Stana Tomašević, heroina NOB-a: Životna priča prve žene koja je postala ambasador SFRJ (1963)

Septembar 1963: Drugarica ambasador - Stana Tomašević, novi ambasador SFRJ u Norveškoj, prva je Jugoslovenka koja je dobila ovo visoko zvanje

Vest da je Stana Tomašević postavljena za našu prvu ženu ambasadora, nije iznenadila, u stvari, nikoga. Ambasadorska dužnost nije najteža i najodgovornija koje se ona, tokom svog veoma aktivnog života, prihvatala. Naprotiv, oni koji poznaju Stanu Tomašević i njenu dosadašnju delatnost znaju da je prijateljska Norveška, u koju odlazi, dobila u njoj jednog od naših istaknutih predstavnika.

Veće je čudo, možda, da dosad još nijedna žena nije predstavljala socijalističku Jugoslaviju u inostranstvu.

Slučajna ali zanimljiva podudarnost je činjenica da lik Stane Tomašević nije svima Norvežanima ni do sada bio sasvim nepoznat. 

U ilegalnom listu "Sabotaža", koji je izdavao norveški pokret otpora, štampan je negde 1944. godine (dok je rat još trajao) poziv radnicima da sabotiraju rad u fabrikama važnim za vojnu industriju.

Pisac članka ukazivao je na borbu žena Jugoslavije i posvetio nekoliko redova 21-godišnjoj Stani Tomašević.

Članak je ilustrovao Arne Taraldsen portretom Stane Tomašević.


Kroz četničke zasede



Fotografija prema kojoj je izrađen portret Stane Tomašević u norveškom ilegalnom listu nastala je tako reći slučajno, a obišla je mnoge krajeve sveta.


Bilo je to u Drvaru 1944. godine za vreme Prvog kongresa USAOJ-a. Delegati iz Crne Gore i Boke, Sandžaka, Hercegovačke brigade, kojima su se uz put pridružili predstavnici omladine iz šumadijskih brigada, probijali su se 36 dana i noći kroz četničke zasede, kroz bespuća i visoke snežne smetove.

Stana Tomašević je vodila delegate, putem punim opasnosti i neizvesnosti, kao sekretar Pokrajinskog komiteta SKOJ-a za Crnu Goru.

Kada je delegacija, posle mnogih muka i teškoća, stigla u Drvar, Stana Tomašević je pozvana kod članova Vrhovnog štaba NOV i POJ da dopuni izveštaj o situaciji u Crnoj Gori, koji je bila donela od Glavnog štaba Crne Gore.

- Drugovi Kardelj i Ivan Milutinović proučavali su kartu u baraci nad pećinom - priča Stana Tomašević. - Iz njihovog razgovora saznala sam da se drug Kardelj sprema u Slovenačko primorje i Istru, da upisuje obveznice državnog zajma. Nikada jasnije nego tada nisam osetila: eto, stvara se država!

Prvi kongres USAOJ-a održan je noću, zbog stalnih napada neprijateljskih aviona.

Kongres je otvorila Stana Tomašević i dala reč drugu Titu.

Zbog toga je, verovatno, i dobila poziv na koktel koji je sutradan priređivao sin britanskog premijera, Randolf Čerčil.

Stana Tomašević, omladinka kojoj je to bilo strano i neobično, odazvala se pozivu tek po naređenju druga Rankovića.

Primila se tada zadatka da kod Engleza izdejstvuje avion za prebacivanje štampe sa slobodne teritorije na određena mesta.

Čerčil ju je uputio majoru Klarku, šefu britanske misije za Crnu Goru i Hercegovinu pri Vrhovnom štabu.


Sporazum je zaključen



Stana Tomašević (foto: Blaško Jovanović)
Klark je potanko ispitivao Stanu Tomašević o terenu kojim se probijala ka Drvaru. Ona ga je ubeđivala da je put veoma opasan, kako ne bi slučajno njime krenuo, a ne želeći da mu otkrije jačinu četničkih snaga u tom kraju.

- Kako za vas nije opasan? - upitao je oštro major.

- Mi smo partizani!

Zatim je Stana Tomašević na svoj, omladinski, način počela pregovore o avionu za prenošenje štampe. Rečeno joj je bilo da postavi uslov da jedan omladinac prati štampu i daje uputstva gde je treba baciti.

- Je li taj omladinac završio padobranski tečaj? - upitao je ironično major.

- To je bar lako.

- Oprostite, a ako slomi nogu?

- Šta je to ... Jedna noga, kod toliko partizanskih života? - odvratila je Stana Tomašević, kojoj je bilo stalo da što pre zaključi sporazum.

- Oprostite, mi smo džentlmeni.

- U tom slučaju - ustala je Stana Tomašević - izgleda da se nećemo sporazumeti.

Ipak, sporazumeli su se da štampa krene britanskim avionom negde posle kongresa (ali do toga nije došlo zbog napada na Drvar).

Tako se završila prva, u neku ruku, diplomatska misija Stane Tomašević.

Zatim je poslata da da podatke o situaciji u Crnoj Gori i na terenu kojim su prošle delegacije, za koje se interesovala sovjetska misija pri Vrhovnom štabu. Kada su neki britanski reporteri zamolili da je snime sa grupom delegata, prosto im je pobegla.

Opet su stigle pritužbe drugu Rankoviću, i on je kratko rekao:

- Poručite Stani da se ne radi o njoj, već o omladini Jugoslavije, i neka je slikaju - uzduž i popreko!

Tako je pozirala za snimke koje su Englezi štampali u lecima.

Sovjetski list "Smena" doneo je jedan od tih snimaka 1944. godine na naslovnoj strani.

Dospeo je čak i u meksičku štampu, i u Norvešku, odakle joj je Arne Taraldsen poslao otisak klišea i zahvalio na inspiraciji za crtež.


Najteži trenutak



Stana Tomašević biće jedan od najmlađih naših ambasadora. Rodom je iz Bara, u Crnoj Gori. Otac, koji je imao šestoro dece, službovao je u raznim mestima. Tako se školovala u Kosovskoj Mitrovici, Kragujevcu i na Cetinju, gde su je izbacili iz škole zbog učestvovanja u đačkom štrajku.

Kada je buknuo ustanak, ostala je na Cetinju kao član biroa mesnog komiteta i učestvovala u mnogim akcijama - u štampanju ilegalnih vesti, obaveštavanju, pripremanju hrane za zatvorenike i partizane itd.

Sve muškarce starije od 15 godina Italijani su tada internirali u logor. Ipak, nisu razbili veliku zaveru u kojoj je učestvovalo čitavo Cetinje.

Deca su skakala na italijanske kamione i izbacivala hleb i konzerve za borce i zatvorenike. Lepe devojke zagovarale su stražare i brojale mitraljeska gnezda oko grada. Stare žene pripremale su hranu za internirce i borce.

- Izlazak 400 ilegalaca organizovan je istog dana, i niko ih nije odao - seća se Stana Tomašević. - Naprotiv, ceo grad ih je tako reći ispratio.

Tada je Stana Tomašević, koja je podnosila izveštaj sa Cetinja na pokrajinskoj konferenciji Crne Gore, doživela najteži trenutak rata.

Jedna žena, za vreme same konferencije, donela joj je vest da su joj oca i brata uhapsili okupatori i da prete da će ih streljati ako se ona ne vrati za 24 časa.

Otac joj je slao, međutim, po toj ženi poruku:

- Ne predaj se živa!

To je bio strašan udarac za mladu devojku. Osetila se kriva i odgovorna za sudbinu oca i brata. Činilo joj se da bi ih ona mogla iskupiti.

Stari, iskusni revolucionari jedva su je ubedili da ne pada u zamku iz koje nijedno od njih troje ne bi živo izišlo.

I tada se Stana Tomašević povinovala odluci Partije da ostane.

Posle izvesnog vremena, njen otac i brat, koji je poginuo kasnije, takođe su se pridružili partizanima.

Stani Tomašević, kao_većini omladinki, sve je tada izgledalo jednostavno i moguće.

Bila je sekretar Pokrajinskog komiteta SKOJ-a, probijala se kroz neprijateljske ofanzive i preko surove Sutjeske, učestvovala je u organizovanju ilegalnog rada u Crmnici i na Crnogorskom primorju, silazila je u Tivat i Kotor.

Bila je komesar Omladinskog bataljona, učestvovala je u borbama IV proleterske crnogorske brigade, dva puta je teško ranjena i dobila je mnoga odlikovanja.

(Foto: Blaško Jovanović)


Kod prijatelja



Posle rata, Stana Tomašević samo je dosledno nastavila svoj dotadašnji put borbe i rada u novim uslovima.

Bila je član biroa CK SKOJ-a i Centralnog veća NO Jugoslavije, načelnik odeljenja za školstvo u Agitpropu CK SKJ, sekretar Ideološke komisije CK SKJ, pomoćnik sekretara za rad Izvršnog veća, sarađivala je u praktičnom rešavanju mnogobrojnih pitanja pionira, omladine, prosvete i rada.

Pored svega toga uspela je da završi studije na pedagoškoj grupi Filozofskog fakulteta.

Putovala je i proučavala razne organizacije i ustanove u Evropi i Americi. Najmanje vremena imala je za sebe. Ipak, kad god je mogla, čitala je nove knjige i obilazila izložbe.

Na pitanje šta očekuje u predstojećoj svojoj misiji u prijateljskoj Norveškoj, Stana Tomašević kaže:

- U diplomatskom radu, kao i u svakom drugom, nema nikakve mistifikacije. Norvežani znaju veoma dobro, kao i svi drugi narodi, našu doslednu, stalnu i otvorenu spoljnu i unutrašnju politiku, bez zakulisnih poteza i zaokreta. Možemo, znači, očekivati samo dalji rad na razvijanju uzajamne prijateljske saradnje na kulturnom, privrednom, naučnom i tehničkom polju, kao i u drugim oblastima u borbi za mir i napredak. 

Moj posao će biti, nadam se, utoliko prijatniji i lakši što već postoji tradicija prijateljstva norveškog i naših naroda zasnovanog na sličnoj sudbini u prošlom ratu, na sličnim težnjama za mirom i napretkom.

Napisala: Ivanka Bešević, obrada: Yugopapir (Ilustrovana, 1963.)





Podržite Yugopapir na Patreonu