Jun 1980: Milivoje Marković, muzičar,
kompozitor i aranžer, u krugovima ljubitelja džeza bolje poznat
pod nadimkom "Mića Koltrejn", rođen je 20. marta 1939.
godine u Zagrebu.
Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Osijeku.
Srednju muzičku školu "Josip Slavenski" (odsek za
klarinet) u Beogradu.
Pripada kategoriji onih naših džez muzičara
koji su školovanje nastavili u inostranstvu. Odsek za džez
(saksofon) na Visokoj školi za muziku, u Gracu, završio je 1969.
godine. U široj javnosti i šou-biznisu, njegovo ime poznato je sa
špica brojnih televizijskih emisija i serija.
Bio je muzički urednik na beogradskoj televiziji i dve godine zamenik direktora
diskografske kuće RTB. Poznat je po brojnim stručnim i popularnim
prikazima iz muzičkih emisija Televizije Beograd. Poslednjih
meseci Milivoje Marković ponovo je u svom miljeu: kao solista
Džez orkestra RTB.
Njegove poznate, nervozne i temperamentne
solističke deonice, s vatrometima odsviranih nota, upravo su mu i donele nadimak, koji se u muzičarskom žargonu može smatrati
superlativom najviše kategorije.
ŽIVOT obično nema jednu sasvim
određenu priču, ali zato je sastavljen iz čitavog niza
karakterističnih trenutaka, od kojih je, svaki za sebe, poseban
razlog zbog kojeg se jedan život živeo upravo tako, a ne i nekako
drukčije.
Imam brata, koji je pet godina mlađi
od mene - tada je imao sedam godina, a ja dvanaest. Majka je naša u
to vreme izrazila želju da on svira violinu. Kada sam to čuo i ja
sam rekao da bih želeo u muzičku školu.
Naravno, porodica se
usprotivila: rečeno mi je da je to apsolutno besmisleno, pošto je
profesor muzike u mojoj gimnaziji izjavio da nemam sluha. On je u to
bio ubeđen, a moji roditelji - pošto takvo mišljenje o mojim
muzičkim sposobnostima izražava jedan profesionalni muzičar-pedagog - takođe.
Prava istina bila je poznata samo meni: rekao sam da bi
ipak trebalo da krenem na taj prijemni ispit, pa sad, ako položim u
redu, a ako ne položim, nema veze. Dobro - rekli su mi - što se tiče
tog prijemnog ispita, ti idi, nije ni važno...
DOGODILO SE, međutim, da sam taj
prijemni ispit s uspehom položio. Bio sam primljen u školu. I sad,
kao i svi u to vreme, bilo je normalno što sam želeo da sviram
trubu. To je bilo vreme kada je upravo prikazani film "Bal na
vodi" regrutovao mnoge hiljade mladih koji su se intimno
identifikovali s Harijem Džejmsom - truba je u to vreme predstavljala
nešto više od obične početničke želje: truba je predstavljala
iluziju broj jedan čitave jedne generacije u kojoj ja svakako nisam
bio nikakav izuzetak.
Dakle, hteo sam trubu. Ovaj instrument ostao
je, nažalost, samo u okvirima mojih iluzija. Nije bilo truba.
Instrumenti su se u to vreme nalazili samo u okvirima fonda učila
kojima su škole raspolagale, a moja škola posedovala je samo tri
trube, koje su bile podeljene.
I to kome?... Ići Kelemenu, Ladislavu
Fidriju, trubaču koji je danas član Zabavnog orkestra RTZ i... ne
mogu da se setim kod koga se nalazila treća.
Meni su ponudili čelo - čelo nisam želeo. Bio je jedan klarinet, a kako je u to vreme
klarinet predstavljao najbližu i najsrodniju zamenu trubi, prihvatio
sam.
Tako sam počeo da sviram i, ujedno, tek tada sam otkrio majci
zašto je profesor muzike u mojoj gimnaziji izjavio da ja nemam
sluha. Kako je uopšte došlo do takvog zaključka...
Bio sam izabran
za člana hora u gimnaziji i tako, dokle su drugi igrali fudbal - a ja
sam veoma voleo fudbal - morao sam da se muvam po učionicama i da
vežbam s horom. Meni se to nikako nije sviđalo i zato sam namerno
počeo da pevam "falš" i profesor me je posle mesec dana
izbacio iz hora.
Kada je moja majka, posle izvesnog vremena, pitala
zašto sam izbačen iz hora, dobila je od profesora odgovor koji je
bio sasvim logičan: rekao je da nemam sluha i da ne vredi da gubim
vreme u horu...
SUSRET sa džezom počeo je relativno
kratko vreme pošto sam se upisao u školu. Otprilike ovako... Tada
se živelo u Osijeku, tamo sam živeo s roditeljima i nakon dve
godine, kada sam savladao one osnovne stvari na klarinetu, nekako sam
saznao za emisije "Glasa Amerike" i džez-voditelja Vilisa
Kanovera.
To je - mnogi se sećaju - bio fenomen svoje vrste, neka
vrsta živog simbola džeza. Verovatno zbog toga, što je "Glas
Amerike", takozvani "Džez sat" te stanice,
predstavljao jedinu emisiju džeza u Evropi.
U svakom slučaju bila je jedina koja se
mogla dobro čuti u svim delovima Evrope...
I ja, sećam se, noću - kako ne bih smetao roditeljima i bratu - odlazio sam u kuhinju i tamo,
uz jedan stari radio-aparat, slušao emisiju džeza. Mene je ta muzika
zanimala: nisam znao šta ona znači i šta predstavlja, ali sam je
voleo. Veoma me je privlačila.
Onda sam počeo da improvizujem, Počeo
sam na taj način, što sam uvek, u slučajevima gde se melodija u
zadnja dva takta završavala jednim akordom - a to je obično bio C-dur
ako je B instrument, improvizovao ta dva takta.
Tako sam počeo.
NARAVNO, kasnije, dolaskom u Beograd,
počeo sam da se družim s muzičarima koji su voleli moderan džez,
razumevali ga i svirali i počeo sam i ja da ga prihvatam.
U to
vreme sam se družio s Mišom Radosavljevićem - danas lekarem u
"Dragiši Mišoviću" - koji je bio duboko u potrazi za
kvalitetima modernog džeza.
Dakle, tako sam počeo da se otkrivam.
Međutim, značajno je u svemu tome da sam, poput raka, počeo sa
zadnje strane; moje upoznavanje s muzikom i džezom kretalo se od repa
prema glavi i to je dosta neobično u praksi. Zapravo, mislim da u
tom smislu predstavljam primer koji je jedinstven.
Tako sam počeo: neobično.
Neobično sam i okončao svoje
školovanje. Moj diplomski rad, na Odseku za džez Visoke škole za
muziku u Gracu, bio je takođe veoma neobičan. Trebalo je da sviram
jednu sonatu iz škole Jozefa Viole, za saksofon.
Zapravo, prvi deo
ispita, u kojem je trebalo da sviram sonate, bio je predviđen da
traje oko četrdesetak minuta. Ja sam počeo. Posle desetak minuta
došla je na red ova sonata, za koju je i inače u školi rečeno da
je treba svirati u što bržem tempu.
Ja sam je spremio izuzetno dobro. Pripremao sam je oko sedam časova, samo nju, a čitava sonata
je veoma kratka, traje oko minut i četrdeset sekundi. Dakle, odlično
sam je pripremio.
Plašio sam se jedino da ne zastane: naučio sam
je napamet i zastajanje može da poremeti izvođača, da ga potpuno
isključi iz svake mogućnosti da uspešno reprodukuje naučenu
stvar.
Međutim, strahovanje je bilo
bezrazložno. Ja sam ovu sonatu sprašio u tako ubitačnom tempu, da
profesori - koji su se nalazili u ispitnoj komisiji - uopšte nisu bili
u stanju da je prate s nota. Naravno, pritom je svaki ton bio
savršeno odsviran, tačan i na mestu.
Predstavljao sam pravo malo
iznenađenje, pa je profesor, koji je predsedavao, rekao: ako je ponovo odsviram, na isti način i bez greške, onda prekidamo ispit, pošto
nema nikakve svrhe da me i dalje ispituju.
Ja sam to ponovio i drugi
put tako. On se podigao sa sedišta i izjavio da je prvi deo ispita
završen i da nema više potrebe da sviram. To je, ovako, bilo jedno
veoma prijatno iznenađenje. Međutim, nije bilo i jedino.
KADA sam istog dana završio i drugi
deo ispita, onda mi je direktor Odseka za džez čestitao i rekao:
"Ja
vam želim sve najbolje i predlažem vam da se ne bavite
profesionalno džezom u ovom svetu, u kojem živimo".
Mislio je na
Zapad. Shvatio sam ga tek znatno kasnije - konačno tek ovih dana kada
se kolega Stjepko Gut vratio s gostovanja u SAD, na kojem je bio s
Lajonelom Hemptonom...
To su nadčovečanski napori. To je prvo. A
pored toga, mislim da je bavljenje džez-muzikom veoma teško, da
zahteva izuzetne žrtve. Ja sam na njih spreman. Ali to je samo jedna
strana priče.
Pokazalo se da su svi veliki, poznati muzičari
modernog džeza poumirali veoma mladi. To su strahoviti napori,
obaveza da se čovek održi. Meseci na gostovanjima, odvojen od kuće,
obaveza da se svake večeri dokazuje pred drugom publikom, da se
kreativno iscrpljuje u ovakvom dokazivanju i slično.
Trebalo mi je,
priznajem, veoma mnogo da bih to shvatio. Upoznao sam znatan broj
svetski poznatih muzičara koji su doživljavali nervne slomove i
privremene boravke po klinikama za nervne bolesti, koje je takav
tempo stvaranja i rada potpuno uništio.
Sviram veoma slično mnogima
od tih ljudi, veoma sam eksplozivan, uživam u vatrometima nota i
ponekad, ponekad se zabrinem za sopstvenu sudbinu.
Kasnije sam otkrio da to nije tako
nepoznat fenomen. Otkrio sam da to shvataju i ljudi koji se
profesionalno ne bave muzikom, koji su potpuno izvan tog miljea...
Kada sam nedavno bio izabran da predstavljam Jugoslaviju u takozvanom "All Stars" orkestru - to je orkestar koji formiraju evropske
radio-stanice - mesto na kojem sam se susreo s drugim muzičarima, bilo je Sen Gerold, na tromeđi Lihtenštajna, Austrije i Švajcarske...
Stigli smo u jedan manastir, sa crkvom, čiji je sveštenik, koji je - pošto su mu svi poumirali od manastirske sabraće - šest godina živeo
potpuno sam.
Manastir je propadao, tražio je novac za
rekonstrukciju, ali crkva nije imala novca. Onda je došao na ideju
da otvori prodavnicu sireva. Imao je jedino to: sireve i vino. Posao
mu je krenuo, pa je sledeće godine rešio da investira u
rekonstrukciju objekta. Danas je to izvanredan turistički objekat, s
bazenom koji zagreva solarna energija i divnim mirom za odmor.
Ovde
smo ostali šest dana: šest dana bili smo u potpunom miru, okruženi
samo muzikom i tišinom... Međutim, drugog dana dogodilo mi se nešto
neočekivano. Kako je to i dalje crkva, a manastirske ćelije
pretvorene su u gostinske sobe, crkva i dalje radi, a zvona se
neprekidno oglašavaju u toku dana.
Prvog dana samo što nisam ispao
iz kreveta, kada je počelo da zvoni. Učinilo mi se da mi je veliko
crkveno zvono zvonilo u samoj sobi... Istog dana, za doručkom,
sasvim diskretno rekao sam kolegama da jutros samo što nisam ispao
iz kreveta od zvonjave i sveštenik, koji je tu, naravno, bio
prisutan, rekao je da mu je veoma žao i da će on u narednim danima
da "isključi crkvu". Upravo je tako rekao.
Odgovorio sam
mu da za to nema potrebe - da mi je samo zvono smetalo, ali je on bio
uporan. Rekao mi je da su mu poznate psihičke tegobe muzičara i da
on želi da muzičari, koji su njegovi gosti, imaju apsolutan mir u
toku narednih dana.
I zaista. U toku šest dana, koliko smo
mi tamo boravili, crkva se nijednom nije oglasila. Ni zvona, ni
časovnik na tornju, pa čak ni služba. Sve je zamrlo iz obzira
prema nama...
Napisao: Milivoje Marković, pripremio: Predrag Živančević, obrada: Yugopapir (TV novosti, jun 1980.)
