Milivoje Marković, stranica života: Prvi susret sa džezom, "Glas Amerike" na starom radio aparatu

Jun 1980: Milivoje Marković, muzičar, kompozitor i aranžer, u krugovima ljubitelja džeza bolje poznat pod nadimkom "Mića Koltrejn", rođen je 20. marta 1939. godine u Zagrebu. 

Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Osijeku.  

Srednju muzičku školu "Josip Slavenski" (odsek za klarinet) u Beogradu. 

Pripada kategoriji onih naših džez muzičara koji su školovanje nastavili u inostranstvu. Odsek za džez (saksofon) na Visokoj školi za muziku, u Gracu, završio je 1969. godine. U široj javnosti i šou-biznisu, njegovo ime poznato je sa špica brojnih televizijskih emisija i serija. 

Bio je muzički urednik na beogradskoj televiziji i dve godine zamenik direktora diskografske kuće RTB. Poznat je po brojnim stručnim i popularnim prikazima iz muzičkih emisija Televizije Beograd. Poslednjih meseci Milivoje Marković ponovo je u svom miljeu: kao solista Džez orkestra RTB. 

Njegove poznate, nervozne i temperamentne solističke deonice, s vatrometima odsviranih nota, upravo su mu i donele nadimak, koji se u muzičarskom žargonu može smatrati superlativom najviše kategorije.


ŽIVOT obično nema jednu sasvim određenu priču, ali zato je sastavljen iz čitavog niza karakterističnih trenutaka, od kojih je, svaki za sebe, poseban razlog zbog kojeg se jedan život živeo upravo tako, a ne i nekako drukčije.

Imam brata, koji je pet godina mlađi od mene - tada je imao sedam godina, a ja dvanaest. Majka je naša u to vreme izrazila želju da on svira violinu. Kada sam to čuo i ja sam rekao da bih želeo u muzičku školu. 

Naravno, porodica se usprotivila: rečeno mi je da je to apsolutno besmisleno, pošto je profesor muzike u mojoj gimnaziji izjavio da nemam sluha. On je u to bio ubeđen, a moji roditelji - pošto takvo mišljenje o mojim muzičkim sposobnostima izražava jedan profesionalni muzičar-pedagog - takođe. 

Prava istina bila je poznata samo meni: rekao sam da bi ipak trebalo da krenem na taj prijemni ispit, pa sad, ako položim u redu, a ako ne položim, nema veze. Dobro - rekli su mi - što se tiče tog prijemnog ispita, ti idi, nije ni važno...



DOGODILO SE, međutim, da sam taj prijemni ispit s uspehom položio. Bio sam primljen u školu. I sad, kao i svi u to vreme, bilo je normalno što sam želeo da sviram trubu. To je bilo vreme kada je upravo prikazani film "Bal na vodi" regrutovao mnoge hiljade mladih koji su se intimno identifikovali s Harijem Džejmsom - truba je u to vreme predstavljala nešto više od obične početničke želje: truba je predstavljala iluziju broj jedan čitave jedne generacije u kojoj ja svakako nisam bio nikakav izuzetak. 




Dakle, hteo sam trubu. Ovaj instrument ostao je, nažalost, samo u okvirima mojih iluzija. Nije bilo truba. Instrumenti su se u to vreme nalazili samo u okvirima fonda učila kojima su škole raspolagale, a moja škola posedovala je samo tri trube, koje su bile podeljene. 

I to kome?... Ići Kelemenu, Ladislavu Fidriju, trubaču koji je danas član Zabavnog orkestra RTZ i... ne mogu da se setim kod koga se nalazila treća. 

Meni su ponudili čelo - čelo nisam želeo. Bio je jedan klarinet, a kako je u to vreme klarinet predstavljao najbližu i najsrodniju zamenu trubi, prihvatio sam. 

Tako sam počeo da sviram i, ujedno, tek tada sam otkrio majci zašto je profesor muzike u mojoj gimnaziji izjavio da ja nemam sluha. Kako je uopšte došlo do takvog zaključka... 

Bio sam izabran za člana hora u gimnaziji i tako, dokle su drugi igrali fudbal - a ja sam veoma voleo fudbal - morao sam da se muvam po učionicama i da vežbam s horom. Meni se to nikako nije sviđalo i zato sam namerno počeo da pevam "falš" i profesor me je posle mesec dana izbacio iz hora. 

Kada je moja majka, posle izvesnog vremena, pitala zašto sam izbačen iz hora, dobila je od profesora odgovor koji je bio sasvim logičan: rekao je da nemam sluha i da ne vredi da gubim vreme u horu... 



SUSRET sa džezom počeo je relativno kratko vreme pošto sam se upisao u školu. Otprilike ovako... Tada se živelo u Osijeku, tamo sam živeo s roditeljima i nakon dve godine, kada sam savladao one osnovne stvari na klarinetu, nekako sam saznao za emisije "Glasa Amerike" i džez-voditelja Vilisa Kanovera. 




To je - mnogi se sećaju - bio fenomen svoje vrste, neka vrsta živog simbola džeza. Verovatno zbog toga, što je "Glas Amerike", takozvani "Džez sat" te stanice, predstavljao jedinu emisiju džeza u Evropi. 

U svakom slučaju bila je jedina koja se mogla dobro čuti u svim delovima Evrope... 

I ja, sećam se, noću - kako ne bih smetao roditeljima i bratu - odlazio sam u kuhinju i tamo, uz jedan stari radio-aparat, slušao emisiju džeza. Mene je ta muzika zanimala: nisam znao šta ona znači i šta predstavlja, ali sam je voleo. Veoma me je privlačila.

Onda sam počeo da improvizujem, Počeo sam na taj način, što sam uvek, u slučajevima gde se melodija u zadnja dva takta završavala jednim akordom - a to je obično bio C-dur ako je B instrument, improvizovao ta dva takta. 

Tako sam počeo.



NARAVNO, kasnije, dolaskom u Beograd, počeo sam da se družim s muzičarima koji su voleli moderan džez, razumevali ga i svirali i počeo sam i ja da ga prihvatam. 

U to vreme sam se družio s Mišom Radosavljevićem - danas lekarem u "Dragiši Mišoviću" - koji je bio duboko u potrazi za kvalitetima modernog džeza. 

Dakle, tako sam počeo da se otkrivam. Međutim, značajno je u svemu tome da sam, poput raka, počeo sa zadnje strane; moje upoznavanje s muzikom i džezom kretalo se od repa prema glavi i to je dosta neobično u praksi. Zapravo, mislim da u tom smislu predstavljam primer koji je jedinstven.

Tako sam počeo: neobično.

Neobično sam i okončao svoje školovanje. Moj diplomski rad, na Odseku za džez Visoke škole za muziku u Gracu, bio je takođe veoma neobičan. Trebalo je da sviram jednu sonatu iz škole Jozefa Viole, za saksofon. 

Zapravo, prvi deo ispita, u kojem je trebalo da sviram sonate, bio je predviđen da traje oko četrdesetak minuta. Ja sam počeo. Posle desetak minuta došla je na red ova sonata, za koju je i inače u školi rečeno da je treba svirati u što bržem tempu. 

Ja sam je spremio izuzetno dobro. Pripremao sam je oko sedam časova, samo nju, a čitava sonata je veoma kratka, traje oko minut i četrdeset sekundi. Dakle, odlično sam je pripremio. 

Plašio sam se jedino da ne zastane: naučio sam je napamet i zastajanje može da poremeti izvođača, da ga potpuno isključi iz svake mogućnosti da uspešno reprodukuje naučenu stvar.

Međutim, strahovanje je bilo bezrazložno. Ja sam ovu sonatu sprašio u tako ubitačnom tempu, da profesori - koji su se nalazili u ispitnoj komisiji - uopšte nisu bili u stanju da je prate s nota. Naravno, pritom je svaki ton bio savršeno odsviran, tačan i na mestu. 

Predstavljao sam pravo malo iznenađenje, pa je profesor, koji je predsedavao, rekao: ako je ponovo odsviram, na isti način i bez greške, onda prekidamo ispit, pošto nema nikakve svrhe da me i dalje ispituju. 

Ja sam to ponovio i drugi put tako. On se podigao sa sedišta i izjavio da je prvi deo ispita završen i da nema više potrebe da sviram. To je, ovako, bilo jedno veoma prijatno iznenađenje. Međutim, nije bilo i jedino.






KADA sam istog dana završio i drugi deo ispita, onda mi je direktor Odseka za džez čestitao i rekao: 

"Ja vam želim sve najbolje i predlažem vam da se ne bavite profesionalno džezom u ovom svetu, u kojem živimo". 

Mislio je na Zapad. Shvatio sam ga tek znatno kasnije - konačno tek ovih dana kada se kolega Stjepko Gut vratio s gostovanja u SAD, na kojem je bio s Lajonelom Hemptonom... 

To su nadčovečanski napori. To je prvo. A pored toga, mislim da je bavljenje džez-muzikom veoma teško, da zahteva izuzetne žrtve. Ja sam na njih spreman. Ali to je samo jedna strana priče. 

Pokazalo se da su svi veliki, poznati muzičari modernog džeza poumirali veoma mladi. To su strahoviti napori, obaveza da se čovek održi. Meseci na gostovanjima, odvojen od kuće, obaveza da se svake večeri dokazuje pred drugom publikom, da se kreativno iscrpljuje u ovakvom dokazivanju i slično. 

Trebalo mi je, priznajem, veoma mnogo da bih to shvatio. Upoznao sam znatan broj svetski poznatih muzičara koji su doživljavali nervne slomove i privremene boravke po klinikama za nervne bolesti, koje je takav tempo stvaranja i rada potpuno uništio. 

Sviram veoma slično mnogima od tih ljudi, veoma sam eksplozivan, uživam u vatrometima nota i ponekad, ponekad se zabrinem za sopstvenu sudbinu.

Kasnije sam otkrio da to nije tako nepoznat fenomen. Otkrio sam da to shvataju i ljudi koji se profesionalno ne bave muzikom, koji su potpuno izvan tog miljea... 

Kada sam nedavno bio izabran da predstavljam Jugoslaviju u takozvanom "All Stars" orkestru - to je orkestar koji formiraju evropske radio-stanice - mesto na kojem sam se susreo s drugim muzičarima, bilo je Sen Gerold, na tromeđi Lihtenštajna, Austrije i Švajcarske... 

Stigli smo u jedan manastir, sa crkvom, čiji je sveštenik, koji je - pošto su mu svi poumirali od manastirske sabraće - šest godina živeo potpuno sam. 

Manastir je propadao, tražio je novac za rekonstrukciju, ali crkva nije imala novca. Onda je došao na ideju da otvori prodavnicu sireva. Imao je jedino to: sireve i vino. Posao mu je krenuo, pa je sledeće godine rešio da investira u rekonstrukciju objekta. Danas je to izvanredan turistički objekat, s bazenom koji zagreva solarna energija i divnim mirom za odmor. 

Ovde smo ostali šest dana: šest dana bili smo u potpunom miru, okruženi samo muzikom i tišinom... Međutim, drugog dana dogodilo mi se nešto neočekivano. Kako je to i dalje crkva, a manastirske ćelije pretvorene su u gostinske sobe, crkva i dalje radi, a zvona se neprekidno oglašavaju u toku dana. 

Prvog dana samo što nisam ispao iz kreveta, kada je počelo da zvoni. Učinilo mi se da mi je veliko crkveno zvono zvonilo u samoj sobi... Istog dana, za doručkom, sasvim diskretno rekao sam kolegama da jutros samo što nisam ispao iz kreveta od zvonjave i sveštenik, koji je tu, naravno, bio prisutan, rekao je da mu je veoma žao i da će on u narednim danima da "isključi crkvu". Upravo je tako rekao. 

Odgovorio sam mu da za to nema potrebe - da mi je samo zvono smetalo, ali je on bio uporan. Rekao mi je da su mu poznate psihičke tegobe muzičara i da on želi da muzičari, koji su njegovi gosti, imaju apsolutan mir u toku narednih dana.

I zaista. U toku šest dana, koliko smo mi tamo boravili, crkva se nijednom nije oglasila. Ni zvona, ni časovnik na tornju, pa čak ni služba. Sve je zamrlo iz obzira prema nama...

Napisao: Milivoje Marković, pripremio: Predrag Živančević, obrada: Yugopapir (TV novosti, jun 1980.)