Svetozar Vukmanović Tempo o ljubavi i ženama u ratu: Da li je partizanima bilo dozvoljeno da vole?

To je bila divna, plemenita, čestita skojevka i komunista, član Pokrajinskog komiteta za Kosovo. Ona je u partizanima zanela dete i, najverovatnije u očaju, ubistvom deteta, u sopstvenim očima i očima saboraca, pokušala da se opravda. Drugovi su je streljali: ispitna komisija je utvrdila da je ubila sopstveno dete

Decembar 1983: Narodni heroj, član Saveta federacije Svetozar Vukmanović Tempo, razgovarao je sa urednikom našeg lista o temama koje najčešće ne nalazimo u intervjuima sa ljudima ovoga kova. Tom prilikom ovaj istaknuti revolucionar pričao je o ljubavi u ratu, o ženi i porodici u našem društvenom životu, o mladima i njihovim teškoćama, slobodnoj ljubavi i shvatanjima generacija koje dolaze.

Prenosimo taj razgovor.

*****

Druže Tempo, odazivajući se na našu molbu da razgovaramo sa Vama, obećali ste nam odgovore na pitanja koja se posebno tiču žene kao najosećajnijeg bića. S tim u vezi počnimo od ljubavi. Šta je za Vas ljubav?

- Nema tu mnogo šta da se objašnjava. U životu ljubav je nešto najplemenitije. Prirodno, prava, istinska ljubav, ona koja traje za ceo život. Ja to po sopstvenim osećanjima govorim. Možda i ne umem to najbolje da objasnim, ali evo, na primer, i danas meni je veoma važno da je moja supruga Milica uz mene.

Ne toliko što nešto ne mogu bez nje da učinim, što mi je zbog posla neophodna, već prosto moram da znam da je tu, kraj mene i tad sam nekako spokojan. Ja, vidite, u tome osećam tu svoju ljubav: to je fluid koji ljubav toliko oplemenjuje.

- Odnos sa suprugom Milicom, odnosno svoju ljubav opisujete i u Memoarima. Očigledno je, smatrate, da ljubav ne treba uvijati plaštom tajne, naprotiv, iskreno objašnjavate svoja osećanja.

- Iskreno rečeno, meni je lako o tome govoriti. Već sam rekao da je ljubav plemenito osećanje. Milicu sam zavoleo još u mladosti, za vreme studentskih dana. Ali, bio sam nekako stidljiv, nisam znao da joj priđem kako sam to želeo. I mada smo i u ilegali često bili zajedno, svako je otišao na svoju stranu.

Ona se udala za Đuru Strugara, mog dobrog druga, za koga i danas moram da podvučem da je bio jedan od onih pripadnika našeg pokreta koji su mnogo izdržali, a ništa nisu prokazali.

Na drugoj strani, ja sam oženio devojku za koju sam tada smatrao da je volim. Međutim, veoma brzo se ispostavilo da moja osećanja pripadaju samo Milici, iako to sebi ranije nisam smeo da priznam.

Želeo sam da budem u njenom društvu, makar i što ona na mene nije gledala kako sam ja to voleo. Jer, u Milici se ljubav prema meni tek docnije javila. Mi smo se u ratu zbližili i tada je došlo od obostrane ljubavi.

Štitio sam ljubav

- Pomenuli ste rat u kontekstu rađanja vaše ljubavi. Molimo Vas, pričajte nam o ljubavi u ratu. Kakve su bile te ratne ljubavi?

- E, to je već teško, opširno pitanje. Ja mogu da govorim o sebi, o svojoj ljubavi u ratu. Bio sam sa Milicom u vreme rata u istom štabu u Makedoniji. Međutim, to mi je zaista strahovito smetalo, jer tu sam bio da se borim a ne da vodim ljubav ...

Bilo je teško, trebalo je u svakom pogledu biti primer običnom borcu.

Priznajem, voleo sam da budem u Miličinoj blizini, ali sam i strahovao da drugi to ne primete, ne pomisle kako vodim dvoličan život. Zbog toga sam, iako svestan toga šta činim, ubedio Milicu da pređe u Srbiju, da se razdvojimo do kraja rata, kada ćemo se venčati.

Ta mi je, da tako kažem, žrtva, bila prirodna tada, iako danas shvatam da sam tako mogao da uništim našu ljubav. Ali, to je bila svesna žrtva.

- Znači li to, druže Tempo, da ljubav u ratu nije bila dozvoljena?

- Ne bih to tako rekao, ali da je to bilo jako osetljivo pitanje - sigurno je. Trebalo je brinuti o moralu među borcima, posledice pojave nemorala mogle su biti strahovite. Ja ću o tome opet reći kako sam kao rukovodilac gledao na ljubav u ratu.

Kad sam znao da je stvarno bila u pitanju ljubav, žmurio sam - da tako kažem. Nisam ništa ispitivao, proveravao, jednostavno nisam na njih obraćao pažnju.

Ali, ako je bila reč samo o zadovoljavanju seksualnih pobuda, dabome da je tad moralo doći do osude. Inače, priznajem da sam u tim teškim danima rata čak pomagao da se sretnu dvoje koje je vezivala ljubav.

Čak sam i prekomande za njih tražio.

U smrt zbog ljubavi

- Kako onda shvatiti to što je ljubav često predstavljana kao tabu-tema u nekim našim književnim i filmskim ostvarenjima iz vremena rata.

- Govorio sam o svojim pogledima na ljubav, o osećanjima žene i muškarca u ratu. Ali, bilo je i takvih komunista, zaista velikih komunista, ali su prosto bili askete u svakom pogledu. Borba im je bila iznad svega.

- Kako može komunista, čovek humanih ubeđenja, da osuđuje ljubavnu vezu?

- Pa, već sam rekao da je reč o asketizmu. To se ničim ne može pravdati do takvim ubeđenjima o svetosti borbe. U tome je stvar.

- Možete li reći, je li neko "platio" glavom svoju ratnu ljubav?

- Teška srca, ispričaću vam tragediju jedne dvadeset trogodišnje devojke. To je bila divna, plemenita, čestita skojevka i komunista, član Pokrajinskog komiteta za Kosovo.

Ona je u partizanima zanela dete i, najverovatnije u očaju, ubistvom deteta, u sopstvenim očima i očima saboraca, pokušala da se opravda.

Drugovi su je streljali: ispitna komisija je utvrdila da je ubila sopstveno dete.

Kao što vidite, životom je platila ljubav, iz koje je trebalo da se rodi novo biće.

I danas, posle toliko vremena, kad se se tim ove devojke, osećam i gorčinu i tugu, i ne mogu da objasnim sebi kako je nešto najlepše u životu odvelo u smrt jednu divnu mladost.

Moj sin pere sudove

- Krajem prošlog meseca na promociji knjige "Predbračne veze“ slušali smo Vaše veoma neposredno izlaganje o braku, seksu i mladima. Sve prisutne oduševili ste svojim stavovima o seksualnom vaspitanju mladih. Otkuda to čoveku koji je zakoračio u osmu deceniju života?

- Imam dva sina i pet unuka, pet devojaka, najstarija je napunila četrnaest godina. Gledam kako mladi žive, šta rade, šta ih interesuje. Savremena porodica razlikuje se mnogo od one pre pedeset godina, pa i trideset godina.

Recimo, moj sin sve radi u kući: služi goste, sprema, pere sudove.

A bogme, ja ni kafu ne znam da skuvam. Jednom sam za ljubav Milice, to pokušao i, znate li šta se dogodilo? Umesto kafe dobila je izgorelu džezvu.

- Brak je po Vama, znači, pretrpeo vidne izmene.

- Da, svakako brak, ali sa njime i porodica. U nas danas žena ima punu afirmaciju, ne računajmo malobrojne krajeve gde je tradicija još uvek jaka. U okviru porodice, žena je sebi apsolutno obezbedila položaj, iako to nije potpuno uspela u svim sferama društvenog života.

Zbog toga ja se zalažem za pravovremeno seksualno vaspitanje mladih oba pola. Na taj način nestaju mnoga opterećenja mladih a vidici postaju jasniji.

- Smatrate li da je institucija - brak u krizi? Da li treba osuđivati starije generacije?

- Ja verujem u mlade, oni znaju da osete i prihvate pravu ljubav. Imao sam priliku da posmatram i decu svojih bliskih drugova, i saradnika u ratu. Kćer jednog od najbližih mojih drugova živi vanbračno sa čovekom koga voli. Imaju i dete koje uz njih raste.

Eto, vidite, ja ih viđam, o tome smo i razgovarali, i meni taj njihov odnos nikako ne smeta. Oni se stvarno vole, a takva ljubav je veoma jaka.

To dvoje mladih tačno zna zbog čega žele tako da žive.

Ovde mi naročito imponuje stav ženskoga deteta. Čini mi se da moja najstarija unuka može da postane takva jer ta zna šta hoće, jasna je i glasna i zbog toga mi je nekako najviše prirasla srcu.

Inače ne verujem da starije treba kriviti za položaj braka, reč je samo o njihovom opuštanju posle svih tegoba.

Glasam za ljubav

- Po ovome što ste rekli, moglo bi se zaključiti da podržavate vanbračnu vezu.

- Podržavam ljubav i to je sve. A o braku kad razmišljam, s bolom se setim sudbine svoje sestre. Ona je ostala u selu da čuva roditelje a mi braća školovali smo se. Zaljubila se u mladića koji je kasnije, iako je bila trudna, nije hteo oženiti.

U to vreme, pre šest decenija, u Crnoj Gori. veća sramota te nije mogla snaći.

Odbačena od porodice, mučila se radeći po kućama, razbolela se i brzo skončala.

Kad god se setim toga, a dobro se svega sećam iako sam tek bio pošao u gimnaziju, s gorčinom pomislim na papir koji ima značenje - pečat braka.

Tada, da ga je moja sestra imala, ostala bi u životu.

Eto zašto, čini mi se, brak treba da ima težinu vrednosti. Ali to ne smeju biti okviri, ljubav mora da postoji. Ako nje nema, sve je uzalud.

- Vaša poruka za naše čitateljke izgleda da je: Čuvajte brak i svoje muževe!

- Nemojte, nisam baš tako rekao. Ali reći ću i to da nikad nisam mogao da shvatim muškarca koji ostavi svoju decu i suprugu, majku svoje dece. Za mene ne postoji razlog zbog koga bih to učinio.

- Druže Vukmanoviću, zahvaljujemo Vam se uz napomenu da bi mnoge žene pozavidele Vašoj supruzi.

Razgovarala: Ljiljana Stojanović-Popin, obrada: Yugopapir (Praktična žena, decembar 1983.)

Podržite Yugopapir: FB TW Donate