Danka Karišić-Bajić: Ispovest jedne od najhrabrijih ilegalki u vreme okupacije Beograda (1978)

Februar 1978: U njenom gestu, izrazu lica, ponašanju - uzalud ćete tražiti nešto neobično. Ova ozbiljna, smirena i do stidljivosti smerna žena ničim ne odaje svoj izuzetno buran život. Rečima ponajmanje, jer ne govori mnogo.

A i kada započne priču obično se zadržava na vremenu kada je bila vaspitač mladih.

Bivši učenici gimnazije "Moša Pijade" setiće se, svakako, Danke Bajić, dugogodišnjeg direktora ove ugledne beogradske škole.

Mnogi od njih, međutim, ne znaju njenu drugu, mnogo uzbudljiviju, životnu priču. Tu priču ne znaju čak ni mnogi njeni savremenici.

Ali ne zato što ta priča nije uzbudljiva i vredna pamćenja, već ponajviše stoga što Danka Bajić ne voli mnogo da priča. O sebi ponajmanje. Tako je bilo i ovoga puta. Zato su mnogi detalji ove ispovesti poznati samo njenim saborcima a samo neki od njih - najbližoj rodbini ...

Dankini đaci će se, verovatno, veoma iznenaditi kada saznaju da je njihova tiha i dobroćudna direktorka bila - neustrašiva ilegalka. Da se među brojnim značajnim priznanjima u vitrinama njenog stana nalazi i Spomenica četrdesetprve.

Za njih će, ipak, biti ponajveće iznenađenje kada saznaju da se njihova direktorka jedva domogla svedočanstva o položenoj maturi. Tom činu je prethodilo mnoštvo peripetija i neprijatnosti. A najveće od njih je bilo, svakako, kada je isključena iz gimnazije pa je morala da polaže privatno. Potom je opet isključena i morala je ponovo da polaže privatno. Tako se često seljakala iz škole u školu, iz grada u grad ...

Đačke nevolje Danke Karišić-Bajić nisu dolazile otuda što je bila rđav đak, već zbog njenih socijalnih i političkih opredeljenja, koja su se znatno razlikovala od ubeđenja njenih vaspitača.

Smeđokosa devojčica dubokih, svetlih očiju rano je spoznala nepravdu. I veoma rano počela da se bori protiv nje. Nije imala ni petnaest godina kada je počela da se uključuje u akcije napredne omladine (Pokret trezvene mladeži, skauti ...) Bilo je to još 1936. godine.

Učestvovala je u martovskim demonstracijama, pamti pokolj u Košutnjaku, živo se seća obešenih rodoljuba na Terazijama, šestog aprila četrdesetprve... Toga jutra nije uspela da dođe na Crveni krst, gde je bio zakazan skup skojevaca. Sastanak je bio zakazan za sedam sati a nemački bombarderi su svoj razorni tovar izručili na grad već u šest sati! Nije se bilo moguće probiti kroz haos porušenog grada ...

Ali ni to nije sprečilo odvažnu skojevku. Ubrzo je uzela učešća u mnogim diverzantskim i drugim akcijama u porobljenom gradu: paljenje zelenih plakata, kidanje telefonskih kablova ispred nemačke Vojne komande, ilegalni sastanci kraj Čuburskog potoka, ili oni kod Autokomande, na žurevima i u školi igranja ...

A potom još odgovorniji zadaci: odlazak na rad u pekaru "Soko" po zadatku Partije, formiranje aktiva SKOJ-a od tamošnjih omladinaca i omladinki i, najzad, najveća počast - prijem u KPJ januara 1942. godine.

Tih teških dana otpora i borbi Danka Karišić je učestvovala u nekoliko značajnih ilegalnih akcija. Mnoge od njih je i sama vodila. Vremena su bivala sve teža, provale u redovima boraca za slobodu sve češće. Posle niza hapšenja skojevaca i komunista i Danka je morala u ilegalnost. Bilo je to marta 1942. godine.

Ali, ni u ilegali nije bilo lako. Naročito njoj, jer je imala nesreću da se nekoliko njenih školskih drugova nađe u službi okupatora. Čak i neki njeni drugovi iz skojevske organizacije, kao Bliher, Tenko i Žuća, postali su istaknuti policijski agenti!

Jednom se, čak, našla u grupi koja je dobila zadatak da likvidira zloglasnog Blihera. Plan je, međutim, propao jer je rukovodilac te akcije, samo nekoliko dana ranije, pao u ruke policije. Njegovo hapšenje još više je otežalo rad beogradskih ilegalaca, jer je posle višednevnog mučenja progovorio ...

Nekoliko meseci kasnije Danka će se sresti sa tim svojim "vođom". Ali u okolnostima i u ambijentu koji je ponajmanje želela. Jedan drugi susret sa svojim bivšim saborcem, Tenkom, koji je sada bio na drugoj strani bojišta - bio je po nju koban. Bilo je to jedanaestog juna 1942.



Kako je Danka pala u policijske ruke...




- Imala sam te večeri - seća se Danka - zakazan sastanak sa jednim drugom, takođe ilegalcem. Nisam ga poznavala, bio je iz Kikinde. Zvao se, mislim, Duško Tatić. Trebalo je da se nađemo u šest sati na uglu ulica Stanoja Glavaša i 27. marta (tada Kraljice Marije).

Pošto sam imala dovoljno vremena svratila sam kod tetke koja je stanovala samo nekoliko kuća dalje od mesta sastanka. Tu sam se malo odmorila i okrepila, a potom krenula kako bih stigla na vreme. Imala sam običaj da kasnim ...

Na mestu sastanka ugledah prizor koji me onespokoji - agent Tenko korača za jednim nepoznatim čovekom s revolverom uperenim u njegova leđa! Odmah shvatih da je to čovek sa kojim sam imala sastanak! Kroz glavu mi poput munje sinu: Moram ga spasti! Ali kako? Tenko me je dobro poznavao i jedva čekao susret sa mnom!

Nije bilo vremena za razmišljanje: prišla sam mu sa strane i snažno ga udarila po ruci u kojoj je držao pištolj. "Zar ne vidiš da ti je idiot iza leđa?" - povikala sam. Tatić je hitrim korakom odskočio u stranu i dugim korakom se začas našao blizu Palilulske pijace.

Ja sam se, međutim, istog trenutka našla u rukama dvojice agenata, koji su me, izgleda, čekali odmah tu, u kapiji. Tenku, koji je stajao zbunjen, verovatno bih umakla, ali njima nisam mogla ...

Tako je i neuhvatljiva ilegalka Danka pala u policijske ruke.

Za njih je to izgleda, bio veoma značajan trenutak, jer su očekivali da će iz nje iscediti podatke koji bi ih odveli u samo srce ilegale. Ipak su se prevarili: ta devojka je za njih bila čvršći orah od mnogih uhvaćenih ilegalaca ...

"Saslušanje" Danke Karišić trajalo je punih pet meseci!

Njeno priznanje su pokušavali da iznude mnogi čuveni agenti i islednici. Smenjivali su se Novković, Vitas, Bliher, Šterić, Bećarević ...

Za to vreme ona je mnoge dane i noći provela u besvesnom stanju, polomljena joj je leva ruka i desna noga, izbijeni zubi, unakaženo lice, iščupana kosa ...

Pokazivana je, polumrtva, na zatvorskom hodniku ostalim uhapšenim komunistima kako će izgledati ako budu ćutali kao ona, nošena u bolnicu, vraćana u život, a potom opet "saslušavana"!

Ali, u telu te odvažne devojke bilo je više snage nego li u mišicama batinaša zajedno!

Njeno "priznanje" posle intenzivnih petomesečnih mučenja stalo je u pet redova teksta otkucanog na mašini u kome ona energično poriče sve što joj se pripisuje i stavlja na teret!

Pošto su uvideli da od nje neće ništa izvući prebacili su je u banjički logor krajem 1942. godine. Tamo je izdržala sve logoraške torture, da bi dočekala dan kada su se širom otvorile kapije ovog zloglasnog kazamata.

Napisao: M. Blečić (RTV revija, 1978.)


Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate





No comments:

Post a Comment