Jasmina Pavlović-Stamenić u Severnoj Koreji 1987: Reč "Jugo" mami osmeh i otvara sva vrata...

Septembar 1987: Urednik TV Beograd Jasmina Pavlović-Stamenić boravila je ovog leta sa televizijskom ekipom u Severnoj Koreji i tamo snimila emisiju "Svet danas" o ovoj u mnogo čemu neobičnoj zemlji...

Mnogo je toga što čoveka koji dolazi iz razvijenog sveta, iz Evrope, zbuni u prvom kontaktu sa ovom zemljom. 

Jer, Severna Koreja, zvanično DNR Koreja je zemlja o kojoj se malo zna i mnogo više pretpostavlja.

Zapadna štampa prepuna je špekulacija o promeni u vrhu, odlasku Kim Il Sunga koji vlada već četiri decenije, pričama o čistkama, policijskom režimu i torturi, navodnom neznanju i bedi... 

Jer, od rata, posebno korejskog koji ova zemlja pamti po strahotama, hiljadama izginulih, Severna Koreja bila je zatvorena u svoje navike, tradiciju, sopstveni specifični put u socijalizam građen na ideji "džuče" čiji je tvorac Kim Il Sung.

Polazeći od načela "džuče" čija je suština - nezavisno vođenje spoljne politike, nezavisnost u biranju puteva sopstvene izgradnje, kao i u odbrani zemlje, Severna Koreja ostala je zatvorena za sve što dolazi spolja i, otuda - večita nepoznanica.

Sada, kada su nam kroz ruke prošle stotine metara snimljene trake, kada je svaka slika i priča koju smo tamo čuli došla na svoje mesto, emisija dobila fizionomiju, kad sumiramo utiske - pa, sigurno smo prva TV ekipa prema kojoj su se ova zemlja i ljudi toliko otvorili.


"Jugo" otvara sva vrata



Krenuli smo na put sa zebnjom, kako uobličiti spoljnopolitičku emisiju kad unapred znate da imate pratioca, da slikate ono što vam domaćini dozvoljavaju, da kontakata sa ljudima malo ima... 

Ali, reč "jugo" otvorila je sva vrata.

Teško smo se sporazumevali, jer još uvek je malo onih koji govore strane jezike, ali, zato, gotovo da nema nepismenih... 

Kad bismo rekli da smo iz Jugoslavije, sumnjičavost je popuštala, zamenjivao ju je osmeh... Kako u Pjongjangu, tako i na selu, gde smo posetili seosko domaćinstvo. 

Taj obični korejski seljak, koji skromno živi sa godišnjom platom od 200 dolara u Nampo provinciji - znao je i za druga Tita! Odmah je spremno, na zidu pokazivao obaveznu fotografiju Kim Il Sunga, podsećajući na prijateljstvo dvojice državnika.

Na ovom poljoprivrednom dobru, a cela Severna Koreja podeljena je na zadruge koje su, svaka ponaosob, zadužene za snabdevanje hranom određene oblasti, pokazali su nam zadružni dom, sopstvenu mehanizaciju... 

Seljaci tu žive i rade, i promene mesta boravka i rada - gotovo da nema.

Poželeli smo da upoznamo i gradsku porodicu. Ne znam je li dom profesora na Institutu stranih jezika, Li Dong Sama bio namerno odabran, tek opet dobrodošlica! U skromnom, ali besprekorno čistom stanu, a takvi su svi, i ljudi u DNR Koreji, nude nas čajem od insama, pokazuju sobe.

Spava se još uvek na zemlji! Poneki orman i televizor, možda radni sto, jedini su komadi nameštaja u stamovima, mada u gradu kreveti sve više ulaze u modu.

Ne kriju da su oni po tradiciji zatvoren narod, da je porodično ognjište svetinja, da se zato retko posećuju, a da stranci, sem ovog našeg "jugo" izuzetka u njihove domove ne ulaze.

Otvaraju srce, pričaju o tome kako žive, šta žele... Pomalo sa nevericom slušamo priču da svaki građanin dnevno od države dobije za hranu 700 grama pirinča, a svake druge godine kompletnu obuću i odeću... 

Plate su skromne, u proseku pedesetak dolara, a za to se ne može mnogo. Hrana je jevtinija, ali zato ne i ostalo. Ko hoće preko uobičajenog, odeću, obuću, kozmetiku može da kupi, ako - ima.

Stan je gotovo besplatan, uz minimalnu nadoknadu za struju. Telefona nema, privatnih automobila, takođe... Državnih ima - svih modela. 

Metro radi, lepo je uređen, ali je gradski prevoz nedovoljan za prevaljivanje ogromnih razdaljina. Pjongjang je veliki grad - milion i po stanovnika, sa modernim saobraćajnicama, ali - uglavnom se pešači.


Disciplinovano u - život, rad...



Putujući sa kraja na kraj DNR Koreje, sreli smo mnogo ljudi. Gotovo nikog nismo videli da se odmara. Dokolice nema! Sva polja, iako je malo obradive zemlje, su uglavnom zasejana pirinčom. Stalno je neko u njima! Videli smo i decu!

Objasnili su nam: petkom posle podne, svi, bez obzira na položaj, zanimanje, odlaze na dobrovoljni rad, u polja, na pruge, građevine, tamo gde je to potrebno. To važi i za mališane, za koje je rezervisan lakši posao, ali koji su takođe uvek nečim okupirani.

Mladi su, kažu nam, briga društva - besplatno se školuju, dolaze do knjiga, imaju zagarantovan posao ali, ne mogu da ga biraju. Odlaze tamo gde su potrebni, ne tamo gde žele.

I, upravo ono što će stranca najviše iznenaditi u ovoj zemlji je: samopregor, neverovatna disciplina sa kojom se ovde prilazi svemu - životu, radu, ljubavi... 

Kim Il Sung je najobožavanija ličnost, predsednik bez čijeg lika na reveru nikog nema... Njegove slike, panoe, sretali smo na najneverovatnijim mestima... U metrou, na polju, pored reke, u planinskoj zabiti...

Svuda gde je i bio u poseti, podignuti su "spomenici". Jedan takav je i "džudže toranj" u Pjongjangu, od belog granita, visok 170 metara...

Nismo sreli čoveka koji Kim Il Sunga bar jednom nije pomenuo: kao "Velikog vođu", "Velikog lidera", "Dragog Kim Il Sunga".

Direktna objašnjenja ne dobijamo, ali njegov narod mu je izgleda i te kako zahvalan za sve što je DNR Koreja danas: što je od zaostale agrarne za ovih 40 godina postala industrijska i poljoprivredna zemlja, što imaju posao, što Severna Koreja samu sebe hrani, što narod ima šta da obuče...

Razvijeni svet će ovakvo poimanje sreće i blagostanja iznenaditi, zapanjiti - ali, prihvatimo da svako ima pravo na sopstveni put, razvoj - naravno uz sve rizike koje to donosi.

Jer, samodovoljnost, zatvorenost, i te kako se negativno odražavaju na privredu, i DNR Koreja je svesna da otvaranje postaje neminovnost. Ali, to je proces koji sporo ide, koji će potrajati!


Podeljena zemlja



Činjenica je da je pokušaj da gradi sopstveni put u socijalizam doneo mnoga odricanja. U sendviču velikih, između Kine, SSSR-a, Japana i na jugu - Južne Koreje, DNR Koreja je oduvek bila pritisnuta i opterećena svojim geostrategijskim položajem.

Ne bez razloga.

Oduvek je bila sfera interesa velikih! Njena stvarnost, život iza zida koji je na sredini poluostrva podigla Južna Koreja, rezultat je političkih igara.

Još Postdamskim sporazumom, teritorija Koreje, nekad jedne zemlje i naroda sa 5000 godina dugom tradicijom - veštački je podeljena na dva dela.

Posle povlačenja američkih i sovjetskih trupa, trebalo je da se formira jedna vlada, ali do toga nikad nije došlo. 1948. formirana je vlada Severne DNR Koreje sa socijalističkim, i Južne sa kapitalističkim uređenjem. 

Jug je nastavio da živi uz vojnu i ekonomsku pomoć Vašingtona, uz stalno prisustvo 40 hiljada američkih vojnika. 1950. godine izbio je korejski rat, doneo mnogo patnji, a dve Koreje se više nikad nisu ujedinile.

Da potvrdi političku podelu, Južna Koreja podigla je zid visok 6 metara, dug 258 kilometara oko koga je demilitarizovama zona.

Danas dve Koreje nemaju nikakve kontakte. Svi dosadašnji pokušaji pregovaranja nisu doneli nikakve rezultate, jer su stavovi ostajali udaljeni. 

Preciznije: zainteresovanima sa strane, ovo ujedinjenje, u suštini, nikad nije odgovaralo.

Tako su, sa dve strane zida ostale podeljene porodice, muževi i žene koji već tri decenije jedni o drugima ništa ne znaju.

I dalje narod najviše želi da Koreja bude ponovo jedna. To smo slušali na svakom koraku, to je ono čemu se u budućnosti nadaju.

Boraveći među njima, videvši koliko je apsurdna ta podela, ledena atmosfera na 38. paraleli, gde su licem u lice okrenuti severnokorejski i američki vojnici, gde se često puca, sve više verujemo da je gotovo fanatična želja ovog naroda da opet bude zajedno možda jača od svih političkih barijera i igara.

Napisala: Jasmina Pavlović-Stamenić, snimio: Branimir Grulović, obrada: Yugopapir (RTV revija, 1987.)






Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate