Lepa Brena: Ne prepoznajem ljude koji su se do juče poštovali i uvažavali jedan drugog ... (1991)




Često putujem i doživljavam razna poniženja na graničnim prelazima. Kad vide jugoslovenski pasoš počinje posebna procedura. Kao da sam okužena. Odnos sveta prema nama će se promeniti u onom trenutku kada počnemo sami sebe da poštujemo i kada naučimo da međusobno razgovaramo civilizovano



Maj 1991: Vi ste izgleda jedini Jugoslaven koji trenutno sa istim žarom peva u svakom delu Jugoslaviji?


Da, ali na koncertima. To je deo mog posla i pevam sa istim oduševljenjem i u nekoj varošici, i u velikom gradu, kao što se lepo osećam na bini i u Splitu i u Beogradu. Ja znam kako će mnogi komentarisati ovu moju izjavu. Ali, izborila sam se da na svakom koncertu imam istu atmosferu bez obzira u kom se delu Jugoslavije nalazim.

Kad pevam u Ljubljani, uz mene su moji obožavaoci koji znaju pesme napamet. Ako zažmurim imam osećaj da sam u Brčkom ili Nišu. Usudila bih se da kažem kako je to primer kada umetnost briše lokalne granice koje smo podigli i tamo gde im zaista nije mesto.


Zašto ste rekli "usudila bih se da kažem?"


Zato što će mnogi čistunci odmah reći kako je ovo što ja radim estrada, a estrada i umetnost nemaju mnogo veze, bar kako oni misle. U svetu postoje fakulteti za estradne umetnike, pa prosudite sami kako se tamo estrada rangira. U Parizu je glavni doživljaj koncert u "Olimpiji". Koncert šansone, dakle tipične francuske pesme.

Ja godinama pokušavam da lansiram, zajedno sa kolegama koji na isti način shvataju muziku, jugoslovensku pesmu, koja bi bila prepoznatljiva u svetu. Zašto bi onda moj napor bio drugačije vrednovan od onoga što rade pevači u drugim zemljama, u kojima je približavanje narodne i zabavne muzike dobilo oznaku umetnosti.


Na televiziji je vaš nastup, kao jedan od kulturnih događaja nedelje, komentarisan uz nastup Stefana Milenkovića...


Eto još jedne prilike onima koji u svemu što ima oznaku "novokomponovano" vide samo šund. Naravno, ja se ne mogu porediti sa Stefanom, jer su to nemerljive stvari. Ali, kada ste već pomenuli taj komentar, moram priznati da mi je godilo što je o mom koncertu govorio profesor Nikola Rackov, poznati pijanista.

On je koncert u Beogradu nazvao kulturnim događajem i obrazložio zašto tako misli. Neću prepričavati, jer ne bi bilo umesno...


Nedavno vas je jedna koleginica izazvala na dvoboj...


Ovo što sada radim je pristanak na neku vrstu dvoboja, u stvari moj poziv na dokazivanje na način na koji ja to već deset godina radim Sada sam na turneji koja će trajati sedamdeset dana. Krenula sam iz Bosne i Hercegovine gde sam pevala za 14 dana u 27 gradova.

U Sarajevu je na koncertu bilo deset hiljada ljudi. Turneja je organizovana u zimu, posle premijere filma i nakon ploče, a mnoge hale nemaju grejanje. Bez obzira na temperaturu, ja nastupam u istim kostimima, uglavnom u minićima. Zato sam se razbolela, pa je napravljena pauza od dva dana.

U Beogradu sam pevala pet dana uzastopno i na tim koncertima je prvi put kod nas korišten video stub, kao na kocertima najvećih zvezda. Da bi koncerti potpuno uspeli, obezbedili smo i ekipu iz Belgije. Radila su četiri stručnjaka, a samo na montaži video stubova učestvovalo je deset ljudi. Sve je montirano tri dana.


I šta kažu strani stručnjaci?


Pošto ja ne pevam tipičnu narodnu muziku, moja pesma se i njima svidela. Kazali su da nikada nisu naišli na tako topao prijem i gostoprimstvo kao u Beogradu.


Pre godinu dana ste rekli kako ćete svake godine snimati po jedan film. Kada kreće snimanje?


Moraću dobro da razmislim pre novog filmskog projekta. U Jugoslaviji se ne isplati raditi filmove iz više razloga, a osnovni je pravo gusarenje koje vlada u video produkciji.

Kada sam snimila prvi film, svi su rekli kako je to preterivanje i kako bi bilo dobro da se zadržim samo na pevanju. Sva četiri filma koje sam do sada uradila bili su apsolutni rekorderi u broju gledalaca.

"Hajde da se volimo" drugi deo, prodat je na video kasetama u 80.000 primeraka. Moj novi film, čija je premijera bila u novembru, već posle prve filmske projekcije mogao se iznajmiti u video klubovima.

Video-pirati su na projekciji filma snimili kasetu. Iznajmljuju loše kopije. Reč je o muzičkom filmu, koji zbog lošeg kvaliteta zvuka na piratskim trakama gubi ono što je u njemu najlepše.

Mnoge kopije su sada crno-bele, a film smo radili u prekrasnim predelima Afrike, u Dubrovniku, na Durmitoru, Zlatiboru.

A taj film u bioskopskim salama deluje kao praznik za oči i uši. U Zenici ga je videlo dvadeset hiljada ljudi, a sala nije zagrevana.


Priča se da će uskoro svako moći da kupi Lepu Brenu?


Da, ali lutku Lepu Brenu. Kad sam bila devojčica, želela sam da imam fotografiju ličnosti koju volim. Kasnije su se pojavile lutke. Kada znam koliko mi devojčica piše i kako mi se ispovedaju kao da smo najbolje drugarice, jasno mi je da je lutka s mojim likom pre svega njima namenjena.

Kada budem snimila novu ploču, radićemo lutku koja će "pevati" jedan moj hit.

I zbog toga me mnogi napadaju, kao kada sam krenula sa zabavnom muzikom, pa sa filmovima.


Da li je bilo ikakvih nevolja na koncertima u nekim vrućim delovima domovine.


Ne. Ako bi se sudilo o Jugoslaviji na osnovu mojih koncerata, moglo bi se reći da smo jedna srećna, raspevana zemlja.

Nažalost, znam da nije tako, kao što znam da ljudi koji vole moju muziku vole i mene, a svi dobro znaju da sam se uvek deklarisala kao Jugoslovenka.


Da li još pevate na koncertima pesmu o Jugoslaviji?


Ne. I žao mi je zbog toga. Ne bih šire obrazlagala zašto, jer je lako naslutiti.



Tada sam zaista shvatila šta znači taj izraz "jagnjeća brigada"...




"Jugoslaviju" ste pevali u Rumuniji...


I pedeset hiljada ljudi je sa mnom otpevalo tu pesmu. Prošlog leta sam pevala u Bugarskoj pesmu "Ja sam Jugoslovenka" i 80.000 ljudi je pevalo tu pesmu. I tu pesmu ne pevam na koncertima u Jugoslaviji.


Naredno pitanje je logično: političari?


To su ljudi koji su zemlju doveli do belog usijanja i koji su nas podelili kao da nikad nismo bili zajedno. Kad sam počela da pevam, oko mene su prvo bili lokalni političari. Kako je rasla moja slava, rastao je i rang političara koji su na neki način uz mene pokušavali da podignu i sebi publicitet.

Jedino nisu dolazili na koncerte. Najviše su voleli da se slikaju sa mnom, ali u prolazu.

Imala sam pre par godina trideset koncerata u Domu sindikata zaredom i nikog od njih nisam videla. Nisu bili ni na koncertu solidarnosti.

A da je došao neki operski umetnik iz sveta, tiskali bi se da pokažu svoje poznavanje muzike. Da sam ja neki političar, sigurno bih otišla na koncert nekog pevača na koji tako masovno odlaze moji birači.


Hoćete da kažete da na koncertu mogu nešto i da nauče.


Svakako. Može da se nauči kako se valjano obavlja posao i kako se poštuje onaj ko plati ulaznicu. Da budem konkretnija: da vide kako se poštuje onaj ko te izabrao.


Ne može se baš reći da i vi niste imali neke privilegije, koje su bile dostupne političarima. Helikoptere, na primer?


U Bugarskoj sam na stadion stigla helikopterom u kome se do tada vozio samo Todor Živkov. To je bio šok za Bugare, kojima je taj helikopter predstavljao oličenje tiranije, pa sam ja delovala terapeutski.

Kad iz jednog helikoptera namenjenog samo despotu izađe pevačica koju volite, jasno je da je prošlo vreme strahovlade.

Inače, jedan drugi helikopter mi je ostao urezan u pamćenje kao vrlo ružna uspomena. Moj orkestar i ja smo 1985. godine nastupali na Kopaoniku na koncertu solidarnosti za krajeve nastradale u zemljotresu.

Putovala sam od Beograda sedam sati svojim kolima, izmrcvarila se i "odglumila" na bini da sam sveža. Pred sam koncert spušta se pored bine helikopter krcat prvim političarima Srbije. Izlaze i mašu narodu, kao da su mu doneli poklone.

I to bih oprostila, jer su možda imali neki neizostavan sastanak. Ali, pre nego što se koncert završio, usred pesme, ustali su iz prvog reda i otišli da zauzmu mesto za astalom na kome su bile poređane razne đakonije i pečena jagnjetina.

Tada sam zaista shvatila šta znači taj izraz "jagnjeća brigada".


Ali nas zato u svetu svi vole i dive nam se...


Razumem ironiju u vašem pitanju i sve se više uveravam koliko je svet hladan prema nama. Svet nas ne želi ovako namrgođene, zavađene, podeljene i spremne za borbu.

Često putujem i doživljavam razna poniženja na graničnim prelazima. Kad vide jugoslovenski pasoš počinje posebna procedura. Kao da sam okužena. Odnos sveta prema nama će se promeniti u onom trenutku kada počnemo sami sebe da poštujemo i kada naučimo da međusobno razgovaramo civilizovano.

Koga vi možete uveriti da imate dobre namere, a sa rođenim bratom ne umete da se dogovorite.


Lako je vama: vas boli uvo za sve.


Samo kad pevam, jer sam onda u svetu u kome sam apsolutni vladar. U realnom svetu sve se teže snalazim, jer ne prepoznajem ljude koji su se do juče poštovali i uvažavali jedan drugog.

Razgovarao: Vanja Bulić, obrada: Yugopapir (ZAM, maj 1991.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate