Bitka za Livno (1/2) / General Savo Drljević: Druga proleterska divizija u naletu na ustašku tvrđavu

Dan borca 1960: Kad na današnji dan uspomene povrve, naše misli upućene su danima i mesecima velike Četrdeset prve, velikoj nezaboravnoj godini, koja ostaje istorijska rešenost da bi se spasla i sačuvala sutrašnjica za život našeg čoveka. 

Sve je počelo u tome istorijskom danu - i prva puška u vrućem letu Srbije, i proglasi na plakatima sa potpisom "Centralni komitet Komunističke partije Jugoslavije", i prvi zapaljeni nemački tenk. 

I kolone koje se probijaju kroz planine i zime i neprijateljske obruče. I povik sa vešala na valjevskom trgu. Bat koraka u policijskom času. Stisnuti zubi dok se igle zabijaju pod nokte - revolucionara i rodoljuba.

Vozovi koji lete u vazduh. Žice logora koje ograđuju od sveta žive kosture - njihova tela, ali ne mogu da ograde i unište i zatvore čoveku veru i rešenost u pobedu. 

Mladići koji prvi put u životu drže puške u ruci. Devojke rame uz rame sa njima. Užice. Trougao Foča - Goražde - Čajniče. I sve ofanzive redom. Sa Internacionalom na streljanje. Ili sa đačkim kapama na glavama, sa torbama pod miškom. Petokrake na kapama i u srcu.

Savo Drljević i Peko Dapčević 1944. godine (foto: Wiki)

Dani i noći. Dani smrti i, još više dani života. Zastave proletera. Hiljade bitaka na bojištima ili u ljudima, među ljudima ili u sebi, sa sobom. 

I hiljade i hiljade pobeda i znanih i neznanih herojstava.

Ali uspomene na prošlost samo stvaraju čvrsto uverenje da prošlost živi čudesnim trajanjem u sadašnjosti, u našoj savremenoj socijalističkoj stvarnosti, kao deo borbe čoveka ovog tla, na kome se sadašnjost hrani prošlošću, i budućnost stvara ovakom sadašnjošću.



Decembra 1942. godine Druga proleterska divizija oslobodila je grad Livno, snažno uporište i ustašku tvrđavu. Bila je to jedna od teških ali blistavih pobeda proletera i jedna od interesantnijih borbi za gradove. 

Drugi bataljon Četvrte proleterske probio se u toku noći sam kroz žicu i bunkere u grad i ostao tamo do četiri časa posle podne, lomeći ustaške juriše i time stvorio uslove ostalim jedinicama da prodru u grad. 

Obratili smo se generalu Savi Drljeviću, koji je tada komandovao tim bataljonom i u odlučnom trenutku izdao vrlo kratku komandu: "Ravnanje po komandantu!" - i tako uveo svoj bataljon u centar grada. 

Zamolili smo ga da nam ispriča svoja sećanja na bitku, koja spada u red onih što se ne zaboravljaju.


Posle prvog neuspelog napada na Livno komandant Druge proleleterske divizije Peko Dapčević dobio je kratko naređenje Vrhovnog komandanta: 

"Livno mora pasti." 

Brigade Druge divizije: Druga proleterska, Četvrta proleterska (crnogorska) i Druga dalmatinska, kao nabujale planinske reke hitale su sa svih strana prema Livnu. Došla je noć hladna i puna tanke mesečine. Izdata su poslednja naređenja. 

Drugi bataljon Četvrte proleterske spuštao se sa padina Cincara prema franjevačkom manastiru u pravcu bunkera koji su bili raspoređeni na oko sto metara razdaljine jedan od drugoga. Odabrane ustaške jedinice Francetića i Bobana branile su Livno. 

Bili su sigurni u svoju odbranu. Strah od osvete za masovna ubijanja, pljačku i svakojaka nasilja pojačavao je njihovu odlučnost; izvojevati pobedu ili izginuti.

Kaznena ekspedicija Crne legije u regionu Kupresa i Livna 1942. godine
(foto: Wiki)

Vojska im je bila dobro izvežbana, naoružana i snabdevena. Oko grada - načičkano mnogo bunkera od betona i željeza, a ispred bunkera redovi bodljikave žice.

... Pred našim bataljonom pružao se dug, taman i mladim mesecom natopljen čist teren. Svetleće rakete i dugi rafali mitraljeza parali su noć i činili prilaz bunkerima stravičnim i skoro nemogućnim. Odabrane grupe bombaša Prve i Treće čete pošle su u prvi juriš da otvore brešu. Redali su se pokušaji jedan za drugim. 

U tim jurišima pali su najbolji proleteri: hrabri komandir voda Ratko Veljović, teško je ranjen i mladi neobuzdani Krajišnik Marko Šević koji je odmah izdahnuo. Ranjen je i komesar Prve čete Branko Tacović ali nije napustio stroj. 

Komandiri četa ponovo su uputili bombaše. Ustaška vatra nije dala oko otvoriti. Noć je sporo odmicala. Gubici se povećali. Ustaše su besomučno urlale, pretile i odvratno psovale. Neizvesnost je pritiskivala kao mora, kao smrt - da li će se izvršiti naređenje druga Tita? 

Svi smo bili u nervnom grču. Štab bataljona bio je u prvim redovima. Komandant je izdao poslednja uputstva istaknutom junaku omladincu Vojinu Čepiću kako da priđe bunkerima i gde da proseče žicu. Sve nade bile su uperene u njega. On nikada nije zatajio ... 

Rafali mitraljeza su učestali, i eksplozije ručnih granata, i svetleće rakete... Borci su polegali po zemlji kao senke. 

I konačno: Uspeh! 

Negde oko 22 časa stigla je radosna vest: "Vojo je prosekao žicu." 

Pala je komanda: "Juriš u grad" i Komandant brigade dobio je izveštaj da su od ovog časa polazni položaji prazni, bataljon je u gradu i nastupaće prema centru grada.


... Očekivali smo da će nas susedni bataljoni brzo stići, ali ustaše iz bunkera brzo su otkrile naš prodor i vanrednim obručem odvojile naš bataljon od ostalih jedinica koje su zaostale ispred žice. Počela je teška borba opkoljenog bataljona.

Kod prvih kuća na periferiji grada naišli smo na delove ustaške baterije. Ustaše su izbezumljene od straha i iznenađenja pobegle prema centru grada neotvarajući vatru. Bataljon je zaposeo četiri kuće na raskršću ulica i puteva prema Kupresu i Duvnu. 

Tek što su čete raspoređene po kućama i počelo raspoređivanje po spratovima, prozorima i prilazima zgrada, ispalio sam crvenu raketu - ugovoreni znak da je bataljon u gradu. 

Ustaše su otpočele sa prvim jurišem na bataljon. Drugi bataljon bio je obavijen gustim oblakom odvaljenog maltera, zemlje i dima od eksplozije. Počela je neravna borba 180 proletera sa hiljadu pobesnelih ustaša. 

Prvi talas je odbijen, a onda je usledio i drugi. Redali su se juriši jedan za drugim. Ustaše su padale kao snoplje na prilazima zgrada koje smo brzo pretvarali u prave bunkere. Rušili smo unutrašnje zidove, zaziđivali vrata i prozore, pravili zaklone u dvorištu ...

Vatra se slila u užasnu simfoniju smrti. Ginuli su proleteri. Ginuli i pevali... Ceo bataljon bio je na ivici života i smrti. Zapravo bio je mnogo bliže ovom drugom. Situacija je bila koliko teška toliko i jednostavna u pogledu izbora i mogućnosti. Moglo se samo hrabro boriti i izginuti. 

Spolja, u grad, nisu mogli doći upomoć. Vreme je za nas teško odmicalo. Od jednog do drugog ustaškog juriša čitava večnost, a u samom okršaju vreme kao da stoji, kao da se ništa ne dešava i ništa ne očekuje. 

Onda je svanulo i dan je doneo nove nevolje. Videli smo dosta ustaških leševa na prilazima kuća koje smo branili. U toku noći smetali su nam krici teških ranjenika. Sada su svi bili mrtvi. Izgledalo je kao posle zemljotresa... 

Jedan avion nadletao je naše kuće, a odmah iza toga ustaše su iz dva topa počele da bombarduju kuće u kojima smo se utvrdili. Ispočetka smo pomislili da je to od naše baterije, ali smo se brzo uverili u suprotno.


Herojski čin komesara čete Luke Ivaniševića



Posle nekoliko uzastopnih plotuna kuća u kojoj je bio smešten deo Treće čete počela je da se ruši. Nekoliko boraca je ranjeno, među kojima i komesar čete Luka Ivanišević. Naređeno je da se u toj kući ostavi samo puškomitraljez sa dva borca, a ostali da se prebace kod glavnine čete u susednu kuću. 

Komesar je procenio da bi bilo više ranjenih oko njegovog prenošenja u drugu kuću pa je sam dokrajčio svoj život. Kako je to bio plemeniti borac i komunista!

Napadi su se i dalje ređali, ali sada ređe i bili su bolje pripremljeni. Tek što je hladno decembarsko sunce bilo u zenitu ustaše su krenule na novi juriš.

Pod zaštitom artiljerije i snažne mitraljeske vatre ustaše su jurišale u dvorišta, na vrata i prozore prema krovu. U takvoj borbi na dohvatu noža odlučivao je moral i svest čoveka. Tada je čovek tvrđi i jači od čelika; slabiji podlegne. 

I opet je neprijatelj otstupio ostavljajući nove gomile mrtvih i ranjenih. Naši plotuni kao da su bili kraći. Bilo je očigledno da ponestaje municije. Odjednom je spontano odjeknula Internacionala, prvo u jednoj pa zatim lančano i u ostalim četama. 

Meni se to učinilo kao himna posade broda koji tone: "Poslednja pesma"

Kao komandant, u to nisam hteo da verujem, kao borac, možda bih je i sam zapevao. Predložio sam partijskom rukovodiocu Marku Šofrancu da da podstrek za drugu pesmu. I umesto te "poslednje pesme" odjeknule su snažne pesme proletera. 


Kada je prošlo podne počele su sasvim da iščezavaju nade da će se ostali bataljoni probiti u grad. Pravili smo razne kombinacije kako da produžimo borbu. Nije postojala varijanta da se izvlačimo iz grada. Možda to i nije bilo moguće, a verovatno to ne bi učinili i onda kada bi ta mogućnost postojala. 

Tada nismo znali da je skoro bila donesena odluka u štabu divizije da brigade odstupe sa polaznih položaja, jer je ustaška odbrana iz bunkera i drugih utvrđenja bila toliko jaka da nisu postojali izgledi da se u toku dana naše snage probiju u grad. Bataljoni Četvrte proleterske odbili su odluku da se povuku i uzalud su jurišali i ginuli na žicama i bunkerima.

Negde oko tri časa posle podne ustaše su poslednji put jurišale. Sa trga prema nama krenula je ispred talasa neprijateljskih vojnika i jedna tanketa tukući topom i mitraljezima. 

Grunule su opet naše ručne bombe i kratki rafali. Unapred pripremljeni borci komandiri vodova Dušan Strugar i Jovo Zvincer bacili su na tanketu flaše sa zapaljenim benzinom i ona se začas pretvoriia u ogromnu zažarenu buktinju. Posada tankete iskočila je i bila odmah pokošena. 

Talas ustaša uzmakao je i nastao muk na bojištu. Samo su ustaški artiljerci povremeno gađali. Još je iz tankete izbijao dim i plamen kada su naši borci među kojima i izvanredno lepa, hrabra devojka Dragica Đurašević, jurnuli prema tanketi da iz nje izvuku municiju.

Tako smo dobili preko deset hiljada metaka. Prolomila se snažna pesma.

Osetili smo da se nešto krupno dogodilo. Kao da je pala odluka. Naši mitraljesci su u toku dana potpuno onemogućili popunu municije i ljudstva u dva bunkera prema našoj brigadi. Iz jednog bunkera više se nije čula vatra. Videli smo sa krovova da se bataljoni drugih brigada ponovo vraćaju i jurišaju na bunkere.

Jasno smo čuli kako se pojačava vatra na čitavom frontu. I odjednom smo videli ustaše gde se povlače. To povlačenje zapravo je ličilo na panično bekstvo. 

Teško je opisati osećanje boraca u tom trenutku. Ulicama, pored naših kuća, poljem, između nas i bunkera - čitavi buljuci ustaša bez reda i komande: beže! 

Kakav obrt za svega pola sata; iz smrti u život, iz neizvesnosti u pobedu!


Tako je poginuo Vojin Čepić



Neko čudno osećanje obuzelo je borce, neki naročiti izraz na licima, u pogledima - to bi samo veliki umetnik, pesnik ili slikar mogao da opiše.

I pala je komanda za juriš ... I čitav bataljon jurišao je na ustaše i mešao se sa njima. I bacali su bombe na njih i razbijali im glave kundacima ... 

Ustaše su bežale izbezumljene, u panici. Jurišali smo na artiljerce koji su bili pribraniji, a ipak zbunjeni. Ostali su mrtvi pored topova, koji su sada bili naši. 

Jurišali su i ranjeni proleteri među kojima i komesar bataljona Spaso Drakić, svi koji su mogli da se miču, jurišali su kao na krilima. Možda ispred svih, ili ga je tako zamišljam, jurišao je neustrašivi junak Vojin Čepić, hitajući da uhvati živog ustaškog oficira. 

Iako u panici, oficir se pribrao i uperio automat na Čepića. Kao da sada gledam: opalili su istovremeno i obojica su pali mrtvi. 

Tako je poginuo Vojin Čepić. 

Posle smrti primili smo ga u Partiju, koju je toliko voleo i željno čekao momenat da postane dostojan nje.

Tim poslednjim našim jurišem završena je bitka za Livno. Nepregledna gomila crnih ustaških leševa pokrivala je polje. I mi smo imali dosta gubitaka.

A kada se nad oslobođenim gradom spustila noć i slavni proleteri poveli svoja vesela kola, štab Druge proleterske divizije poslao je kratak izveštaj Vrhovnom komandantu drugu Titu:

"Livno je palo".

Zabeležila: B. Radojević, obrada: Yugopapir (Duga, jul 1960.)

Vicko Krstulović sa saradnicima u oslobođenom Livnu 1942. godine (foto: Wiki)


Bitka za Livno (2/2)






Podržite Yugopapir: FB TW Donate