Zlatni Slobodan Kačar (OI '80): Veternik je pokazao kako Jugosloveni slave svoje nacionalne junake


Avgust 1980: Veternik je odmah do Novog Sada, na putu koji vodi ka Futogu i, dalje, uz Dunav, Bačkoj Palanci. Prolazeći između kuća nanizanih sa obe strane druma nameravali smo da prvog prolaznika koga je kakav posao naterao da se izloži teškoj avgustovskoj jari zapitamo gde se nalazi dom Gojka Kačara. 

Ali, nigde žive duše, osim onih što automobilima, mrzovoljne, jezde. 

Izgledalo je da se narod nekud iselio i da još oni preostali hitaju za njim, dok se vrelo podne preteći primiče.

Radni dan, utorak, peti avgust.

U to ugledasmo velike zastave, sa svake strane puta po jednu, a između njih, povisoko iznad kolovoza, belu traku platna sa slovima nečitljivim iz daljine.

Hitamo, osećajući da nas ti belezi vode tamo kamo smo namerili. Tekst nas iznenađuje lapidarnošću:

"OVDE JE SKOVANA ZLATNA MEDALJA". 

Ponosni pisac nije smatrao potrebnim da objašnjava ni o kakvoj medalji je reč, niti ko ju je osvojio. Sve se to zna.

Desno od transparenta, sedamdesetak metara sklonjena od druma, nalazi se kuća u kojoj živi Slobodan Kačar, jugoslovenski junak Olimpijade u Moskvi, pobednik u bokserskoj poluteškoj kategoriji u čiju je čast, tamo, svirana naša himna.

Poput starih Grka koji su svoje olimpijske šampione dočekivali ispred u njihovu čast izgrađenih slavoluka, Veterčani su prethodne večeri, kad im se zemljak vratio iz Moskve, priredili doček kakav u analima mesta nije zapamćen. 

Mnogi su ga sačekali već na Surčinskom aerodromu, a na ulazu u selo okupilo se, po opštoj proceni, bar dvadeset hiljada ljudi. 

Uz meštane, došli su stanovnici okolnih sela i gradova, od Novog Sada do Bačke Palanke. Nije im smetalo što Slobodan stiže u pozni sat: morali su da ga vide kao šampiona, da daju oduška ushićenju i da pokažu da ni tamo, na dalekom olimpijskom ringu, nije bio sam.

Cela dva kilometra nosili su ga na rukama, uz pesmu i zdravice, zaustavivši saobraćaj, objašnjavajući zaprepašćenim putnicima u vozilima inostrane registracije da tako Jugosloveni slave svoje nacionalne junake.

U prostrano dvorište salaša mogli su stati samo najrođeniji i najpreči, ali ko se te večeri nije takvim smatrao! 

Slavilo se i pilo do tri sata, i šampion više nije mogao da izdrži: umoran od teških mečeva, od putovanja, od dočeka, otišao je u svoj krevet koji tako dugo nije video.



Šampioni sa motikom u ruci




Zatekli smo ga kako se brije, u dvorištu, kraj pumpe, dok susedi i rođaci, okupljeni oko stola u hladovini, sređuju utiske sa sinoćnje proslave. 

Ko ne poznaje braću Kačar iznenadio bi se: taj mir u kojem bitišu, običnost atmosfere seoskog doma i odsustvo bilo kakve uznositosti u dvojici sportskih šampiona jednostavno ne odgovara uobičajenim predstavama o prirodi i životu "zvezda". 

Ništa u tom prizoru ne nagoveštava da su u prizemnoj kući, u koju zaviruju kokoške, negde sklonjene četiri medalje sa najvećih takmičenja u amaterskom boksu današnjice: Tadijina srebrna sa Montrealske olimpijade i prvenstva sveta, Slobodanova bronzana sa istog svetskog prvenstva i zlatna sa Olimpijskih igara upravo završenih u Moskvi.

Iako se boksom bave ozbiljno, iako ih je sport proslavio, oni i na uspehe, i na slavu, a naročito na pompu koja ih već godinama prati, gledaju kao na stanje privremeno i varljivo, u svakom slučaju ne toliko važno da bi vredelo trošiti mnogo reči. 

Sutra će zasukati rukave i sa motikom u ruci obrađivati ona tri jutra zemlje što ih je otac Gojko, Bosanac iz sela Jezera kod Jajca, kupio godine 1972, kad je skuckao nešto ušteđevine radeći u Nemačkoj. 

I sasvim prirodno će majka Stana olimpijskom šampionu podviknuti da pazi kako uzgrće zemlju uz stabljike kukuruza: ne vredi žuriti, a posao ne obaviti kako valja.

Ali, mi smo ovde došli zbog šampiona, i stalno razgovor vraćamo na boks. U Slobodanovom kazivanju nema ni traga hvalisanja, ali se očituje svest o vlastitim sposobnostima.

- U prvoj borbi, sa sovjetskim predstavnikom Kvačadzeom, bilo mi je najteže - kaže. - Što god da sam pokušao, on parira. Shvatio sam da taj čovek zna sve o boksu, a bogami i udara jako. Ja sam, eto, ovog puta pobedio jer sam uspeo da ga "načnem" pre nego on mene - i to vam je to. Ali, kako sam posle izgledao bolje da ne pričam. Rekao sam tada sebi da nema tih para koje bi platile takve batine.



Danas ja - sutra on, sve je to tako prirodno




Pitali su Slobodana Kačara novinari u Moskvi da li će preći u profesionalce. Bilo je to posle njegove pobede u finalnom meču, dok su se uboji na licu hladili i počinjali da bole. Odgovorio je da mu tako nešto ni na pamet ne pada.

Tu, u svom dvorištu, ponavlja isto. 

Na plaši se on batina, povreda, poraza - nije to razlog. On, jednostavno, ne želi da život veže isključivo za boks i pretvori se u gladijatora koji će uveseljavati mase, trošeći zdravlje za svaki zarađeni dinar. 

Ovako, kao amater, sa protivnicima se nadmeće čisto sportski, spreman da boljem prizna da je bolji, bez zavisti i jeda. Danas ja - sutra on, sve je to tako prirodno. Dok ide - ide, kad oseti da je dosta prestaće da izlazi na ring, pomagaće roditeljima u obrađivanju zemlje, zaposliće se (odslušao je treću godinu Fakulteta za fizičko vaspitanje u Novom Sadu), oženiti, gajiti decu.

U dvorište Kačarevih svaki čas stižu ljudi, stiskaju Slobodanovu desnicu, tapšu ga. On klima glavom, zahvaljuje se, ali primećujemo da mu sva ta halabuka smeta.

- Kad sam pobedio Kvačadzea - priča - znao sam da ću najverovatnije osvojiti zlatnu medalju. Nas dvojica smo stvarno trenutno najbolji u toj kategoriji. Ali, i sa Nemcem i sa Poljakom nije mi bilo lako. Mnogo snage uzeo mi je taj Kvačadze, veliki je to bokser. To mi je bio možda najteži meč u karijeri.

Modrice posle tog meča Slobodan Kačar je lečio do kraja treninga, ali su još vidljive na njegovom licu: desno oko okruženo modroljubičastom koronom, na nosu velika oteklina. Čitave noći pred finalnu borbu nije zaspao, jer je morao da drži led na licu i da svaki čas nanosi slojeve neke specijalne masti.

Ali je uspeo.



Ko je apsolutni šampion doma Kačarevih?




Kaže da mu je mnogo pomogao brat Tadija, i savetima i blizinom u gledalištu za vreme mečeva. Dok to govori, stavlja bratu ruku oko vrata, a drugom ga, ovlaš, udara u grudi. U šali se, tako, ponekad koškaju, ali je harmonija među njima savršena.

Na Olimpijadi u Moskvi mogao je učestvovati samo jedan, jer su iste težine i pripadaju istoj bokserskoj kategoriji. 

Obojica su pozvana na pripreme reprezentacije, a stručni štab je odlučio da, pred polazak, u međusobnom meču odluče ko će putovati. 

Ni na pamet im nije padalo da se biju za mesto u nacionalnoj ekipi: stariji, Tadija, unapred se odrekao učešća, prepuštajući mesto Slobodanu:

- On još nije bio na Olimpijadi, a ja sam u Montrealu osvojio srebrnu medalju. Ako ne ode sad, ko zna da li će imati prilike da ode ikad...

Gledamo ih, zagrljene, i uočavamo apsurd: zna se da su Kačari šampioni Jugoslavije u bilo kojoj kategoriji da se pojave (jedan od njih, ponekad, skida težinu da bi učestvovao u srednjoj kategoriji, ili je "nabacuje" da bi ispunio uslov za tešku). 

Ali nikad se neće znati ko je apsolutni šampion doma Kačarevih, u selu Veterniku, pokraj Novog Sada.

Napisao: Vidan Arsenijević, obrada: Yugopapir (TV novosti, 1980.)






Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate