Cetinje '59: Da je negde u drugom kraju sveta, o ovom gradu bi snimali filmove, prepričavali legende

Jul 1959: Cetinjani nikad nisu bili trgovci i ugostitelji iako je nadaleko čuveno njihovo gostoprimstvo; kad počnu da nam veštije nude svoje bogatstvo: nezaboravne vidike i istoriske znamenitosti, Cetinje će se pridružiti malobrojnoj grupi onih turističkih gradova koji se moraju bar jednom u životu posetiti...

Cetinje je danas grad tišine. Pesnici su ovde izricali nadahnute reči. Poredili su ga s orlovim gnezdom, tvrđavom.

Sve je to Cetinje po potrebi i bilo. Ni jedna druga evropska država nije imala tako malu, živopisnu, prestonicu, skrivenu od oka, usamljenu i neosvojivu.

Cetinje odavno nije tvrđava. Naviknuto vekovima da bude vojni logor i centar države, Cetinje još nije našlo svoj novi lik. Deluje pomalo arhaično, gordo ugnjezdeno među liticama i oblacima gde ga onaj ko ne zna za njega - nikada ne bi tražio.

Teško je bilo Cetinjanima da očima gledaju kako im se jedna po jedna ustanova seli u nizine.

"Šta će ostati na Cetinju?" - pitali su zborovi birača. Čule su se gorke šale: "Kada će Gradski odbor Cetinja da pređe u Titograd?" 

Shvatili su ljudi, nije da nisu shvatili, da je bolje da glavni grad bude na domaku mora i puteva u novom naselju, u plodnoj ravnici. Ali živeli su oni sa Cetinjem - prestonicom, vezali su se za nju radom, poreklom i ponosom.


Čitavi radni kolektivi su negodovali, naročito kada je Istoriski institut sišao u Titograd. Morali su im reći da će sve ostale kulturne, istoriske i druge vrednosti ostati tamo gde su se razvijale i nastale.

Cetinjske tišine još ne remeti, uočljivo, čak ni industrija "Obod" koja se od nekadašnje sapunjare razvila u krupno preduzeće.

Svaki deseti Cetinjanin, radi na proizvodnji njenih frižidera. Nije slučajno da je prvi prekookeanski brod iz nove luke u Baru poneo tovar "Obodovih" frižidera u Burmu. 

Tom početku nove, industriske, osnovice Cetinja pridružiće se fabrika koja će proizvoditi više od pola miliona pari cipela i industrija za obradu belih boksita, kojih ima u izobilju u ovim brdima.


Imaće Cetinje i bolje pristupačne puteve: biće 25 kilometara daleko od nove železničke pruge Titograd - Virpazar - Bar, 25 kilometara od Jadranske magistrale. To je približna razdaljina između dva kraja velikog grada.

Cetinje, istina, nema ambicije da bude Mančester, ni Leskovac. Od industrije se živi, ali tišine, ovde, imaju tradiciju. U bivšim dvorovima su muzeji, u bivšim ambasadama - kancelarije. Na zidovima su spomen-ploče, svaki ugao potseća na istoriska zbivanja.

Svaki Cetinjanin zna junačke podvige svojih predaka, ponosi se rodom i imenom, priča anegdote o vladikama - borcima i pesnicima. Rado prevrće knjigu minulih vremena. Ima Cetinje veoma lepu galeriju, ima pet muzejskih zbirki, ali, ustvari, i samo je jedinstveni muzej.

Neko je rekao: "Ako su petrogradske noći bele, a bosforske plave, cetinjske su - srebrne". Vedrih noći, zaista, mesec posrebri beli kamen krša, kuća i ulica i grad dobije novu, nestvarnu lepotu. 

Čak i stari cinik Bernar Šo zaboravio je pred njim svoju uobičajenu zajedljivost i divio mu se bez ustezanja.

Boravili su ovde i Laza Kostić, Sima Matavulj, Ljuba Nenadović, Čika-Jova Zmaj, Vasa Pelagić, Pjer Loti, H. Dž. Vels, Lamartin - da nabrojim samo neke velikane pera.


Da je negde u drugom kraju sveta ovaj grad bi postao, možda, turistička ćaba. Štampali bi o njemu prospekte, snimali filmove, prepričavali legende. Dovoljno bi bilo sakupiti šta su o njemu izrekli veliki ljudi koje je ovamo dovela radoznalost prema malom narodu koji prkosi turskom džinu.

Vazduh sa mirisima planinskih trava, šetnje do Orlovog Krša - odakle se pruža pogled na sve četiri strane - bili bi bogata nagrada putniku koji se potrudio da dođe ovamo.

Leti, protrče ovuda šarene grupe turista. Dođu na nekoliko sati dubrovačkim autobusima, pojedu suvu hranu koju su im Dubrovčani spremili, da se ne troše u malom i oskudnom cetinjskom hotelu i vrate se na more istog popodneva. 

A svaki kamen zaslužio je ovde više pažnje.

Ima, doduše, i naših zemljaka koji silaze na more a Cetinje nisu otkrili. Nisu se primakli Njegoševom grobu na kupi Lovćena koja se beli, daleko, na visini, i nisu otuda sagledali kameno more stare Crne Gore.

Veliki Meštrovićev mauzolej, koji će zameniti skromnu, sadašnju, kapelu, biće isto tako vredno videti. Imaće sigurno više posetilaca kad žičana železnica jednom, krene od Budve do Lovćena. Putnici će se kupati u moru a noćiti u planinskoj svežini.

Cetinjani, ponosni na čojstvo i junaštvo, nikad nisu bili trgovci. Nisu naučili da trguju ni lepim vidicima i istoriskim znamenitostima. Kada to nauče, Cetinje će postati turističko mesto.

Bolji i savremeniji hotel umesto takozvanog "Granda", bogati umetnički program u amfiteatru pod Orlovim Kršom, manje skromnosti i više hvale - otkrili bi Cetinje očima sveta.

Istina lakše je to reći nego učiniti. Treba: inicijative, novca i zasukanih rukava. Svaki grad ima više lica. Jedno lice Cetinja moglo bi, svojom lepotom i gostoprimstvom, privlačiti turiste.

U Cetinju imaju šta da vide i nauče istoričari i pisci.

Cetinjska biblioteka, ove godine slavi svoju 400-godišnjicu, a prva Građanska škola 125-ti jubilej. U biblioteci su danas 400.000 knjiga i svezaka, mnogi zanimljivi dokumenti iz doba Mletaka i vladika, spisi iz istorije radničkog pokreta Crne Gore, prva izdanja dela srpskih pisaca.

Ovde su vladari uzimali pero - čim bi ostavili mač. 

Vladika Petar I nije samo molio boga, vodio državne poslove, ratovao, živeo asketski u manastirskoj ćeliji. Učio je strane jezike i sakupljao dela enciklopedista, Voltera, Rusoa, Monteskijea.

Voleo je da radi u bašti i doneo je, kažu, prvi krompir u Crnu Goru iz Rusije. Tako su Crnogorci jeli krompir pre Austrijanaca.

Njegoš je biblioteku popunjavao kompletima rimskih i grčkih klasika i čitao na ruskom, nemačkom i francuskom jeziku. Čak su i seljaci rastvarali ovde barut i pisali kokošjom peruškom.

Na stolovima cetinjske čitaonice 1899. godine bilo je oko 70 listova od kojih 40 na stranim jezicima. Jedno vreme, ovde je štampano pet dnevnih listova: "Dnevni list", "Vjesnik", "Dnevne novosti", "Telegrafski vijesnik" i "Najnovije telegrafske vijesti".

Cetinje tada nije imalo ni 4.000 stanovnika.

Docnije, prvi ilegalni komunistički list u Crnoj Gori ovde je štampan na šapirografu.

Svaki cetinjski muzej vredan je posebne pažnje. Manastir sa starim rukopisima, ikonama, odeždama vladika, primercima Oktoiha, prve štampane knjige na Balkanu koja je ovde nastala 1493. godine, državni muzej sa arsenalom starog oružja, prorešetanim zastavama i uspomenama na kneza Nikolu, Njegoševa Biljarda, stroga i jednostavna kao tvrđava, sa nekoliko stvari državnika i pesnika koje skromnošću odudaraju od njegove veličine.


U Biljardi je i Muzej NOB - jedan od najlepših u zemlji: sa zidova jedne dvorane gledaju mnogobrojni narodni heroji. U Umetničkoj galeriji je zbirka izabranih radova crnogorskih i jugoslovenskih umetnika.

Cetinje je danas grad tišine. Izgleda kao da je posustalo i uspavalo se u slavi prošlosti. Ili još nije našlo svoj novi put od dana kada je prestalo da bude tvrđava i centar države. Nije našlo još svoj novi lik.

Možda bi i stare uspomene i tradicije povoljno delovale na novi naučni i kulturni procvat. Već uveliko se govori o potrebi stvaranja novih fakulteta u Crnoj Gori gde nema dovoljno stručnjaka i naučnika.

Cetinje ima biblioteke i naučne zbnrke. Ima hladovite noći i tišinu za učenje. Studenti bi ga sigurno probudili i uneli novi život i kretanje u ulice gde koraci odjekuju u osamljenosti i ćutanju.

Ako svaki grad ima, zaista, više lica, jedno lice Cetinja moglo bi, svojom mudrošću i iskustvom, predati došljacima saznanja minulih vremena.

Napisala: Ivanka Bešević, obrada: Yugopapir (Ilustrovana, 1959.)






Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate