YU rock scena '87 u problemu: Ko će naslediti Čorbu, Bajagu, EKV? Podmlatka jednostavno - nema

Decembar 1987: Nove klince danas pljačkaju vlasnici loših studija, nesavesni novinari i muzički urednici, pa se oni već na samom početku navikavaju na kompromise. 

Od kreacija nije ostalo ni K.

Posle višemesečnog usaglašavanja, potpisnici teksta koji sledi odlučili su da prva rečenica glasi: "Već duže vreme zagovornici smo teorije da je Beograd trenutno glavni rok - centar u zemlji"...

Istini za volju, činjenično stanje je na našoj strani. 

Ali, tu prvenstveno mislimo na "Električni orgazam", "Riblju čorbu", "Bajagu and Instruktore'', "Ekatarinu Veliku" i "Disciplinu kičme".

Pa ipak, situacija nije tako ružičasta kao što izgleda na prvi pogled. Naime, spomenute grupe su osvojile određene pozicije, ali je problem sa podmlatkom koga jednostavno - nema.

U drugu, takozvanu potencijalnu ligu beogradske scene, svrstavamo odavno dokazane i omiljene "Partibrejkerse" koji su po ko zna koji put na samom početku, i večite nade, sjajnu grupu "Oktobar 1864". Šta se, zapravo, zbiva?


Krivci su ipak poznati



Po starom, ali lošem običaju, diskografske kuće čekaju da se grupe same probiju i definišu svoj status, i tek tada da se pojave kao zaštitnici, tj. da uberu kajmak! 

Pri tom više niko ne razmišlja o kvalitetu, već se svi rukovode svojom varljivom predstavom o onome što je, navodno, komercijalno. 

Pomenuti "Oktobar 1864." sigurno nije komercijalna grupa, ali je bez dileme kvalitetna. Posle obijanja brojnih pragova za njih se zainteresovao jedino "Jugodisk", diskografska kuća malih kapaciteta i još manjih propagandnih mogućnosti. 

A za to vreme PGP RTB, diskografska kuća koja se grlato hvališe podatkom da kod nas izdaju najviše domaćih ploča, štampala je svoje promašaje. Verovatno se još uvek dave u promašenim investicijama Olivera Mandića, bivšeg muzičkog urednika domaćih izdanja, koji se onomad, na televiziji, vajkao kako je izdao desetak albuma ali se ni jedan nije valjano prodao.

Navodno, nije on kriv, krive su grupe!? Ako se ne varamo, te iste grupe birao je sam. 

Najgore je što Mandićeva izjava nije usamljena. Takvih, i sličnih, umnih bisera bilo je i biće. Diskografima su svi krivi osim njih samih.

Međutim, činjenice im ne idu u prilog! Recimo, na ovogodišnjem Omladinskom festivalu u Subotici nije se pojavio predstavnik ni jedne naše diskografske kuće. Dopuštamo mogućnost (mada se sa njom ne saglašavamo) da su u Subotici nastupile loše grupe, ali podvlačimo da je za tri dana, na jednom mestu, bilo moguće saslušati preko pedeset sastava (pretežno bez ploče), pa je po logici stvari to idealno mesto za svakoga kome u opisu radnog mesta piše da je urednik domaće produkcije. 

Isto važi za JURM, "Novi rok", FAMUS, itd...

Sve u svemu, novih nada ima samo ih treba na vreme uočiti. Ali, "genijalni" muzički urednici sede u svojim kancelarijama popunjavajući Loto-tikete. Zato nam je tržište krcato grupama kao što su: "Lorenzo and Marconny", "Mona Liza" ili "Neša Elvis" (krik užasa!).

U Beogradu je, kad je o podmlatku reč, stanje takođe jadno. 

Primera radi, prvopotpisani je kao član žirija ovogodišnje "Paliluske Olimpijade" imao priliku da uživo sasluša oko sto trideset bendova od kojih je polovina bila potpuno zbunjena i nepripremljena, druga polovina bila sastavljena od ovejanih tezgaroša kojima je dojadilo da drndaju po hotelskim terasama, i da uoči tek nekoliko grupa vrednih pažnje. 

Očigledno, klinci su obezglavljeni, smeta im što nema vladajućeg trenda za koji mogu da se okače, već je za svirku sve dozvoljeno. 

U tom ludilu prepušteni su svojim garažama i podrumima, i godinama tapkaju u istom mestu. Jasno je, od kada je novac počeo da diktira posao, više se niko ne bavi klincima.

Po logici posla, drugopotpisani skoro svakodnevno dolazi u kontakt s mladim i neafirmisanim grupama i odavno je uočio niz protivrečnosti i nelogičnosti u praksi koja se prema njime primenjuje. 

Osim nedodirljivog i osornog ponašanja muzičkih urednika, najviše smetaju njihovi (čast izuzecima!) besmisleni kriterijumi bazirani uglavnom na trenutno komercijalnim trendovima. 

Kakvi su nam muzički urednici - takva nam je i muzika...


Nedostatak kreacija



Ali, pamtimo i bolja vremena. Nekada, davno, Nikola Karaklajić je uspeo da na talasima Radio Beograda izdejstvuje termine u okviru kojih su mladi bendovi pravili prve demo snimke. 

Tamo su započeli mnogi, danas već odavno etablirani muzičari. Nove klince danas pljačkaju vlasnici loših studija, nesavesni novinari i muzički urednici, pa se oni već na samom početku navikavaju na kompromise.

Od kreacije nije ostalo ni K.

Sve se svodi na to da su ljudi koji bi eventualno mogli da ožive scenu odavno postali previše etablirani i tromi, kreću se sigurnim stazama i podmazuju masnu gusku (primer je spektakularna reklama za poslednju Bajaginu ploču), i teško se odlučuju za nove projekte u koje treba ulagati. 

Iluzorno je spominjati da je riječka scena po neafirmisanim grupama trenutno najjača u zemlji, da tu snagu poseduje godinama, ali da se na širem planu (pre svega diskografskom) ipak ništa ne dešava. 

Ako budu bili iole malodušni, sve će se ispumpati kao da nije nikad ni postojalo,..

Malo nade uliva nam Saša Dragić (Bajagin menadžer) koji je nedavno postao urednik muzičkog programa u beogradskom Domu omladine, i sprema hrpu projekata vezanu za kontinuirano predstavljanje mladih jugoslovenskih grupa.

Bar će Oliveru Mandiću i sličnima pod nos dovesti ono što je trenutno najbolje u Jugoslaviji. Ako odluče da se pojave...

Napisali: Petar Janjatović i M.S. Nikolić (Super ITD, 1987.)




Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate