Zoran S. Dimitrijević Čava, ispovest fudbalera Partizana: Drugovi su mi važniji od fudbala! (1983)




"Moji drugovi su dobri mladići, učenici, radnici, studenti... Ne pripadamo beogradskom "podzemlju", strani su nam ispadi, tuče i sve drugo što bi moglo da se svrsta u osorno i nevaspitano. Iskreno, drugovi su mi draži i od fudbala, i od svega ostalog. Bez njih bi moj život bio prazan, nezamisliv!"

"Fudbalski sam boem zato što se pretežno oslanjam na tehniku (a tvrdi se da je snaga primarna!), zato što obožavam Miloševe treninge s loptom, što ne volim da se vraćam... osim kad moram. Ne podnosim kondicione vežbe, uživam u lepim, duhovitim potezima. Ponosan sam kada se iz gledališta zaori "Čava, Čava", tada dobijem krila i razlog više da sa drugovima ostanem - duže!"

"Ne volim kada me rano bude, najslađe mi je prepodnevno spavanje. Međutim, uvek imam na umu da se veliki fudbaler postaje radom, ne samo talentom. U igračke i životne duele ulazim otvoren, nisam kukavica, jedino se pribojavam rakije - nikad je nisam okusio!"


*****


- O meni, Zoranu S. Dimitrijeviću, Partizanovom fudbaleru, sve je ispitano i napisano, možda i više nego što zaslužujem - po igri i boemskom životu. Mnogi su pokušavali da od mene načine "čudo od deteta", da proniknu u moju dušu, da otkriju neke moje još neotkrivene igračke i životne tajne, a ja ih zaista nemam...

Nismo želeli da prekidamo ispovedački monolog popularnog, za razgovor nadahnutog Čave:

- Ono "S", srednje slovo u mom imenu i prezimenu namerno naglašavam - mnogi, koji me ne poznaju, pitaju kako bi me prepoznali kad bi se tri beogradska Zorana Dimitrijevića našla u istom timu, za kafanskim stolom ili drugde. 

Ali, evo: onaj iz Galenike je moje visine (oko 180 sm) ali nešto zdepastiji, onaj u Crvenoj zvezdi je viši i vižljastiji, igrački sam možda bolji od obojice (ne tvrdim!)

Za ma kojim stolom, ne samo kafanskim, ne mogu da mirujem... Osim toga, ispred mene bi se našla flaša piva ili čašica konjaka (možda!), ispred njih - kafa ili limunada (možda!)...

A ono, opet slovo "S", bilo bi, smatram, sasvim dovoljno za novinare i čitaoce sportske štampe.

Zoran Dimitrijević Čava (foto: Tempo)


Ne mogu bez drugova...



Posle ovih nekoliko rečenica. Zoran se potvrdio: uz iskreno, gotovo dečačko izvinjenje, priključio se nestrpljivim drugarima sa susednog stola restorana na Stadionu JNA. Brzo se vratio i nastavio:

- Ne mogu bez njih, ni oni bez mene. Drugujemo od malih nogu, ima ih iz mog rodnog kraja, Bulbuldera, sa Čukarice, Dorćola, Konjarnika... iz celog Beograda. 

Svaki moj drug je za mene svetinja, volimo se i pomažemo. Među nama nema tajni i ustručavanja, svako delo na videlo. Ne bih rekao da mi odmažu, naprotiv, dosta su doprineli i doprinose mom fudbalskom napredovanju. 

Prate me od moje i njihove desete godine, otkako me u Partizan doveo naš nastavnik fizičkog vaspitanja Momčilo Knežević. Posle utakmice, sačekaju me, pohvale ili uteše. 

Kod mene, kod nekog od njih, a najčešće u nekoj kafanici zasednemo i proanaliziramo proteklu utakmicu, kad Partizan pobedi u važnoj utakmici (nevažnih nema!), ili kad ja odigram dobro, duže se zadržimo. 

Inače, ne volim duge analize, ako dam gol brzo ga zaboravim, razmišljam o narednim obavezama... 

Najteže mi je kad me drugovi spopadnu da im nabavim ulaznice za međunarodne susrete... Traže po nekoliko, spisak se popne i na stotinu, a mogu da nabavim 15-30. No, i tada pronađemo "zlatnu sredinu". 

Moji drugovi su dobri mladići - učenici, radnici, studenti - ne pripadamo beogradskom "podzemlju". Nismo "mafija" ni "mafijaši", strani su nam ispadi, tuče i sve drugo što bi moglo da se svrsta u osorno i nevaspitano. 

Kad plaćamo ceh, recimo, svi se istovremeno mašimo za džep, ako imamo para - nema čekanja. Danas ja, sutra ti, tako ukrug. Jedinac sam u roditelja radnika (Svetolik, mašinbravar, Ljubinka, kopirer), time se ponosim, koliko i generacijom kojoj pripadam. 

Iskreno: drugovi su mi draži i od fudbala, i od svega ostalog, bez njih je moj život prazan, nezamisliv!


... A drugaricu nikada nisam imao



Drugačija je ljubav prema roditeljima ili devojci, recimo. Oca i majku svakodnevno posećujem. Kod njih se hranim, ali se dugo ne zadržavam. Fudbal ih mnogo ne zanima, ponešto me upitaju tek reda radi... 

Naravno, volim i cenim svoje roditelje, ali sam se odavno osamostalio, pa retko raspravljamo o zajedničkim problemima. Našalim se, neretko, s dedom Nastasom (po njegovoj majci smo Makedonci), pitam ga, najčešće, da li je nahranio mog posebnog ljubimca, "švrću" (pse i konje obožavam). 

"Švrća" je bez pedigrea, "obična džukela" i da ga baba ne nahrani... odavno bi bio pokojni. 

Eto, u porodici sam samo gost, s drugovima stalno. Drugaricu, onu pravu, nikad nisam imao i nemam je, a devojaka... podosta. Zapravo, bilo ih je! Samoću nikako ne podnosim ... 

U iznajmljenom stanu (plaća ga klub) obično sam pre 22 časa, pustim muziku, pokušavam da zaspim... teško uspevam. Tada se latim nekog časopisa (kupujem ih po desetak) i čitam, čitam... dok mi ne ispadne iz ruku... 

Ne odlazim u stan uvek u isto vreme, sve zavisi od situacije... I ako odem, ne legnem odmah. 

Uz kafu, nešto bezalkoholnog, nešto alkoholnog pića, igram karte (remi i tablić) s drugovima, "ubijem" vreme na najjeftiniji način. Ne igramo u krupan novac, ko izgubi istrpi grdno - zavitlavanje. 

Desi se, naravno, da prekoračim vreme fudbalera-profesionalca... "Zaludimo" se dominama, šahom, "malim fudbalom" najčešće u omiljenom svratištu "Figaro", "Bahus" i "Starac Vujadin". 

Nekoliko puta mi se zavrtelo u glavi, pijan nikad nisam bio, pa ni na svadbi klupskog druga Zvonka Varge. Ako me neko smatra boemom, onda sam više fudbalski nego životni boem. 

To što volim ljude ne smatram manom! 

Kad pogrešim, Miloš Milutinović i Nenad Bjeković me kratko i ljudski upozore: 

"Zorane, to nije u redu!"

Zato što su obojica veliki treneri i ljudi, što se prema meni i ostalim Partizanovim prvotimcima ponašaju kao da su saigrači, trudim se da im se odužim dobrim zalaganjem i igrama. Ne zloupotrebljavam njihovu dobrotu, ne bih se na njih naljutio i da me stave na klupu! 

Fudbalski boem sam zato što se pretežno oslanjam na tehniku, a tvrdi se da je snaga primarna zato što obožavam Miloševe treninge s loptom, što ne volim da se vraćam... osim kad moram. 

Ne podnosim čisto kondicione vežbe, uživam u lepim, duhovitim potezima. Miloš često igra s nama na dva gola, oduševljavaju me njegove finte i precizni udarci. 

Uostalom, moj prevashodni zadatak je da kao vezna polutka radim i za druge, da im "pakujem". To što se priča da mi je "duša u zubima", da ne mogu da izdržim ni poluvreme "na nogama", priča se napamet. 

Odigrao sam 25 utakmica zaredom, mislim sasvim dobro, kako bih to mogao bez zdravlja i snage? U mladoj i olimpijskoj reprezentaciji, protiv Norveške, odnosno SR Nemačke, takođe sam solidno igrao... 

Setio sam se Stevana Vilotića, mog prvog učitelja u Partizanu... Čika Ćele je uvek očinski znao da priđe i kaže: 

"Zorane, u fudbalu može i da se pogreši, ali nikako da se stane... Igraj, igraj, igraj!"

I sada se držim njegovih reči, fudbal je za mene ostao igra. 

Sve ovo govorim (ne branim se!) zato što me nestručnjaci više grde od stručnjaka. Cenim sve pristalice fudbala, posebno Partizanove i moje simpatizere. Ponosan sam kad se iz gledališta zaori "Čava, Čava", tada dobijem krila i razlog više da s drugovima ostanem - duže!


Pijan nikad nisam bio...



Zašto, uostalom, da friziram svoj život!? Tek nastajem igrački i ljudski, u svojoj 21. godini valjda mogu i da pogrešim! Ne grešim namemo... stekao sam navike od kojih se teško odvikavam. Brzo će i tome (tvrdim!) doći kraj... 

Rekao sam da je fudbal za mene prvenstveno igra, ali... sve više postaje i egzistencija. Od fudbala tek treba da živim... Ništa nisam uštedeo, imam "keca", a volim dobre, jake automobile i brzu vožnju. Takva kola još ne mogu da kupim, otac ne želi da mi ustupi svog "golfa". 

Nemam ni svoj stan, prvim, petogodišnjim ugovorom nije predviđeno da ga dobijem. Takav je pravilnik, ali ako iskrsne hitna potreba možda ću ga ranije dobiti. Zasad, novac cenim samo kao sredstvo za život, od roditelja više uzmem nego što im dam. 

U kafani sam spreman da počastim sve oko sebe, lako ćemo za sutra... i, ako sve ovo što govorim spada u neke moje poroke - od njih ne odustajem! 

Pušim dvadesetak cigareta ("lord"), volim sve sa roštilja i kolače, supe i čorbe izbegavam, voće jedem s vremena na vreme. 

Saigrače podjednako volim i cenim, koliko i kolege iz drugih klubova. Na srcu mi je Željezničar i Velež, igraju "tehnički fudbal". Partizan, Hajduk i Crvena zvezda su približnih kvaliteta, tu su, negde, i ostali prvoligaši. 

Velika povika digla se na Crvenu zvezdu i njihove pridošlice, mislim da je sve preterano... Dok se samo uigraju, postizaće mnogo boije rezultate! 

Neće propasti (kao što se priča) ni jugoslovenski fudbal. Nailazi mlada generacija solidnih reprezentativaca, i ja sam medu njima... Ako se pokažem, ako zaslužim, selektori me neće zaobići ni u izboru najboljih seniora. 

Trudim se da dostignem Vladimira Petrovića Pižona, Mocu Vukotića, Blaža Sliškovića, nisam, valjda, megaloman!? 

Fudbal je, i za mene, težak rad, rekao sam šta u njemu ne podnosim s- metaju mi i duga putovanja i dugi karantini. I kad sam slobodan, ne mogu da se skrasim na jednom mestu: upalim "keca", prokrstarim gradom po nekoliko puta, grdan novac ode na benzin.

Trošim ga i za lepu garderobu: vindjakne, majice, cipele... Mašnu ne vezujem, ne podnosim kompletna klasična odela i uštogljenost. 

Ne volim i kad me rano bude, najslađe mi je prepodnevno spavanje. 

Međutim, uvek imam na umu da se veliki fudbaler postaje i radom, ne samo talentom! U igračke i životne duele ulazim otvoreno, nisam kukavica, jedino se pribojavam rakije - nikad je nisam okusio!


...A svadba će da se pamti



Kao da ovakav Zoran S. Dimrtrijević ne može da bude drugačiji...

- Život je predamnom, i ne bojim ga se! Rekoh da nečeg ne želim, a nečeg ne mogu da se odviknem, nastaviću, dakle, po starom. Sve što sam zavoleo, voleću i dalje, prepreka, pretpostavljam, neće biti. 

Moji "dušebrižnici" tvrde da ću uskoro biti "zabravljen" supružničkom burmom... 

Tačno je: uskoro se ženim Lidijom, studentom prava. Nedostaju joj dva ispita do diplome, dve godine (23) je starija od mene - pet godina se zabavljamo i u svemu izvrsno slažemo i razumemo. 

Ne, ona ne želi i neće moći da me "zabravi"! 

Zna moje navike, vrlo retko je u mom muškom društvu, na utakmice ne dolazi. Biće to (garantujem!) divan brak, oboje volimo decu. 

Želeli bismo sina i kćerku, i da oboje postanu dobri sportisti - ne profesionalci. 

Nema potrebe da me Lidija "prevaspitava", ni ja nju - o svemu što nam u braku predstoji dogovorili smo se naširoko i nadugačko. Problema znači, nema i neće biti! 

Mnogi kažu "Kakva vajda od braka?", a ja očekujem mir i spokojstvo. Svakojaki napredak, pa i u fudbalu! Biće to ipak smireniji i umereniji život, bračne obaveze su svakog u nečem izmenile, u tome, sigurno, neću biti izuzetak. 

I pored svih "bračnih pretnji" jedva čekam venčanje - odmah po završetku jesenjeg dela prvenstva.
Tražim, ali još nisam pronašao veliku kafansku salu - biće mnogo svatova i s njene i s moje strane. 

Voleo bih da se svako seća Čavine svadbe, pa makar ne znam koliko koštala! 

Završio sam srednju ugostiteljsku školu, i sam ću se pobrinuti oko jela i pića... ništa ne sme da mi promakne. Pogotovo što sam odlučio da po prestanku fudbalske karijere izaberem jedan od dva poziva - ugostiteljski ili trenerski...


*****



O tom - potom, tek: nazire se jedan drugi, smireniji i zreliji partizanovac i reprezentativac - Zoran S. Dimitrijević - Čava.

Zapisao: Ljubomir Ristić, obrada: Yugopapir (Tempo, novembar 1983.)


Podržite Yugopapir: FB TW Donate