Mokrin 74: Susret rođene braće posle 67 godina / Sve je počelo 1907, Čedinim ulaskom na Karpatiju



Na aerodromu u Detroitu sleteo sam 22. avgusta. Prethodno sam poslao u pismu znake raspoznavanja: stajaću na vidnom mestu u sivom odelu. Imaću kutiju cigareta filter crvene boje u levoj, a putnu torbu i kofer u desnoj ruci. Naravno, pušiću

Porodica Milana Todorova, penzionera (77) u selu Mokrinu, nedaleko od Kikinde, dobila je "dragog gosta". Iz Sjedinjenih Američkih Država, posle punih 67. godina, vratio se Milanov stariji brat Čedomir (87).

Suze radosnice, bratski zagrljaji i tople reči rođene braće, posle 1907. godine, kada ih je životni vihor, bolje reći beda i nemaština razdvojila, ispunili su ponovno viđenje i susret, da se, zauvek - do groba - više ne rastaju...

Porodica Todorov vodi poreklo iz Seravola (Rumunija). U Mokrin su se doselili 1902. godine. Sedmočlana porodica: otac, majka, četiri sina i ćerka bili su željni hleba.

Milan se priseća:

- Bio sam dete. Bosonog. Gladan i žedan, po mrazu sam vodio konja i plug imućnog seljaka. Uveče bi mi gazdarica dala skuvano testo, bez ukusa i mirisa...

Bilo je to vreme bede i nemaštine u bivšoj Austro-Ugarskoj.


Jedna noć u Njujorku



Najstariji sin Čedomir rođen 1887. godine, nije se mirio sa položajem porodice. Rešio je da krene na daleki put. Dogovorio se sa nekim poznanicima, Mokrinčanima, i:

- U Rijeci sam se ukrcao u engleski brod "Karpatija". To je bilo 15. septembra 1907. godine. Imao sam 20 godina. Trećeg oktobra iskrcao sam se u luci Njujorka.

U ogromnom, višemilionskom Njujorku zadržao se jednu noć.

- Sutradan bio sam u Detroitu. Dobio sam posao u maloj fabrici cevi. Poslovi su išli slabo. Vlasnik ju je zatvorio posle dve godine.

U međuvremenu, 1908. godine, u Detroit su stigli sestra Milica i zet Živa Živanović iz Novog Miloševa.

- Prešao sam u Milvoki. U njemu je bilo mnogo Nemaca. Najviše se proizvodilo pivo. Neki su radili u poljoprivredi. Ali, u ovom gradu nisam duže ostao od 6 meseci. Više sam voleo Detroit i, vratim se...

Iako su mu došli sestra i zet, nostalgija za starim krajem bivala je sve snažnija. Nepismen, bez kvalifikacija, morao je da se primi bilo kakvog posla.

Našao mu ga je Nemac iz Mokrina Johan Tomas. Čedomir je ostao u stanu, a Johan mu je zaboravio ime.

- Poslodavcu je rekao da se zovem Džon Tomas. Nije se setio mog pravog imena. Tako sam postao i ostao Džon Tomas! Zaposlio sam se u perionici veša. Radio sam 10 časova dnevno, a imao sam 50 centi na čas. Povremeno sam pomalo para slao svojima u Mokrinu.

Prepisku je vodila sestra Milica. Džon Tomas je i dalje ostao nepismen. Ali, na njegovu žalost umrla je 1923. godine. Pisma su mu drugi pisali i čitali.

- Do 1935. godine primao sam pisma od svojih. Tada je, ne mogu da objasnim, svaka veza bila prekinuta.

Brat Milan u Mokrinu se vajkao:

- Zašto nam više ne piše?

Godine su prolazile. Tek 1959. na adresu Čedomira Todorova, Detroit SAD, upućeno je nekoliko pisama iz Mokrina.

- Ona su se vraćala. Na koverti je pisalo: "Nepoznat"...

Pismonoša nije znao da je Džon Tomas ustvari Čedomir Todorov!


Uspostavljena veza Detroit-Mokrin



- Penzionisao sam se 1959. godine. Želeo sam da se odmah vratim svojima u Mokrinu. Nisam znao šta da činim od imovine. Nisam se ženio, iako sam voleo lepši pol. Poznanici su mi savetovali da se vratim. Godine su bile tu. Imao sam punih 72...

Brat Milan u Mokrinu se čudio:

- Kako to da se moj brat više ne javlja?! 

Sreća se, ipak, osmehnula Čedomiru (Džonu Tomasu), upoznao je Jugoslovenku Stojku Vančev. Koristila mu je pri pisanju i čitanju pisama. Veza na relaciji Detroit - Mokrin bila je, opet, uspostavljena.

Ali, tek januara 1972. godine, Čedomir je pozdravljao svoje. Nagoveštavao je povratak...

- Interesovao sam se kako doći do strica - priča sinovac Petar, matičar Mesne kancelarije u Mokrinu (37). - Rekli su mi da ne mogu krenuti na put bez garantnog pisma...

Čedomir, stric, reagovao je brzo. Poslao je garantno pismo, 20. jula 1974. godine. Tri-četiri dana docnije, Petar je dobio vizu SAD.

- Na aerodromu u Detroitu sleteo sam 22. avgusta. Prethodno sam poslao u pismu znake raspoznavanja: stajaću na vidnom mestu u sivom odelu. Imaću kutiju cigareta filter crvene boje u levoj, a putnu torbu i kofer u desnoj ruci. Naravno, pušiću.

Tako sam stajao, a oko mene je vrilo kao u košnici. Neko je viknuo:

"Pero, Pero!"

Bila je to poznanica mog strica Olga i njen muž Zoran Zečević. Prevezli su me kolima do strica koji je otišao, a da se ja još nisam ni rodio...

Moja radost bila je velika, neopisiva. Čvrsto sam zagrlio strica. Govorio mi je da želi svojima...

Sinovac Petar ostao je u Detroitu 15 dana, da bi, potom, sa stricem seo u avion i krenuo put Evropi, Jugoslaviji i Mokrinu.

Susret rođene braće Čedomira (Džona Tomasa) i Milana bio je dirljiv. Sastali su se posle punih 67 godina kada ih je beda i nemaština razdvojila. Dugo su se grlili, ljubili...

Napisao: Milan Ostojić, obrada: Yugopapir (Svet, oktobar 1974.)


Čedomir i Milan Todorov (foto: Svet)

Podržite Yugopapir: FB TW Donate