Šerbedžija '91: Možda se naši sinovi neće družiti kao mi nekada, ali, ubeđen sam, naši unuci hoće

Oktobar 1991: Najpopularniji zagrebački glumac, Srbin iz Hrvatske, otkriva zašto je prešao u Beograd... Kratko pitanje: zašto je Rade Šerbedžija napustio Zagreb?

Evo odgovora:

"Bolje je pitanje: zašto sam došao u Beograd? Kad ulazimo u čovekov najintimniji svet, moramo od početka. Moja priča počinje u Vinkovcima, lepom gradu na Bosutu.

Tu se desila prva ljubav, sasvim bezazlena i naivna, ali dovoljno jaka i muška da utiče na velike životne odluke.

Ona i ja planirali smo da nastavimo školovanje u Beogradu jer je bliži Vinkovcima. Do Beograda 160, a do Zagreba 240 kilometara.

Ona je otišla u Beograd, a ja, razočaran u ljubav, na drugu stranu u Zagreb. Što dalje od razočarenja! Planirali smo da studiramo svetsku književnost. Da me to ne bi podsećalo na nju, opredelio sam se za Kazališnu akademiju.

Tu studentsku mladost u Zagrebu proživeo sam sjajno, užasno intenzivno. Sa mojim jaranom Stevom Krnjajićem, zagrebačkim Jamesom Deanom, koji je u to vreme igrao sve glavne uloge. Danima i noćima sam obijao kafane. Taj ludi studentski život nastavio se u Dubrovniku, na Letnjim igrama, već posle prve godine Akademije. Statirao sam u "Otelu", kao treći oficir Ljube Tadića...

... U to vreme znao sam da se u Engleskoj mogu dogoditi razna čudesa između Engleza i Iraca, znao sam da ti u nekim kvartovima New Yorka Crnci mogu ugroziti život, da su u Rusiji moguća svakakva sranja, ali, nisam mogao ni u najgorem snu da posumnjam u spokojan život u Jugoslaviji.

Zagreb je bio moj prvi grad, Dubrovnik drugi. Godinama sam tamo boravio po dva meseca svakog leta i od glumca postao meštanin. Voleo sam Dubrovnik i on mi je tu ljubav uzvratio na najlepši način: zaljubio sam se i osnovao familiju sa kojom sam živeo u Zagrebu.

I stalno se vraćao u Dubrovnik gde sam vrlo brzo zaigrao neke značajne role: kao Hamlet godinama sam bio dični predstavnik moje generacije. I dalje je sve bilo lepo izmešano. Tu je bio nezaobilazni slikar Vlada Veličković sa ženom, ispred Gradske kafane. Pa, dragi prijatelj Izet Hajdarhodžić, uvek prisutni Arsen Dedić, Ljuba Tadić, Stevo Žigon, Mile Korun, Milena Zupančič, a i Radko Polič je krenuo da osvaja Dubrovnik... Sve je bilo fantastično!

Uporedo sa tim krenula je i moja filmska karijera i moje upoznavanje Jugoslavije na najdirektniji način. Snimao sam filmove uzduž i popreko ove zemlje i sticao nove prijatelje.

Tekla je i pozorišna karijera: u Zagrebu sam ostvario najveći broj kazališnih uloga...

... Pre šest godina počeo sam intenzivno da lutam, uglavnom s mojim drugarom Ljubišom Ristićem, rediteljem koji takođe voli da menja teatre i sredine.


Razvod - ne sa Zagrebom



Tako mi se desilo da sam pre četiri godine preuzeo klasu studenata u Novom Sadu. Evo, nedavno su diplomirali. Bio sam sa njima zbog ljubavi prema toj generaciji, a ne zato što sam sklon pedagogiji. Čak mislim da nisam neki naročit pedagog, ali sam siguran da su dosta toga naučili, ako ne o glumi, ono o životu.

U međuvremenu je moja ljubav u Zagrebu pukla, i, što bi stručno rekli: razveo sam se. Razveo sam se od moje ljubavi koja mi je bila žena, ali se nisam razveo od Zagreba.

Kad sam pre neki dan bio tamo, čuo sam da me ogovaraju: kao, izjavio sam na Televiziji Beograd da sam u Zagrebu bio maltretiran i da sam iz Zagreba proteran. Zato sad koristim priliku da u ovim ružnim i prljavim vremenima kažem istinu.

Ja tako nešto nikad nisam izjavio!

Naprotiv, u svim intervjuima i šou programima u Beogradu, po Srbiji, uvek sam voleo pomenuti Zagreb kao grad u kome sam ispunio mnogo toga od mog umetničkog sna, kao grad u kome sam divno živeo, iako sam Srbin.

Znam da to u ovim teškim vremenima može zvučati opasno. Znam da će mi mnogi zameriti i zlobno se pitati: zašto to ovaj uopšte spominje? Ali, sve to spada u odgovor na pitanje zašto sam napustio Zagreb ili, još bolje, zašto sam došao u Beograd?

Takođe znam da bi mnogi političari bili srećni kad bih izjavio ovo ili ono u korist ili na štetu Beograda ili Zagreba. No, moja priča ne ide u tom pravcu, već u pravcu ljubavi.


Pokeraši koji varaju



Nema tu nikakvih špekulacija ili manipulacija, već da je divno ono što je jednostavno: zaljubio sam se i, nakon dužeg druženja, u Beogradu se oženio, pre dva i po meseca.

(Rade ne voli da pominje imena, ali ćutke klima glavom u znak odobravanja na pitanja da li je to Lenka?)

Tek sad mogu da kažem da sam se definitivno vezao za Beograd. Sada, ne više kao Otelov treći oficir, pripremam sa Ljubom Tadićem neka lepa iznenađenja.

Sa suprugom imam plan da radimo po celoj Jugoslaviji. No, suluda su vremena i bojim se da se ovaj projekat neće tako brzo ostvariti. Upravo zato što je ovo što se danas dešava igra pokera u kojoj učestvuju igrači koji znaju varati. Drže skrivene karte u rukavu i često igraju u kompi.

Šta je kompa? Pa, dvojica se dogovore kako da izrade ostale.

Unatoč svim grozotama koje gledamo na televiziji, čitamo u štampi, slušamo na radiju, ja sam nepopravljivi optimista, jer, sretniji je onaj čovek koji veruje, koji bar ima iluziju da se može lepo živeti.

Međutim, lako je razvesti se od žene. Tu pukne tikva, naravno, metaforično: sa gorčinom se podele deca, imovina, ostanu duboki tragovi, ali se to da rešiti između dve osobe.

Ali, jugoslovenska bračna zajednica je komplikovana zato što je kao hobotnica sa mnogo krakova koji su se gusto isprepleli. Kako tu povlačiti granicu između Srbije i Hrvatske, između polja i polja, kuće i kuće, između sela i sela? Nije to bračni krevet pa da se precepi, ti tamo, ja onamo!

Nisam tek onako onoliko pričao o Dubrovniku. Verujem da će doći dan kad će ljudi odlaziti u Dubrovnik da se vole i druže, kao nekad. Istorija je pokazala da neizbežno mora proći vreme nespremnih pojedinaca koji ne shvataju istorijsku odgovornost položaja na kojima se trenutno nalaze.

Možda ovi naši sinovi, koji se nalaze na raznim ratištima i na raznim stranama, neće otići u Dubrovnik i prvim čamcem na Lokrum da se druže, kao što smo se mi veselili.

Ali, ubeđen sam, unuci hoće!

I, tamo na Lokrumu, ili u nekom novom jutarnjem bircuzu, kraj neke nove dubrovačke pijace, slatko će ogovarati glupave očeve i dedove koji sada mržnjom truju narode.

Zna se i opet će se znati: ne pobeđuje mržnja, već ljubav."

Zabeležio: Dragan Gajer (RTV revija, 1991.)




Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate



No comments:

Post a Comment