Emir Kusturica u razgovoru sa Minimaksom '92: U suštini sam ostao Jugosloven, tako ću i umreti

Maj 1992: "Kusto, tebe zaista nije lako pronaći... Gde se mi ovo nalazimo?

- Ovo je pariski studio i tu ja završavam svoj prvi američki film.

Ti si u ovom studiju već mesecima. Zašto tako dugo?

- Ja svoje filmove obično montiram oko pola godine. Tu kvotu još nisam potrošio... Slika će biti gotova do kraja maja, a film će se pojaviti u septembru.

- Kako će se film zvati?

"Američki sanjari".

Ako nije tajna o čemu je u filmu reč?

To je jedan ironičan odnos prema onome što se tamo sada dešava... Kao što vidim u Los Anđelesu i San Francisku sada je policijski čas... Ukratko: tema je zapravo kako je Amerika prestala da bude metafora! Mi smo svi odrasli sa Amerikom kao metaforom. To je jedna realna zemlja u kojoj još uvek ima ljudi koji sanjare te snove i utoliko bivaju smešni i dragi... Kao što smo mi kao deca gledali Jerryja Lewisa, smejali mu se... Sada sam ja Jerryja, Faye Dunaway i još neke velike zvezde konfrontirao sa nekim mlađim zvezdama.

Gde si sve snimao?

Svuda.. Od Aljaske, preko Arizone i Kalifornije, do Njujorka. To je bio ogroman prostor i velika muka.

Šta misliš: da li će "Američki sanjari" biti veliki film?

Ne znam. Videćemo... Imam neki osećaj da je tu bilo dobre energije i da će se ta verzija od četiri sata (koju sada film ima) kad se bude polako sužavala lepo doći na dva i po sata. Glavno je da se ne stidimo!

Kada će se i gde održati svetska premijera?

U septembru, u velikom pariskom bioskopu "Rex". Ta dvorana ima oko dve i po hiljade mesta. A posle Pariza - šta nam bog dadne!

U koliko će se pariskih bioskopa taj film prikazivati?

Koliko ja znam, u petnaestak bioskopa. A posle toga film počinje da "šeta" po svetu.

Kad kompletno završiš film, u kom pravcu ćeš da kreneš: prema Njujorku, Sarajevu ili...?

Ja sam krenuo Andrićevim stopama... Pokušao sam da pomognem toj zemlji koliko mogu, trudio se i uspeo da proizvedem sasvim kontroverzne rezultate mog delovanja. Ima mnogo ljudi koji misle da je u redu to što sam radio, mnogi misle da nije u redu... Međutim, u biti ja nikad nisam bio političar, niti sam mogao da se bavim politikom.

Zašto?

Zato što sam emocionalan i eksplozivan čovek. Kao takav, politikom se ne bih mogao baviti. Međutim, shvatio sam da moram na neki način da se branim od tog ludila.

Na koji način se braniš?

Radom... U januaru (iduće godine) ja već počinjem snimanje filma "Zločin i kazna na Menhetnu".

Da li je scenario već gotov?

Da, napisali smo ga Gordan Mihić i ja.



Gradićemo most



Da li imaš još neke planove?

Kako da ne. Posle "Zločina i kazne na Menhetnu", idem u još dva filma sa jednim nemačkim i jednim francuskim distributerom.

Kada ćeš potpisati ugovore za ta dva filma?

Ovih dana.

Znači, tebe ni rat ne može da omete...

Da, ono što je Andrić radio za vreme Drugog svetskog rata, ja ću raditi za vreme ovog novog.

Ima li šansi da snimiš "Na Drini ćupriju" pre nego što je sruše?

Ako budemo snimali taj film, mi se svakako nećemo moći vezati za postojeći most. Mi moramo da ga napravimo.

Veljko Bulajić je rušio prave mostove, zbog umetnosti...

Bulajić je drugo: on je radio svoje filmove za vreme titoizma. On je to mogao da čini zahvaljujući našem bivšem monarhu. I za naše pare. Međutim, ja sam čovek koji već drugi film snima za tuđi novac, a ne za jugoslovenski... Reč je, naravno, o novcu bivše Jugoslavije.

Još uvek se priča o tvom govoru, koji si održao prilikom uručenja AVNOJ-eve nagrade... Da li još uvek tako misliš?

Moje su izjave, kao što maločas rekoh, za mnoge kontroverzne. Međutim, ja mislim da su moje izjave vrlo dosledne... Ja sam u suštini ostao Jugosloven i verovatno ću tako i umreti; moj odgoj je takav bio.

Molio bih te da budeš malo konkretniji...

Suludo je u Jugoslaviji nastupati građanski!

Zašto?

Zato što je to nešto što nema svoje korenje. Svako ko nastupa etnički, taj dobija poene i taj realizuje svoj san... Donekle, naravno, koliko to može. Ja sam na uručenju AVNOJ-evih nagrada govorio dan pre nego što je puklo ono u Rumuniji... Mene uglavnom kritikuju u Bosni. Kažu: bavi se filmom, a nemoj politikom! I u Hrvatskoj tako pričaju... Vidim po novinama.

Drugim rečima...

To što sam ja tada govorio nije "pilo vode", jer je bilo nemoguće. A praktično je, što se mene tiče, bilo optimalno... Da su komunisti (u onom smislu u kome su imali vlast) počeli da se transformišu ranije, sve bi ovo bilo drugačije!

Da li smatraš da si trenutno dobro informisan o stanju u bivšoj Jugoslaviji?

Ovo što se u Jugi dešava (na prostorima, kako ovde kažu, bivše Jugoslavije) je krajnje potresno i tužno. Sada je stvarno došlo vreme u kome ti etnički lideri treba da vode tu politiku, a mi građani da se povučemo i da se bavimo humanizmom.

I šta si ti odlučio?

Odlučio sam da u Sarajevo pošaljem (zajedno sa Baždarevićem i Hadžibegićem) oko dve tone hrane i lekova. Naravno, od para koje smo skupili zajedno... Formiraćemo i jedan fond za Bosnu, koji će postojati dok traje ovaj rat (a izgleda da će rat trajati duže). Prema tome, ja se potpuno okrećem nečemu što je praktični humanizam, a ne taj apstraktni politički... U Jugoslaviji koliko ima ljudi, toliko ima genijalaca koji politiku najbolje znaju. Ja ne bih hteo da budem jedan od tih.



Kusta kao meta



General Kukanjac te je pozvao da dođeš u Sarajevo i da pomogneš. Da li si mu odgovorio, odnosno da li imaš nameru da uskoro dođeš? Da li bi smeo da dođeš?

Ma, nije problem sa mnom: nema šta ne bih smeo da uradim. Međutim, ja sam posle tog poziva istestirao mnogo ljudi i Srba, i Hrvata i Muslimana...

I?

Ja nemam precizan uvid u trenutnu političku situaciju. Ja nju ne znam: mogu samo da kažem ono što sam čuo...

Da li si čuo šta će biti sa Jugoslovenskom narodnom armijom u Bosni i Hercegovini?

Ona će, po mom sudu, za nekoliko dana postati srpska Teritorijalna odbrana. Odnosno, postaće ono što se oni tamo dogovore.

Da li znaš zašto te neki napadaju?

Upravo zato što je general Kukanjac pozvao baš mene. A ja sam bio ubeđen da se problem Armije može rešiti na onaj način na koji je Istočna Nemačka rešila taj problem; da se Sovjetska armija povuče u roku od tri-četiri godine.

Šta misliš; zašto je došlo do rata u Bosni?

Ja mislim da sam humanista, a po političkoj vokaciji antititoista... Zato smatram da je ovo što se sada u Bosni dešava - agonija titoizma (u kojoj junaci shodno svojoj veličini i proporcionalno svojoj snazi vojnoj i drugoj igraju manju ili veću siledžijsku ulogu). Mi smo tu nemoćni. Meni je konačno postalo jasno da bilo čiji individualni doprinos (u tome što se zovu nacije i narodi, što ja sve manje razumem) postaje ništavan. Utoliko mi je jasnije da moram pomagati slanjem pomoći.

Nisi mi odgovorio da li ćeš doći u Sarajevo (na poziv generala Kukanjca) ili ne...

Ja ne znam šta bih tamo mogao da radim, osim da budem dobra meta nekom... Da se neko proslavi, da me upuca i da bude slavan posle toga da me je ubio usred Sarajeva! Naravno, ja se ni toga ne bojim, ali moram da završim ovaj film u Parizu.

Da li si za celu Bosnu (kao što je priznata) ili si za podelu (radi mira)?

Ja sam uvek bio protiv svih podela... Bio sam i protiv podele Jugoslavije. Mislim da će Bosna i Hercegovina (zavisno od volje tih naroda)... U stvari, teško je o tome govoriti, jer ja nemam osećaj nijednog naroda. Ja sam gradsko dete. Za sve sam što se oni dogovore. U principu sam protiv nasilja i protiv toga da padaju granate u moje dvorište... A one već padaju i lome te naše bagreme i te naše breze.

Da li ti je jasno zašto se narodi svađaju i zašto ratuju?

Naši narodi imaju princip istorijskog mišljenja i istorijskog pamćenja između dva hranjenja, kao kokoške. Svaki put kad pokušaš da im predočiš bilo šta što je uzrok u istoriji, to se ne prima i ne prihvata. Mene, recimo, svrstavaju u neke redove kojima ja ni formalno (ni na drugi način) nisam pripadao.

Opet bih te zamolio da budeš malo konkretniji...

Ako si rođen u Bosni, a nisi Srbin, a u principu si antitoista (i ako u periodu monarhoboljševičke vladavine vidiš raspored nevolja koje se danas realizuju), tebe odmah guraju pod skute drugim ljudima... Ili ti prikače sve ono što ti nisi rekao i ti postaneš ono što nisi.



Komunistički sindrom



Tebe su svrstali u grupu sa Ivicom Osimom i Goranom Bregovićem... Da li ste vi stvarno "strašna trojka"?

Sudeći po ovoj bradi, svašta bi moglo da se kaže... Ma, kakav smo mi trio! Pre svega, Bregović je sarajevski umetnik u onoj meri u kojoj sam i ja, Osim je majstor svog posla... Po ishitrenim izjavama nekih muslimanskih krugova, ja i još neki smo krivi što nam žene nisu Muslimanke (nego su Jugoslovenke, kao i mi). Oni kažu: Srpskinje...

Na šta ti sve ovo liči?

Na sindrom četrdesetosme... Sada je vreme izjašnjavanja, vreme u kome bih ja, recimo, morao da se izjasnim. Pre svega, ne vidim šta to znači... Kao četrdesetosme; istorijsko "ne" Staljinu ili istorijsko "ne" nekom ko je u Bosni ustanovljen kao veliki neprijatelj muslimanskog naroda (a oni u Bosni vide Miloševića kao velikog neprijatelja muslimanskog naroda).

Prema tome...

Prema tome, meni preostaje da šaljem pakete i da pravim filmove!

Kad su toliko zapeli, zašto se ne izjasniš?

Zato što je to komunistički sindrom... Izjasnio se, ne izjasnio se. Ja sumnjam da se u takvim uslovima može stvarati bilo kakva građanska država.

Sigurno si čuo da je stvorena nova Jugoslavija... Kakvu joj budućnost predviđaš?

Ne znam. Verovatno razmišlja o ponovnom okupljanju još nekih naroda.

Da li će, po tvom mišljenju, u novu Jugoslaviju ući Bosna (ili parče Bosne), Makedonije?

Ja ne zam šta će oni. Samo znam da će oni jednog dana, kad ispucaju svu municiju, početi da razmišljaju šta da se jede. Jednog dana sve to će se vratiti na bazični, a ne na politički problem.



Sedim i pišem



Da li imaš telohranitelja?

Ne, a toliko sam se naizjavljivao, pokušavajući da pomognem koliko mogu, da sam mogao očekivati metke i po meni i po mojoj porodici.

Sa kime se družiš u Parizu? Gde izlaziš?

Razočaraću te: ne izlazim nigde. Sedim kod kuće sa decom. Pomalo pišem...

Šta pišeš?

Neke svoje priče.

Da li možda sviraš u nekom bendu?

Ne, ali sam pre nekoliko dana bio na koncertu grupe "Trgovački putnik"... Oni me podsećaju na ono što sam ja radio. Samo, star sam ja za to: imam već trideset šest-sedam godina.

Da li znaš kakva je trenutna situacija u Sarajevu?

Ljudi su tamo u opsadi i pod kišom granata.

Da li su čuo da se tvoj drug Nele Karajlić preselio u Beograd?

Da, čuo sam... U stvari, video sam ga u nekoj emisiji preko satelita. On ima bebu i pametno je što je otišao.

Da li imaš, za kraj, neku poruku?

Imam... Naši narodi treba da krenu od početka, od opismenjavanja. Takođe, treba malo da razmaknu te periode između dva hranjenja i da se iz tog pilećeg (odnosno kokošijeg) istorijskog pamćenja bace u jedan ozbiljan odnos prema istoriji.

Da li je to sve?

Ne. Poručujem im da se ne kolju i da ne ubijaju jedni druge!"

Razgovarao: Milovan Ilić Minimaks (RTV revija, 1992.)


Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate







No comments:

Post a Comment