Sinan Hasani, stranica mog života: Poslao sam brata u zatvor - nije se pokajao, niti mi je zamerio...

Jul 1978: Književnik i društveno politički radnik Sinan Hasani rođen je 1922. godine u Požaranju kraj Kosovske Vitine. Završio je Višu polititičku školu "'Đuro Đaković". Učesnik je NOB od 1941. godine.

U ratu je bio komesar čete i član Sreskog komiteta KP. Posle rata bio je sekretar Sreskog komiteta KP u Vitini i Gnjilanu, sekretar Oblasnog odbora Narodnog fronta, predsednik Oblasne kulturno-prosvetne zajednice Kosova, predsednik Ideološke komisije Pokrajinskog komiteta, predsednik Socijalističkog saveza AKMO.

Od 1965. do 1967. godine je direktor NIP "Rilindija". Bio je član Savezne konferencije SSRN, član Komisije SIV za UNESKO i potpredsednik Skupštine SR Srbije.

Od 1971. do 1974. je ambasador SFRJ u Danskoj, a zatim potpredsednik Skupštine SFRJ.

Do sada je objavio više romana. Dobitnik je Decembarske nagrade Oblasnog NO za književnost 1961. godine. Nosilac je više domaćih i stranih odlikovanja.


*****



BITI I OSTATI dosledan borac našeg vremena nije jednostavan posao. Naročito to nije bilo lako onim drugovima i drugaricama koji su svoju revolucionarnu aktivnost razvijali u vrlo složenim uslovima kao što je, na primer, seoska sredina, posebno na Kosovu.

Moje selo Požaranje nalazi se nedaleko od obale Binačke Morave. Tačno rečeno, na polovini puta između Uroševca i Gnjilana. Posle sloma monarhističke Jugoslavije, Bugari i Italijani su duž Morave udarili granicu, tako da je selo pripalo Italijanima, a dobar deo njegovog polja Bugarima.

Bio sam tada svršeni učenik četvrtog razreda medrese, i bio sam ogorčen na okupatorske školske vlasti koje mi nisu dozvolile da se upišem u prištinsku gimnaziju. Pošto sam se često družio sa nekim skojevcima i komunistima iz Gnjilana i Uroševca, počeo sam i ja da propagiram za Sovjetski Savez i našu narodnooslobodilačku borbu, a protiv okupatora i njihovih saradnika.

Činio sam to prvo u svojoj porodici, pa u selu, pa i po okolnim selima. I kako je ta moja aktivnost sve više uzimala maha, u porodici poče da se zaoštrava situacija, tako da je, u jednom trenutku, došla do tačke ključanja.

Bilo je to jedne prolećne večeri četrdeset i druge. Dok smo mi muškarci, pri svetlosti vatre iz plehane peći, večerali u odaji, moj otac Đelja, opali paljbu po meni, tako reći iz svih vrsta oružja. U tome mu se braća, gotovo do jednog, pridružiše.

A napadnut sam ne toliko što govorim protiv okupatora i njihovih saradnika i što hoću da se borim za nacionalno i socijalno oslobođenje, koliko zato što je taj moj rad mogao imati nesagledive teške posledice po celu porodicu.

"Šta će nam takva sloboda" - govorili su - "kad nam kuća bude izgorela?... Kad nas sve budu postreljali, pozatvarali ili internirali!... I ko sve to da nam priredi: pretposlednji neposluško i jedini pametnjaković?!"

Na kraju su pokušali da dirnu u moja osećanja:

"Ti se žrtvuj, ako hoćeš, ali to učini odjednom i vodi računa da ne nosiš na vratu majku i oca, četiri brata, dve sestre, dve snahe, sinovca i sinovicu ... "



ISPRVA SAM pokušao da se suprotstavim ali, uvideh brzo da je najbolje da se povučem i ućutim. Moje ćutanje kao da je stvorilo utisak da su uspeli. Dva oženjena brata odoše svojim nevestama, a nas tri mlađa brata, i otac, ostadosmo u odaji da na dugačkoj prostirci provedemo ostatak te nemirne noći.

A ja sam baš te noći morao, po zadatku, da idem u Tankosić, četiri kilometra od kuće, kod Sime Milinića. Posle onakvog razgovora, bilo je predrsko učiniti to javno.

Čim mi se učinilo da otac i braća duboko spavaju, ustao sam, pretvarajući se kao da hoću napolje, po nuždi. Uzeo sam pušku sa ambarskog tavana i krenuo. Prešao sam Tresavski put, presekao Molashume, ušao u Novoselski trnjak i nastavio prema Tankosiću.

Ni na kraj pameti mi nije bilo da me je otac sledio sve do Novoselskog trnjaka. To mi je potvrdio posle dva dana kad sam se vratio kući, opisujući svaki detalj mog kretanja sve dok me kod Trnjaka nije izgubio iz vida.

U Tankosiću sam naišao na Nijazi Spahiju koji je radio u uroševačkom rasadniku. Pošto je kao aktivista NOB već bio kompromitovan, pre nekeliko nedelja bio se povukao u ilegalnost.

"E moj Nijazi", rekao sam u sebi, "dobro si mi došao, preko tebe ću naći slabu tačku i ocu i bratiću".

Stric moga oca je, u prvom svetskom ratu, bio interniran u Bugarsku. Uspeo je nekako da otud pobegne u Tursku i da se kasnije prebaci u Albaniju, u Ljumu, gde je proveo tri godine.

U mnogim razgovorima i na poselima, posle povratka u Požarenje, on je stalno isticao veliko gostoprimstvo koje mu je u Ljumi ukazala porodica Spahiju.

Pri svim tim razgovorima stric moga oca bi ostavljao amanet svojima prema tome i mom ocu, da se, ako se ikad bude pružila prilika, uzvrati gostoprimstvo plemenitoj i junačkoj porodici Spahiju.

Nijazi je, u stvari, bio sinovac starog Spahije iz Ljume.



ZADOVOLJAN ŠTO sam pronašao ocu slabu tačku, uzeo sam Nijazija i odveo ga pravo našoj kući. Pošto su moji znali da je on prešao u ilegalstvo, odjednom se svi uznemiriše, ali kako su bili svesni da je to prva prilika da se na delu pokaže zahvalnost prema prijatelju iz Ljume, otac bez dvoumljenja reče gostu:

"Budi slobodan! Dok si u mojoj kući, ništa ti se neće dogoditi!"

Ali, kako ilegalac nije bio došao samo da skloni glavu, nego odmah nastavio da radi za pokret, uplašeni ukućani su isprva počeli da se bune. Ipak, čuvajući obraz i da se ne bi pred gostom pokazali kao kukavice, povukli su se i ućutali da bi postepeno, jedan po jedan, bili uključivani u zadatke koje smo im Nijazi i ja postavljali.

Ne bih mogao apsolutno da tvrdim da je stari, lepi običaj - uzvrati dobro dobrim - bio presudan i odlučujući momenat da se moji ukućani opredele i aktivno angažuju u narodnooslobodilačkoj borbi.

Ali, da je taj momenat bio od velikog značaja i da je pospešio taj proces, mislim da je suvišno i komentarisati.

I kako je tekla naša revolucija tako su u mojoj porodici sa njom nastajale i nove drame, naročito kada je došla na red "emancipacija ženske omladine".



U PRVIM POSLERATNIM godinama bio sam jedno vreme organizacioni, a posle politički sekretar sreskog komiteta. Negde početkom četrdeset šeste, krenem "na teren" u Požaranjsku opštinu.

Uz to, iskoristim priliku i da posetim svoje. Dok sam se uskom ulicom približavao kući, odjednom neko stvorenje u zaru i feredži pojuri k meni i nađe mi se u zagrljaju. Prepoznah je. Bila je to moja sestra Ferdinaza. Imala je tada 11, možda 12 godina.

"Šta si tog đavola stavila na sebe?!" - rekoh ljutito.

"Rekli su mi u kući da je vreme da se pokrijem" - odgovorila je, držeći me za ruku.

Šta bi se moglo učiniti da se dete spasi iz tih kandži zaostalosti, razmišljao sam. Predložih joj da sutra pođe sa mnom za Gnjilane i ona se složi, ali pod uslovom da pristanu i roditelji.

Ukućane nisam pitao zašto su Ferdinazu stavili pod zar i feredžu, jer bi odgovor bio jednostavan. Majci sam rekao da ću Ferdinazu povesti sa sobom, bar za neko vreme jer mi je u Gnjilanu dosadno samom. Ona se složila, pa ipak, kao u šali, dobaci mi:

"Nemoj mi je tamo prodati!"

U Gnjilanu nije trebalo mnogo ubeđivanja da Ferdineza zbaci sa sebe tu vekovnu nasleđenu crninu. Pored toga, tih dana smo bili formirali četvoromesečni kurs za odrasle koji znaju da čitaju i pišu, te da bi im se priznala četiri razreda osnovne škole.

Kad sam joj predložio da je tamo upišem, iskreno se zabrinula:

"Da li će tamo doći još neko iz našeg sela?"

Mislila je na muškarce koji bi svakako ismejavali devojku koja je prekršila jedno od osnovnih pravila ponašanja.

Od prvih dana, kako je ona krenula na kurs, nisu prestajali da stižu grdni i preteći glasovi od majke, oca, pa i mog starijeg brata.

Nakon dve nedelje, svratim kod njih da malo primirim duhove, ali roditelji su me gledali s takvim prezirom kao da sam im u porodici učinio najteže nedelo. Posle duge rasprave i teških reči, rastali smo se, tako reći, bez pozdrava.



ČIM JE FERDINAZA završila taj kurs, odmah se upisala u Nižu medicinsku školu u Peći. Nešto kasnije i ja sam otišao iz Gnjilana, na partijski kurs pri CK Srbije. Često smo se dopisivali.

Posle šest meseci, kad je trebalo da se vratim na radno mesto, svratio sam u Peć da je posetim, a već sutradan otišao sam i do svojih u Požaranje. Nije prošlo ni dva-tri minuta od susreta sa majkom, a tek će ona:

"Lepo bogami! Kažu da je tvojoj sestri, tamo u Peći, porastao stomak do zuba!"

"Ja to nisam video" - rekoh mirno...

"A kako bi to i video iz Beograda?" - odvrati ona odsečno.

"Pa ovog trenutka, bre, majko, dolazim od nje!"

Onda se raspitivala o mom zdravlju, da bi se ubrzo opet vratila na Ferdinazu, ne uspevajući da sakrije nežna osećanja koja je gajila prema ćerki.

Jednom drugom prilikom mogao sam da slušam sasvim drugačiji razgovor o Ferdinazi u našoj kući. Neka žena iz susedstva žalila se majci na bolest za koju nikako da nađe leka.

"Pa, idi ženo, u bolnicu" - ozbiljno posavetova majka.

"Kako ću?" - vajkala se susetka. - "Nikad nisam tamo bila. A i ko bi o meni vodio računa?"

"Idi ti slobodno. I samo potraži moju Ferdinazu, pa će sve biti u redu!" - rekla je majka sa neskrivenim ponosom.



ALI, PO ISTOM pitanju, doživeo sam u porodici još jedan sukob. Ovoga puta sa najstarijim bratom Ramom, kome je, uzgred rečeno, priznato aktivno učešće u NOB od 1942. godine.

Njegova ćerka Fatima žalila mi se da joj otac zabranjuje da pohađa osmi razred osnovne škole, jer tamo, osim još jedne devojčice, nije bilo drugih Albanki.

Pozvao sam Ramu nasamo i jedva ga ubedio da dopusti Fatimi da završi školu. Ali, posle godinu dana, pošto je uspešno završila osmoletku, Fatima mi reče tužno da ju je otac, još pre nekoliko meseci, verio u selo Vrban i da je time gotovo sa njenim daljim školovanjem.

Znao sam da je Ramo, tvrd orah.

Nije vredelo upuštati se u ubeđivanje, trebalo je nekako osujetiti njegov plan. Fatima se složila da je upišem u Učiteljsku školu u Prizrenu, pa da je, kad sa upisom bude gotovo, nekako tamo odvedem.

Drugovi iz Prizrena su ovu stvar uzeli kao završenu, samo su tražili da im pošaljem Fatimin rodni list, poresko uverenje i svedočanstvo.

Zamolio sam jednog druga iz opštine da mi spremi ta dokumenta, ali da Rami ništa ne kaže. Međutim drug iz opštine je verovatno sve Rami ispričao, a ovaj, ne budi lenj, nego već sutradan potrpa Fatimu u volovska kola, pa pravo u Vrban, mladoženjinoj kući.

Desilo se nešto nečuveno i mimo običaja, ali moj brat je smatrao da je izabrao manju glavobolju.

Što se mene tiče, Ramin postupak je prevršio svaku meru. Pozvao sam tužioca i zahtevao da pokrene postupak zbog maloletnog braka.

I tako ti moj brat Ramo i naš dobri zet odležaše u Vitini po dva meseca zatvora. Kad je izdržao kaznu, Ramo dođe k meni, pa mi reče:

"Ne kajem se što sam tako postupio... A i ti si bio u pravu... Zaboravimo to!"



RAMO JE IMAO i druge dece, doduše, sa drugom ženom, pošto mu je prva umrla. Jedna njegova ćerka danas je nastavnica u Požaranju. Druga se udala za svog mladića, a da nikog nije ni pitala.

Jedan mu je sin nedavno diplomirao na istoriji, a drugi je još student. I ne samo Ramova deca, nego i druge braće, ili su završila školu, ili su još studenti ili srednjoškolci.

Danas su u Požaranju nastali drugi običaji. I kad dođem kod svojih, slušam razgovore kakvi se ranije nisu mogli čuti. Recimo, kako sused suseda pita:

"Kako ti je ćerka položila? Uči ona, bogme! Baš lepo!"

Napisao: Sinan Hasani, pripremio: Radovan Tomašević (TV novosti, 1978.)

Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate




No comments:

Post a Comment