Zašto je Prince prestao da bude Prince: Kako je došlo do njegovog sukoba sa disko kućom? (1993)



Iznad svega najviše ceni spontanost. Sve stvari u njegovom privatnom životu se kose sa osnovnom strukturom poslovne industrije za koju radi. To je neverovatno frustrirajuća okolnost za Prinsa

Jun 1993, uoči Prinsove odluke da postane "simbol": Posle petnaest albuma i isto toliko godina u biznisu svestrani muzički star odlučio je da prestane sa snimanjem novih ploča. I to samo godinu dana pošto je sa moćnim "Vornerom" sklopio dugogodišnji ugovor vredan 100 miliona dolara. O čemu je reč?


*****



Upravo ovih dana (7. juna) slavni seksi-đavo iz Mineapolisa, mister mizičko čudo, rok i fanki mašina, Prins Rodžer Nelson, proslavio je svoj tridesetčetvrti rođendan.

Multimilioner nezasitog poslovnog apetita, nepresušni izvor novih pesama, čovek koji se oseća srećan jedino u studiju, na bini ili dok snima spotove, filmove ili se bavi bilo čime što je vezano za njegov poziv, tom prilikom je izjavio kako "definitivno i neopozivo" prestaje sa snimanjem novih studijskih materijala!

Vest je delovala prilično neverovatno čak i za po kapricima čuvenog Prinsa.

Ipak, poslovnost je bila njegov zaštitni znak tokom čitave gotovo petnaestogodišnje karijere. Na novac nije mogao da se požali. Pre samo godinu dana, on je potpisao neverovatni ugovor za kompaniju "Vorner Bros" koji je bio težak u njegovu korist čak sto miliona dolara.

To, naravno, ako i dalje bude radio. Zato je neverovatna njegova odluka.

Umesto daljeg rada na novim materijalima Prins će se, okrenuti' "drugim medijima" ili kako reče Prinsov njujorški izdavač Majkl Panjota:

- Posle decenije i po rada i petnaest albuma Prins se okreće drugim stvarima. Svoj talenat će ubuduće usmeriti prema alternativnim medijima: teatru, noćnim klubovima, filmovima.


Ucenjivačka igra



Što se ugovora sa "Vornerom" tiče, Prins će ispuniti kvotu od dodatnih šest albuma u narednih deset godina, koliko mu je još ostalo da oduži iz svog čuvenog fonda od pet stotina snimljenih pesama koji drži u bunkeru u Mineapolisu.

Za svaki takav album trebalo bi da dobije još po deset miliona dolara avansa! Ako se stvari zaista tako budu odvijale, Prins će biti aktuelna muzička zvezda i u narednom veku, a da zapravo više neće snimiti ni jednu novu pesmu.

On je to mogao da uradi i bez ovako pompezne javne tirade njegovih predstavnika. Dakle, o čemu se radi?

Ni Prins (po običaju), a ni merodavni iz "Vornera" nisu dali nikakve izjave o ovoj vesti. Ipak, oni koji poznaju omalenog muzičara znaju da su njegove ideje, odluke i sudbonosne promene uglavnom stvar prolaznog karaktera i da su retko dosledne.

Drugim rečima, Prins se samo šalio ili je tvrdio pazar sa ljudima koji odlučuju o eventualnom povećanju njegovih tantijema, avansa i honorara.

Poslednji album, "Love Sign", koji je uradio sa sjajno uvežbanim, izuzetno raspoloženim i žestokim fanki bendom "New Power Generation", prošao je za Prinsove standarde sasvim osrednje. Ljudi iz njegove okoline tvrde da je to bio priličan udarac za ovog muzičara.

Navikao na hvalospeve, apsolutne uspehe i visoke tiraže, on je dva miliona prodatih kopija ovog LP-ja smatrao za neuspeh i za njega je okrivio nadležne iz Vornera.

Samo nedelju dana pre odluke da prestane sa studijskim radom, Prins je obišao svoje šefove u Vorneru, Ostina i Voroknera, izrazivši im, kako oni tvrde, "svoju frustriranost i nezadovoljstvo" slabom prodajom albuma.

Odluka o prekidu rada i te posete nikada zvanično nije dovedena u vezu ali postoje indicije da ljudi u "Vorneru" smatraju da Prins započinje ucenjivačku igru sa njima ne bi li poboljšao materijalnu stranu njihovog dogovora bez obzira na prodaju budućih izdanja.


Ograničenja ga ubijaju



Ima i drugačijih mišljenja. Bivši poslovni saradnik Prinsa, jedan od nekadašnjih šefova njegovog "Paisley Park" koncerna, Alan Lids, misli da je Prinsu konačno dosadio zamorni rok oreol i čitava igra sa zvezdanim imidžem koju je prinuđen da izvodi već deceniju i po.

Po njemu stvar izgleda ovako:

- Prins je čovek koji jednostavno ne može da podnese ograničenja koja muzika devedesetih nosi sa sobom. On ne može da se uklopi u tačno precizirane ritmove rada: tri meseca u studiju, tri meseca nerada, godinu dana svirki, pa opet ista stvar. 

On naprotiv ima potrebu da neprestano snima. Mogao bi da objavi i deset albuma godišnje. Bilo kakva ograničenje ga naprosto ubijaju. Navikao je da živi i radi na ivici.

Iznad svega najviše ceni spontanost. Sve stvari u njegovom privatnom životu se kose sa osnovnom strukturom poslovne industrije za koju radi. To je neverovatno frustrirajuća okolnost za Prinsa. Ne čudi me da je doneo takvu odluku...

Ima i onih koji nijednu Prinsovu odluku ne prihvataju ozbiljno. 

To su ljudi koji su dugo radili sa njim i koji znaju kako on razmišlja.

Tako je, recimo, Prins odlučio da će prestati sa živim svirkama. Tu odluku je svečano i javno lansirao aprila 1985. godine. Samo pet meseci posle tog obaveštenja Prins je uvežbavao svoj bend za veliku svetsku turneju koja je potrajala više od godinu dana.

Sećajući se tog detalja, Erik Lids, saksofonista iz ekipe Prinsa, njegov najbolji poslovni pulen (radi prvi solo album za "Pejsli Park") i stari prijatelj, jedan od retkih koji ga izuzetno dobro poznaje, smatra da su šanse da Prins ode u prevremenu penziju - nepostojeće.

Lids tvrdi da je saznao da je Prins samo nekoliko časova po objavi svoje navodne studijske penzije već bio u studiju i da je producirao novi album, sa svojim "New Power Generation" bendom!

- Garantujem vam - kaže Lids - da ako Prins snimi još neku pesmu poput "When Doves Cry" odmah će otići u "Vorner" i reći će: "Objavite ovo sutra!"

- Postoje samo tri apsolutno izvesne stvari - dodaje Alan. - Prvo, da smo se svi rodili. Drugo, da ćemo svi umreti. I treće: da će Prins ovih dana snimiti novu ploču!

Napisao: Vladan Paunović, obrada: Yugopapir (RTV revija, jun 1993.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate