulici Maršala Tita 204, nalazi se kafana "Trest" vlasništvo istog tog Milana. Živi on svoj život između radnje i kuće sa suprugom Leposavom i unukom Goranom. Naoko običan život kakav većina vodi.

Ali nije. Jer, Milan Ljubomirović ima mnogo veću porodicu: stotine onih, i kod nas i u drugim zemljama, kojima je potrebna pomoć. Bilo kakva.

On čita sve novine i časopise u našoj zemlji i beleži imena i adrese ljudi u nevolji. Ima već čitavu kartoteku. To skupljanje je samo deo ovog prilično složenog posla. Jer, sledeća faza je slanje pomoći, novca, hrane, odeće, obuće, a zatim prepiska i provera da li je sve stiglo u prave ruke.

Eto, to je "hobi" Milana Ljubomirovića iz Petrovca na Mlavi, kafedžije, aktiviste Crvenog krsta, jednog od prvih predsednika Mesne organizacije Narodnog fronta, bivšeg stolarskog šegrta, koji je, kako kaže, izučio zanat sa "stomakom slepljenim za kičmu".

- Gorko sam živeo, znam šta je nevolja, nisam zaboravio svoje "gladne dane" i ledene podrumske sobičke. Šta da vam pričam. Kome još nije poznata priča o predratnim šegrtima, vrućim šamarima i kriškama hleba kroz koje si mogao da vidiš gazdu.

Sedimo u Milanovoj kafani dok nam priča. Omanji rastom, šezdesetogodišnjak. Bele kose, koja jedva proviruje ispod kačketa. Tihim glasom smireno priča. Živahne su mu samo oči ispod nakostrešenih obrva.

- Nemam ni ja mnogo, mala mi je radnja, ali meni i ne treba mnogo. Porodica mi je skromna. Tako stigne malo nama, malo nevoljnicima.

Milanova kafana je, međutim, uvek puna. Stecište je raznih nevoljnika ali dolaze i drugi, čak i imućni i vrlo ugledni Petrovčani. U njoj može mirno da se posedi, niko da te ne uznemirava. Da popričaš sa susedom, prijateljom, i, što je najvažnije, ako imaš neku muku, da se izjadaš Milanu. I ne samo to, da pojedeš, platio ne platio.

- Ima kada - kaže Milan. - Čovek je u nevolji, kako da ne pomogneš, bar da ga nahraniš, pa kad mu krene bolje, platiće, ako se seti, jer ja raboše ne vodim.

Inače, dugačak je spisak onih kojima je Milan Ljubomirović pomogao. Svote nisu bile uvek velike, od 10 do 500 dinara, ali su uputnice stizale u pravom trenutku. To su ljudi iz svih krajeva naše zemlje: Bitolja, Požarevca, Skoplja, Mojkovca, Bosanske Srebrenice, Hučareva, Kolašina, Brodareva, Luke kod Bora i mnogih drugih.

- Pročitam tako u novinama - kaže Milan. - Nevolja teška, ostalo mnogo nezbrinute dece. I ja, šta ću, prvo ček a zatim i paket. Znate, cipelice, čarapice, odelca...

Bezbroj je takvih primera u Milanovoj dokumentaciji. Kada su se dešavali tragični događaji u Bijafri, neobični dobrotvor je otpremio 16 paketa tamošnjoj deci preko našeg Crvenog krsta. Iste takve pošiljke uputio je i deci u Vijetnamu, Indiji i mnogim zemljama centralne Afrike koje je opustošila suša.

Zato stižu pisma sa svih strana.

"Dragi druže Milane, evo dobio sam Vašu pomoć od 30 hiljada."

"Zdravo druže, poštovani i visoko cenjeni Milane. Pošto sam primio Vašu pošiljku i solidarni poklon za moju porodicu, odlučih da Vam napišem i da Vam se zahvalim."

"Prosto nemamo reči kojima bismo izrazili zahvalnost što ste svojim poklonima omogućili da izvestan broj učenika iz najudaljenijih sela i zaselaka već danas udobno podnosi zimsku hladnoću i uspešno se bori sa snežnim nanosima i mećavama."


Mogli bismo dugo ovako da ređamo. Pisama je bezbroj. Pisana su pisaćom mašinom i overavana pečatom, ali i običnim ili mastiljavim olovkama, mastilom.

- Volim sva ta pisma, osećam da su mi prijatelji pisali. Ta pisma su mi najdraža priznanja, uz Orden zasluge za narod sa srebrnom zvezdom kojim me je odlikovao maršal Tito.

Zar je onda čudo što se za Milana priča da je svoje obaveze prema ljudima izmirio za sledećih sto godina. Ali i prema društvu. Jer, uvek je najveći darodavac prilikom raspisivanja samodoprinosa i organizovanja raznih dobrovoljnih akcija. 

Od svojih para preuredio je prostorije Crvenog krsta u Petrovcu i kupio nameštaj. Za izgradnju vodovoda i kanalizacije u ovom gradiću dao je i jednokratnu novčanu pomoć koja nije bila mala.

I čuli smo još jednu priču. Najveće petrovačko preduzeće, industrija nameštaja "Javor", razvilo se iz stolarske radionice Milana Ljubomirovića, one iste koju je 1946. godine bez naknade ustupio društvu. To samo poneko pamti u Petrovcu. Sećanja su zakopana u arhivi "Javora".

Milan je pošao da nas isprati i uz put svrati u poštu. Nosio je telegram sledeće sadržine, adresiran redakciji jednog bedgradskog lista:

"Molim da novac uručite preko svog dopisnika za porodicu Stuparević Traila, selo Luka kod Bora. Nudim im stan i hranu, knjige za decu i odeću besplatno do izlaska njihove majke iz zatvora. Ljubomirović Milan, Petrovac na Mlavi 12308, Maršala Tita... "

Napisao: M. Dobrić (Ilustrovana, 1975.)



Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate