Bekim Fehmiu: Kad bi umeli da živimo, a da ne mrzimo - da nam život ne prolazi u muci i patnji ...




Čitam tekst i znam: igraću u dobroj drami. Poruka je opora: "Svi ste vi na ovom tlu Kromberzi, niko od vas ne ume da živi srećan, svi vi čekate da vam život prođe u muci i patnji, niko od vas ne ume da živi a da ne mrzi..." Zašto nećemo da budemo srećni kada imamo sve uslove da to možemo?



Maj 1981: Bekim Fehmiu je svoju glumačku karijeru počeo u pozorištu, ali: posle uspeha filma "Skupljači perja" zakoračio je i na svetsku filmsku scenu. Ipak, posle trinaest godina, vraća se pozorištu - igra u predstavi "Slike žalosnih doživljaja" u Ateljeu 212, Baju Kromberga. Predstava je izabrana za ovogodišnje Sterijino pozorje.


*****



Nisam čovek intime. Ne znam da li sam tako vaspitan ili je to moja priroda. Zapravo, uvek sam imao osećaj da ono što za mene mnogo znači, za drugog može da znači sasvim suprotno ili baš ništa.

Sklon sam da mislim da još nisam okrenuo tu stranicu života koja sudi i presuđuje. Svestan sam, ipak, da se svakodnevno okreću stranice života i da samo od nas zavisi kojoj ćemo dati značaj.


Ibrahim i Hadije



Rođen sam u Sarajevu. Moj otac Ibrahim, rođen 1892, u Đakovici, završio je učiteljsku školu u Skoplju. Bio je borac za ljudska prava, za ravnopravnost, i jedan od osnivača prve škole na albanskom jeziku na Kosovu, 1914. godine.

Tridesete godine vlasti bivše Jugoslavije udaljile su ga iz mesta življenja. Tako smo se našli u Sarajevu. Moj otac je bio poštovan čovek od ugleda. I otac i majka su mi stalno pominjali čiji sam sin, naročito posle nekog mangupluka ili kada bih zaboravljao na školu.

Otac je bio više van kuće nego u kući. Bio je strog čovek. Vaspitavao je pogledom i rečju, ali se još dobro sećam jednog šamara koji sam dobio za primer drugima.

Išao sam u treći razred. Otac mi je bio učitelj. Moj drug iz klupe i ja smo nešto pričali, a čas je već bio počeo. Prozvao nas je. Moj drug je bio povučen samo za uvo, a ja sam osetio svu oštrinu kazne! Čini mi se da sam još onda odlučio da nikada svoju decu ne kažnjavam za primer.

Pamtim očeve savete i često se vraćam njima: bogatstvo nije u džepu nego u glavi; u prosveti je prosperitet jednog naroda; koliko jezika znaš, toliko ljudi vrediš... 

Kad pomislim koliko sam vremena utrošio na učenje jezika i savlađivanje akcenata, čini mi se da sam mogao završiti još nekoliko fakulteta.

Pamteći oca kao strogog i određenog čoveka, najviše volim da ga prizovem u sećanje po njegovim pričama: prevodio nam ih je sa persijskog i arapskog. Kakva su se sve čuda događala u tim pričama i bajkama!

Moja majka Hedije (Božji dar) udala se za mog oca sa samo šesnaest godina. Samo šest nedelja posle svadbe, počelo je potucanje. Nije imala vremena da uživa u prvim danima braka, otac ju je, sa sve feredžom, na leđima preneo preko, Drima. Pobegli su u Đakovačku Malesiju.

Otac odmah počinje da radi: skuplja mališane, dovodi ih u kuću, uči prvim slovima. Majka mu pomaže: leči ih od kožnih bolesti, krpi, hrani...

Tako prolazi njen život: od planine do planine, od kule do kule, od sela do sela da bi stigli i u grad. Potera im je stalno na tragu...

Kada je otac umro, majka je primila ceo teret porodice na svoja pleća. Osmoro dece na plećima! Dala je ocu besu da će nas sve izvesi na put i toga se čvrsto držala.

I danas stanem i mislim kako je uspela!

Kad je otac umro, imao sam dvanaest godina, iza mene su bile još dve sestre: jedna od osam, druga od pet godina.

Najstariji brat Baškim preuzeo je brigu o porodici, a bio je tek na prvoj godini studija. U kući je bio red: onaj koji završi srednju školu, godinu dana radi i pomaže porodici.

Tom redu priključio sam se i ja.

Najstarija sestra je prekinula školovanje i udala se, druga sestra je prosvetni radnik u penziji, Baškim je profesor Univerziteta u Prištini, on je arhitekta, drugi brat je magistar prava a završio je i albanologiju, treći je magistar fizičke kulture, četvrti sam ja "crna glumačka ovca" porodice, sestra iza mene je nastavnik muzike, a najmlađa je nastavnik engleskog jezika.

Majka je održala reč.


Prizren



Najlepše dane detinjstva proveo sam u Prizrenu.

"Svako detinjstvo je i blistavo i strašno" - zapisao je Kami. 

Deo mog blistavog detinjstva je Prizren. Onaj strašni deo je rat, glad, nemaština. Sve se to detetu ureže u sećanje.

Prizren pamtim kao grad iz bajke. Sa Kalaje, tvrđave, kad bi se bacio pogled - Bistrica je grad delila na dva dela.

Naša kuća bila je pored drvenog mosta. Reka se delila u dve rečice, a na svakih pedesetak metara bile su vodenice zaklonjene vrbama.

Na rečicama smo pravili mostove, u vrbama kolibe. Noći Ramazana su u mojim sećanjima velike dečje svetkovine: moglo se cele noći provlačiti i zavlačiti u ta naša tajanstvena skloništa a da te niko od odraslih ne traži i ne viče.

Kroz svako dvorište tekao je potočić. Na jednoj strani cvetna bašta, na drugoj povrće. U sredini šedrvan... 

Nije ni čudo što je Korbizije 1936. među najlepše gradove sveta upisao Dubrovnik i Prizren.

Dubrovnik je ostao, starog Prizrena nema. Potopljen je kameni most, minirano kamenje u reci...


Ludost srca



Bio je jedan film koji sam gledao - "Ludost srca". Čista melodrama. Odlučio sam da budem glumac! Toliko sam se bio "zapalio", da sam i bez mature hteo da se "bacim" u taj čarobni svet.

Baškim, koji je bio moj uzor, ali i sjajan pedagog i savetnik, rekao je: maturiraj, radi, i - sačekaj klasu profesora Mate Miloševića.

Godine 1956. upisao sam se na Pozorišnu akademiju u Beogradu i u klasu profesora Miloševića. Dolazim pun zebnje i straha od nepoznatog. Majka mi ne pripominje na polasku da treba biti ponosan, da treba biti svoj, da treba čuvati čast, ali savetuje: obavezno se vraćaj kući. Rano!

Stranica mog života je moje učenje kod profesora Mate Miloševića.

Bio je izuzetna ličnost i izuzetan profesor. Imao je običaj da kaže: Ko radi, sebi radi - bilo pozitivno, bilo negativno. Kao da je u mene urezao te reči. 

Kada sam već diplomirao, a danas već kao zreo čovek, ja se pred profesorom još osećam kao stidljivi dečak. Uvek poželim da mu priđem, da provedem nekoliko trenutaka uz njega, makar i u ćutanju.

A nikada to ne učinim.

Pred njim se stalno osećam kao đak. Jedino što radim to je što sa svakog puta napišem profesoru razglednicu. Krasnopisom, onako kako me je otac učio. Čini mi se da više nikome i ne pišem.


U glumačkoj Jugoslaviji



Godine 1960. upravnik Jugoslovenskog dramskog pozorišta bio je pesnik Milan Dedinac. Kada sam u tom pozorištu dobio angažman, Dedinac mi je rekao:

"Ovo pozorište ne može samo po imenu biti jugoslovensko. Osnovano je 1947. ukazom Josipa Broza Tita, Bojan Stupica je u njega doveo glumce iz cele Jugoslavije. Ti si prvi glumac Albanac koji se pridružuje glumačkoj Jugoslaviji."

Bio sam mlad, mislio sam da mi sve pripada na ovom svetu, pripadao sam pozorištu i pripadalo je ono meni, ali pripadalo mi je i sve ono što pripada mladom čoveku posle školovanja. Iako sam dobio nagrade za uloge u "Otkriću" i "Nastojniku", želeo sam više.

Ne mogu svoje glumačke početke da odvojim od Bojana Stupice.

Već 1957. uskočio sam u "Gospođu ministarku" - bila je to epizoda, ali kod Bojana. Posle dve godine bilo je "Jaje" igrali smo Pavle Minčić, Branka Petrić i ja. Igrao sam muža koga Branka vara! Tada još ništa ni ozbiljno ni neozbiljno nismo mislili.

Kada mislim o pozorištu, dva stožera u tom delu moga života su Milan Dedinac i Bojan Stupica. Kada me je Bojan 1969. pozvao da se vratim u teatar, a ja sam već krenuo stazama filma i avanture, to se nije ostvarilo: mene je skolila bolest, njega je pretekla smrt.


Đelem, đelem



Već je četrnaset godina prošlo od "Skupljača perja", saradnje sa Sašom Petrovićem, Belog Bore, "Đelem đelem" Olivere Katarine, Kana, Širli Mek Lejn... I danas, kada sam dobro raspoložen, a ima i dobrih svirača, ne može da me mimoiđe Beli Bora.

U svet sam otišao kada je retko ko od nas odlazio tamo. Ni sam ne znam kako sam se snašao. Već na samom početku snimanja "Odiseja" došlo je u pitanje moje ime i promena identiteta. Dok sam snimao "Avanturiste", opet su pokušali da mi promene ime - motivacija je bila: da bi se lakše pamtilo.

Bio sam svestan kakva se politika na Zapadu vodila prema Jugoslaviji, znao sam moguće posledice. Mi kao pojedinci tamo ne značimo ništa, ali kada se radi o negativnim istupima, to se identifikuje sa celom zemljom. Kada je nešto pozitivno - brzo se zaboravlja.

Dok sam snimao "Dezertera" u Španiji, Franko je još bio živ, najavili su me kao Amerikanca jugoslovenskog porekla.

Tražio sam demanti: uvek i svugde sam bio Jugosloven albanskog porekla.

Kada sam zahtevao taj demanti, imao sam jedno na umu: to je bila fašistička zemlja, a jedan momak iz socijalističke Jugoslavije, igra za "Paramunt" glavnu ulogu!


Branka, Uliks, Hedon



Branka i ja smo se venčali u Rimu 1968. Tada sam već uveliko bio Odisej. Posle snimanja osam meseci sam lutao svetom. Uliks se rodio dok sam bio u Londonu, učio engleski i očekivao ulogu u "Avanturistima". Dete se rodilo, ja sam dobio ulogu.

U to vreme igram ulogu superzvezde u superspektaklima. Shvatam to, uz ostalo, kao zabavu i igru. Povremeno imam utisak da je to ona ista igra koju sam igrao sa mojim klasnim drugom i pobratimom Vladimirom Popovićem na beogradskoj štrafti i igrankama. 

Letim ka zvezdama, žutica me prizemljuje. U bolesti, vrtim svoj životni film: da li bih nešto promenio?

Polovinom sedamdesetih godina moj brod je u mirnim vodama: odbacujem Odisejev štap i kabanicu. Rađa se Hedon. Branka konstatuje da nema bebu već dete, 4,200 kg!

Prvi ga kupam, peglam pelene. Shvatam: ovo je nova lepota. Žalim što i Uliksa nisam tako doživeo.

Tek povremeno se odvajam od kuće. Četiri meseca snimam u Americi, po povratku pričamo o mojim uzbudljivim doživljajima: najviše večeri proveo sam sa prijateljem, piscom Klerom Hefekerom igrajući šah i bilijar!

Brankina avanturistička priroda to teško prihvata. Sada spremam se da snimam film u Tunisu, nada se: u šahu ću biti glavni!


Povratak pozorištu



Posle trinaest godina opet sam na daskama. Moj klasni drug i prijatelj Zoran Ratković nudi mi da umesto Dragana Nikolića, koji je zauzet, igram u Ateljeu 212 u predstavi "Slike žalosnih doživljaja". Prihvatam da budem Bajo Kromberg.

Čitam tekst i znam: igraću u dobroj drami.

Poruka je opora:

"Svi ste vi na ovom tlu Kromberzi, niko od vas ne ume da živi srećan, svi vi čekate da vam život prođe u muci i patnji, niko od vas ne ume da živi a da ne mrzi..." 

Zašto nećemo da budemo srećni kada imamo sve uslove da to možemo?

Stranica mog života: Bekim Fehmiu, pripremila: Zorica Pašić, obrada: Yugopapir (TV novosti, maj 1981.)


Podržite Yugopapir: FB TW Donate