Vladimir Popović kao Njegoš '72: O snimanju sovjetsko-jugoslovenske koprodukcije "Živjeti za inat"


Maj 1972: Ovih dana, u Sovjetskom Savezu završeno je snimanje filma "Živjeti za inat" koji su u koprodukciji ostvarili Filmski studio Titograd i kijevski filmski studio "Dovženko". Reditelj filma je predstavnik sovjetskog novog talasa Jurij Iljenko, čiji je film "Bela ptica sa crnim belegom" pobednik prošlogodišnjeg Moskovskog festivala, pa je kao takav prikazan i na ovogodišnjem beogradskom "FEST"-u.

Zanimljivo je da je ovaj režiser do sada dobio niz međunarodnih nagrada kao snimatelj, između ostalog i za film "Senke zaboravljenih predaka" koji je naša publika imala prilike da vidi na prošlogodišnjem "FEST"-u.

Film "Živjeti za inat" predstavlja sovjetsko-jugoslovensku koprodukciju u kojoj ravnopravno učestvuju glumci i sa jedne i sa druge strane. Njegovo snimanje trajalo je pet meseci, od toga dva meseca u Crnoj Gori i tri u Sovjetskom Savezu. 

Glavnu ulogu crnogorskog vladike Petra II Petrovića Njegoša, čijem je liku ceo film podređen, tumači poznati beogradski pozorišni i filmski glumac Vladimir Popović.

Tema filma je jedna od onih večnih koje zaokupljuju ljude u svim vremenima a uzeta je iz crnogorske prošlosti koja obiluje velikim tragedijama, previranjima i pobedama. 

Na filmskom platnu prikazano je jedno pakleno vreme kroz koje u stvaranju svoje istorije prolazi svaki narod.


Priča koje nema



- U filmu je naglašena jedna opšta ljudska tema u kojoj dominira vera da se sve može prebroditi ukoliko u čoveku postoji čovek i ukoliko se žrtve ne podnose zbog trenutka već zbog budućnosti - kaže tumač glavne uloge Vladimir Popović. - Film obiluje neobičnostima koje do sada nisu viđene na platnu. Veoma su česte scene koje već same za sebe mogu da postoje kao teme za filmsko delo. Zbog svega toga, iako film traje jedva čas i po, publika će imati osećaj da je gledala tročasovni spektakl.

U filmu "Živjeti za inat", kako saznajemo od protagoniste Popovića, filmske priče u klasičnom smislu nema. Radnja se može ispričati u nekoliko rečenica.

Crnogorski vladika Njegoš, koji je otišao u Rusiju da traži pomoć za svoju zemlju, vraća se odatle prognan. 

Crnu Goru zatiče spaljenu od strane zloglasnog turskog paše Bušatlije. Sve je u zgarištu. Ostale su samo žene. Ono malo muškaraca koji su preživeli ili se prodal jednoj strani - mletačkoj, ili drugoj - turskoj.

I sam vladika biva neprijateljski dočekan od svog naroda. Međutim, on kreće u akciju, vrlo čudnu, za jednu takvu versku i državničku ličnost: ide po narodu i skuplja priloge za izgradnju novog manastira, u stvari novog jedinstva crnogorskog naroda. 

Nailazi na mnoge prepreke, ali ne odustaje. Međutim, kada u Crnu Goru dolaze Austrijanci koji žele da vrbuju vojsku za neke svoje ciljeve, vladika sve što je sakupio za manastir daje za žito kojim će se crnogorski narod prehraniti, a austrijske predstavnike proteruje iz svoje zemlje. 

Posle te scene on spaljuje svoju mantiju i odriče se svešteničkog čina. Njegovi sunarodnici ga zbog toga kamenuju. 

U isto vreme, u vidu obećanog oružja stiže pomoć nz Rusije i to je nova nada za spasenje. Međutim, stiže i vest da se paša Bušatlija ponovo sprema u pohod na Crnu Goru. 

Vladika Njegoš je primoran da prihvati borbu koja se u filmu neće videti jer je filmskim jezikom drukčije rešena. Film se završava velikom pobedom Crne Gore, ali koliko god je ta pobeda radost, u isto vreme je i tragedija. 

Završnim scenama filma dominira poruka da je svaka pobeda u isto vreme i jedan ljudski poraz.


Zadovoljni Vlada



- U filmu ima vrlo malo istorijskih činjenica, i to samo u dijalogu - kaže filmski Njegoš Vladimir Popović. - To je učinjeno namerno kako bi se izbegao utisak da je reč o nečemu što ima samo lokalni karakter. Želja autora je bila da se dostigne poistovećenje sa teškim trenucima i velikim ličnostima svakog naroda.

Film "Živjeti za inat" je ceo podređen glavnom junaku, njegovim verskim, državničkim i ljudskim problemima i dilemama. Glumački zadatak koji je na sebe primio Popović bio je izuzetno težak i složen.

- Najteže mi je bilo da na sebe primim svu težinu vladikinih problema, da ih osetim i sa njima živim i mislim - kaže Vlada Popović. - Za to mi je bilo potrebno mnogo vremena, ali mislim da sam na kraju uspeo. Kada sam kasnije gledao jedan deo snimljenog materijala bio sam prosto zabezeknut koliko na platnu delujem ubedljivo. Možda sam subjektivan, ali mislim da tako nešto još nije viđeno u jugoslovenskom filmu.

- Da li to znači da je i film uspeo?

- Normalno je da glumačka ostvarenja u dobrom filmu izgledaju još bolja - odgovara Popović. - Ja se nadam i verujem da su i ostali članovi filmske ekipe dali sve od sebe i da će film biti na zavidnom nivou.

Za vreme stvaranja ovog filma, koji obiluje dramatičnim scenama teškim za snimanje, Vladimir Popović je morao da prođe kroz mnoga iskušenja. 

Ipak, kako sam kaže, najteže mu je palo snimanje scene gde ga velika gomila statista kamenuje.

- Tom prilikom osetio sam najveći strah u životu - kaže Popović. - Gađali su me veštačkim kamenjem napravljenim od stiropora. Međutim, pošto smo snimali noću, a veštačko kamenje je iste boje i oblika kao pravo, lako je moglo da se desi da neko u gužvi zgrabi i pravi kamen. A kako bih se tada ja proveo - zna se!


Sin neće u glumce



Vlada Popović je skroman i tih čovek. 

Ne želi mnogo da hvali svoj poslednji film mada se iz gotovo svake njegove reči naslućuje koliko je njime zadovoljan. Kako sam kaže, treba sačekati Pulski festival na kome će film "Živjeti za inat" biti prikazan u zvaničnoj konkurenciji, pa posle toga o njemu pričati i pisati.

Popović je svoje najbolje uloge ostvario kao pozorišni glumac u predstavama beogradskog "Ateljea 212". Na filmu se retko pojavljivao. Zašto?

- U pozorištu se glumac mnogo svestranije i brže obrazuje i upoznaje sa svim karakteristikama te umetnosti - kaže Popović. - Da sam se odmah priklonio filmu, sigurno je da bih i više filmskih uloga ostvario. Međutim, to nije jedini razlog.

Film od glumca traži da bude tipičan. Ja to nisam bio. Zbog toga su mnogi reditelji bili neodlučni kad sam ja bio u pntanju. 

Ipak, mislim da ću sada više pažnje poklanjati svojim filmsknm ulogama. Već u septembru počinje snimanje filma po romanu Mihajla Lalića "Svadba". To će ponovo biti koprodukcija sa Sovjetima.

Ipak, kako kaže Popović, pozorište ostaje njegova najveća ljubav. 

Mada od 1968. godine više nije vezan za "Atelje 212", dobio je niz ponuda da se pojavi u predstavama te kuće. 

Što se tiče filmskih uloga, odlučio je da bude probirljiv.

- Pre nekoliko meseci - priča glumac - dok sam boravio u Moskvi na snimanju poslednjeg filma, posetili su me supruga i moj sedmogodišnji sin. Jedan sovjetski režiser, koji je dva meseca uzalud tražio dečaka kome bi poverio ulogu u svom filmu, bio je oduševljen mojim sinom. Ponudio mu je ulogu uz izvanredne uslove. Ideja se i meni dopala, pa sam pokušao da nagovorim sina da tu ulogu prihvati. Međutim, on je to tako olako odbio, da je svome ocu-profesionalcu održao više nego dobru lekciju.

Napisao: Danilo Štrbac (RTV revija, 1972.)


Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate