Filmsko leto 1984, Olivera Katanić iz Njujorka: "Indijana Džons" ponovo obara rekorde gledanosti!



Za scenu u kojoj Vili pada sa slona u reku, napravljen je veštački bazen sa destilisanom vodom (jedan litar ovde košta jedan dolar u samoposluzi - valjda je u Šri Lanki jeftinije), kako se glumica ne bi razbolela

Spilbergov i Lukasov film "Indijana Džons" (nastavak "Otimača izgubljenog kovčega") obara sve dosadašnje rekorde gledanosti. U prvoj nedelji prikazivanja u SAD videlo ga je preko dvadeset miliona ljudi...


*****



Čim procveta trešnjino drvo, u Americi se oglase takozvani "letnji" reditelji. Kako zarominja novembarska kiša bioskopskim dvoranama ovladaju "zimski".

Poslednjih nekoliko godina Spilberg i Lukas su glavni "sezonci" i "rasturači" biletarnica. Pretprošlog leta "E.T." je proglašen najgledanijim filmom svih vremena. Neki su razmišljali da ga ubace u Ginisovu knjigu rekorda.

Dobro je što nisu, jer se sledećeg leta "Vratio Džedaj" i ubedljivo mu odneo titulu najgledanijeg.

Onda su Spilberg i Lukas zaključili da su dosta konkurisali jedan drugom i rešili su da se opet udruže. Njihovo "čedo" "Indijana Džons", nastavak "Otimača izgubljenog kovčega" obara sve dosadašnje rekorde. 

Prvog dana je zaradio skoro 10 miliona dolara. Bioskopski manijaci su čekali u redu i po 18 časova da bi mogli da se pohvale da su film gledali prvog dana.

"Indijana Džons" se prikazuje u oko 1700 bioskopa i u prvoj nedelji je imao onoliko posetilaca koliko Jugoslavija ima stanovnika, ili drukčije izračunato - za sedam dana film je vratio 27 uloženih miliona dolara i ušao u profit od 15.


Bravo naši, ua njihovi



Spilberg i Lukas vraćaju nas u tridesete godine kada su Orijent i istočnjačka filozofija bili u modi, kada su vladale "mišićave dase", u eru avantura, kada je romantika bila romantika.

Njihova priča počinje u zadimljenom noćnom baru u Šangaju, gde američka kabare-igračica Vili Skot (filmski debi šarmantne Kejt Kapšou) ima svoj spektakularni šou.

Ali Lao Či nije u kafani radi zabave. On ima sastanak sa Indijana Džonsom. Sjajna muškarčina, Harison Ford, ubrzo se pojavljuje u smokingu i leptir-mašni. Lao Či mu daje dijamante u zamenu za
šafolj od žada, antikvitetske vrednosti.

U želji da zadrži i dijamante, gramzivi Lao Či, truje Indijana Džonsa i nudi mu novu trampu: protivotrov - za dijamante.

Počinje tuča i otimačina - Indijana juri protivotrov, a glavna ženska ogromni dijamant. U toj opštoj ludnici, naravno, pobeđuju "naši", upucavaju skoro sve "njihove", uleću u automobil koji kroz uske šangajske ulice vozi Indijanin prijatelj - 11-godišnji dečak (Spilberg ga je odabrao među 6 hiljada ponuđenih mu debitanata). 

Kao i u "Otimačima izgubljenog kovčega" i ovde ima sulude automobilske jurnjave pod punim gasom, rušenja uličnih tezgi, prštanja voća i povrća, padanja aviona, letenja perja, borbe sa brzacima i maticama.

Posle svih tih peripetija, Vili, Indijana i dečak izvlače živu glavu i zaustavljaju se u malom indijskom selu, čiji žitelji umiru od gladi, jer im je otet sveti kamen.

Volšebno su nestala i sva njihova deca. Seljani odmah proglašavaju Indijanu bogom i šalju ga u potragu za otetom relikvijom.

Naši junaci pronalaze sveti kamen u "Hramu Sudbine, naseljenom pripadnicima sekte koja se hrani majmunskim mozgovima i živim jeguljama, i upražnjava jezivi žrtveni obred - čoveka prinose bogu, još dok je živ vade mu srce, a zatim ga bacaju i kipuću lavu.

Mnoge scene u filmu izgdedaju krvoločno tako da su "zaštitnici" mlade generacije ustali protiv kategorizacije "P. G." ("preporučuje se roditeljska pratnja") koju je "Indijana Džons” jedva izvukao.

Svaki film snimljen u Americi mora da bude svrstan u jednu od četiri kategorije:


  • G - "namenjen je najširoj publici bez ikakvih ograničenja"; 



  • P. G. - "preporučuje se pratnja roditelja", ali dečaci i devojčice mogu da uđu u bioskop i sami; 



  • R - "maloletni mogu da gledaju film samo sa roditeljima" i 



  • X - "ispod 21 godine godine starosti zabranjen je ulaz." 



Kako većinu bioskopske publike čini omladina - producenti se bore za što nižu kategorizaciju.


Insekti - nezahvalni glumci



Spilberg spada u grupu rediteljskih fanatika koji pate od verodostojnosti. Ta autentičnost ponekad ga i skupo košta. Prošlog leta, dok je snimao "Zonu sumraka" (inače; jedan mnogo loš film) u avionskoj nesreći na snimanju poginuo je jedan glumac i dvoje dece-statista.

Ovog puta, hvala bogu, svi su ostali živi.

Za mesto snimanja odabrana je Šri Lanka.

Pored izuzetno živopisne prirode koju nudi ova zemlja, jedan od razloga što se čak tamo otišlo bile su čiste reke u kojima su glavni junaci snimili deo filma.

Niko nije verovao da će za tri godine, koliko je prošlo od kada su tamo snimani "Tragači za izgubljenim kovčegom", zagađenost osvojiti i to područje.

Ali analiza vode izvršena u Londonu pokazala je da plivanje u vodama Šri Lanke nije više bezopasno - činjenica koja je i Spilberga naterala da odustane od autentičnosti.

Za scenu u kojoj Vili pada sa slona u reku, napravljen je veštački bazen sa destilisanom vodom (jedan litar ovde košta jedan dolar u samoposluzi - valjda je u Šri Lanki jeftinije), kako se glumica ne bi razbolela.

Jedan od najvećih problema bili su insekti koji je trebalo da prekriju deo tunela u koji upada Indijana Džons.

Na hiljade i hiljade raznih buba skupljalo se danima. Pokazalo se, međutim, da su insekti mnogo "lošiji glumci" od zmija iz "Otimača...".

Plaše se reflektora, reakcije su im nepredvidljive, pa se dešavalo da su metri i metri snimljenog materijala bili neupotrebljivi.

Jednog dana tri četvrtine mukotrpno skupljenih insekata bez traga je nestalo u prašumu i to na istom mestu gde je pre nekoliko godina za vreme snimanja "Otimača" otišlo u nepovrat nekoliko stotina pitona, na koje je i pala sumnja da su posle trogodišnje "dijete" došli konačno do obilnog obroka.

Posebnu teškoću predstavljalo je rušenje visećeg mosta.

Izgradnja tog giganta koji spaja dve planine bila je toliko skupa da je od samog početka bilo jasno da se željeni efekat rušenja mora postići iz prvog puta.

I kako to obično biva, na dan snimanja nebo nije bilo kristalno čisto.

Pretila je opasnost da baš u momentu rušenja sunce zađe za oblake i sve ode do đavola. Sigurnosti radi, scena je rađena sa devet kamera i, kako se u filmu vidi, sve se dobro završilo


Pravi bioskop



Kada se gleda posle "Otimača izgubljenog kovčega" tačno je da "Indijana Džons" ostavlja utisak poznate sheme (to ne važi za sjajno urađen početak u Šangajskom noćnom klubu).

Mnogi štosovi su "viđeni". To shvata i sam Spilberg, pa kad mu se učini da je preterao vadi se na pravi način.

Ako ste gledali "Otimače", sigurno se sećate scene u kojoj Indijana Džons treba da se oproba u dvoboju sa veštim mačevaocem.

I dok cela publika "cvika" od ishoda, Indijana ladno poteže pištolj i ubija protivnika.

I u novom filmu scena počinje identično. I taman nam dođe da opsujemo Spilberga što kopira baš taj karakterističan kadar, kad, avaj, futrola od pištolja je prazna. 

Šta je bilo dalje, videćete kada "Indijana Džons" stigne i u naše bioskope.

Kad se podvuče crta ostaje utisak da je "Indijana Džons" mnogo uspeliji nastavak od nastavaka "Supermena", "Zvezdanih staza", "Psiha" i ostalih samo loših kopija briljantnih originala.

"Indijana Džons" je ono što zovemo "pravi bioskop" - udahneš vazduh kad se zavesa digne, a pošteno izdahneš kad se spusti.

Napisala: Olivera Katanić, obrada: Yugopapir (RTV revija, jun 1984.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate