Kosta Nađ (1/2): Najteže je bilo pred borbu pogledati svakom vojniku u oči, a znaš da možda sutra...





Moram Vam reći još nešto, moja životna sudbina, znate, bila je vezana za tu teritoriju, Maribor-Dravograd. U tom krugu sam ja 1936. godine ilegalno bežao za Španiju. Na tom istom mestu sam 1941. godine, opet, ilegalno ulazio u Jugoslaviju, i na tom istom mestu kao komandant treće armije doživljavam fašističku kapitulaciju, njihov konačan poraz. Možete onda misliti šta je išlo kroz moju glavu. Smatrao sam da sam ispunio sve što sam želeo - pobedili smo, eto to je

Kosta Nađ rođen je 1911. godine, u siromašnoj vojvođanskoj radničkoj porodici. Po odluci KPJ biva upućen u Španiju gde je bio komandant balkanskog bataljona Španske republikanske armije. Posle poraza Španske republike dolazi u Jugoslaviju, gde je bio organizator ustanka na Kordunu, član glavnog štaba BiH i komandant glavnog štaba Vojvodine, a zatim komandant treće armije NOVOJ. Odlikovan je Ordenom narodnog heroja, Ordenom junaka socijalističkog rada i drugim ratnim i mirnodopskim odlikovanjima.



Januar 1983: Prvi deo intervjua




Druže generale, Vaš put, put vojnika i revolucionara poveo Vas je od metalskog radnika do jednog od najviših vojnih rukovodilaca u našoj armiji. Kako Vi vidite taj pređeni put?


- Znate, ja de fakto nikada nisam mislio da ću postati general. U ranoj mladosti, dok sam išao u građansku školu, bio sam buntovan, nisam se sa mnogim stvarima slagao. Ja tada nisam znao šta su komunisti i komunizam. Mene je pop u školi zvao crvendać. Mislio sam da me zove crvendać zato što sam imao crvenu košulju, ali on je u drugom smislu mislio, pošto sam se uvek bunio i nikad nisam voleo nepravdu.

Heroji antifašističke borbe: Kosta Nađ i Peko Dapčević
1942. godine (foto: znaci.net)

I danas se dobro sećam kad me je moj majstor ošamario zbog neke sitnice. Ja sam mu odmah odgovorio da se drugi put ne usudi tako nešto napraviti, jer ću reagovati vrlo oštro. I to više nikada nije učinio, jer je video po mojim očima da sam spreman na sve. Takav sam bio u mladosti.

U mladosti sam dosta i maštao, bio sam romantik. Moji roditelji, majka pogotovu, bili su zabrinuti za mene, jer uopšte nisam bio na zemlji. Volio sam slikati i noći sam provodio, krijući se od roditelja, da bih slikao. Bilo je tog romantizma ne samo kod mene nego kod cele moje generacije, bilo je mnogo tog revolucionarnog romantizma i ideala.

Voleo sam i puno da čitam o francuskoj revoluciji, Pariskoj komuni, meksičkoj revoluciji, oktobarskoj revoluciji, koja je na mene ostavila jak utisak. Uvek sam govorio da je to ono šta ja maštam.

I kada sam bio u jugoslovenskoj i kasnije u emigraciji nisam bio član KPJ, a svi su me zvali komunistom. Onda sam počeo razmišljati ko su ti komunisti, kada mene svi identifikuju kao komunistu i onda sam počeo da se družim sa komunistima.

Na mene je veliki uticaj imao Pavle Gregorić. Tada je u našoj kući bila ilegalna štamparija Centralnog komiteta, koja je bila pod nadzorom Paje Gregorića, tako da moja braća i ja nismo smeli biti vezani, u to vreme, ni sa jednom partijskom organizacijom da se štamparija kojim slučajem ne bi provalila. Tako je sve to doprinelo da postanem vojnik partije.


Jednom ste izjavili da Vam je, odlazak u Kraljevsku jugoslovensku vojsku, jedan od najvećih promašaja u životu.

Da, da. Jedva sam čekao da se iz nje izvučem, mada mi je ta obuka u podoficirskoj školi u Bileći kasnije mnogo koristila. To mi je znanje dobro došlo kad je trebalo ratovati u Španiji. Tamo su me smatrali za vojnog stručnjaka, pa su me jedno vreme zadržali kao instruktora u tvrđavi Figueras.

Međutim, pobunio sam se, nisam hteo da ostanem kao instruktor, hteo sam da idem na front, jer sam zato i došao. Moja prva funkcija u Španiji bila je komandir voda, pa komandir čete, pa komandir Balkanskog bataljona, da bi rat u Španiji završio kao komandir brigade.

Znate, taj me je romantizam odveo u Španiju. Tu sam video nastavak svojih maštanja o svetskim revolucijama i video sam da mi je tu mesto.

A od tog romantizma brzo sam se izlečio, čim sam došao u Španiju, kad sam bio ranjen. Kad me je tresnulo, znate, pa kad sam pao, sa tim ranjavanjem otišao je i moj romantizam. Onda sam video da nema više romantike, da smo se sukobili sa surovim neprijateljem, sa fašizmom. To je bio brutalan rat, svi smo se brzo otreznili i ja uvek govorim da je to moja najveća škola.


Srešćemo se mi opet



Tu sam upoznao neprijatelja. I kada smo se povlačili iz Španije dobro sam znao da ćemo se opet sresti. Ali sad smo ga bolje poznavali.

Pri povratku iz Španije, ne da se hvalim, zadnja grupa koja je izašla iz nje, bili smo mi Jugosloveni. Ja sam komandovao tom grupom. Mi smo iz Španije pod borbom izlazili. Bilo je predveče, špansko-francusku granicu prešli smo kod Portbua, i sećam se, kad smo se probijali prema Francuskoj, da smo pevali internacionalu i špansku himnu.

Znate, mi se nismo povlačili kao razbijena vojska. Mi smo išli organizovano, nosili smo zastave, izvršili smo pozdrav Španskoj-republikanskoj i crvenoj - proleterskoj zastavi.

Kada smo prešli granicu, okrenuo sam se i pogledao Španiju, ona je gorela, bila je sva u plamenu, čuli su se plotuni, mitraljeska štektanja. Znao sam dobro šta to znači, da to strada španski narod, da je to obračun sa naprednim španskim republikancima, da svaki metak odnosi jedan život.

Onda sam pogledao naše borce i nijednog Jugoslovena nisam video da nije imao suze u očima. To nije bio bol što smo izgubili rat, to je bio prkos. Mislim da se svaki borac u sebi zakleo, a ja jesam, srešćemo se mi opet al' ćemo se onda obračunati malo drugačije.

Tako smo prešli granicu i došli u Francusku.


Francuska vas nije dočekala raširenih ruku, iako je njena Komunistička partija imala veliki broj poslanika u Francuskom parlamentu.


Jasno. Andre Marti, član politbiroa Francuske Komunističke partije, nam je na granici održao govor gde nam je kazao: "Mi vas na žalost ne možemo dočekati dobrodošlicom, vi idete u logore, ali mi ćemo se boriti za vaš status". I mi smo otišli u žice. Ne samo mi već i španski narod, jer je preko osamsto hiljada Španaca prešlo granicu bežeći od fašizma.

To je bila tragedija. Život u logorima nam ni malo nije bio lak. Ali mi smo se odmah organizovali. Moram Vam reći da su Jugosloveni prednjačili, da su bili barometar za francusku reakciju. Kako se Jugosloveni drže?

Oni su uvek napadali na nas, da nas slome, jer ako bi nas slomili slomili bi sve.

Ja sam bio komandant jednog "ilota", to bukvalno znači "ostrvo", gde su bile sve balkanske grupe. Logor je bio kao univerzitet. Izučavali smo marksizam, lenjinizam, ekonomiju, jezike, to je bilo po grupama, kao u našim robijašnicama, Mitrovici na primer.

Organizovali smo priredbe, bili srno veoma kompaktna grupa, tako da nas francuska reakcija nije mogla razbiti. Mada su više puta pokušavali.

Izdvojio bih jedan primer, kada je nekoliko Poljaka pokušalo bekstvo, i mada su ih mogli uhvatiti, oni su ih pobili. Mi smo onda organizovali jednu veliku nemu demonstraciju. Ja sam ispred logoraša bio određen da komandujem tom demonstracijom.

Izašao sam ispred logoraša i na francuskom rekao, da bi me razumeii i francuski vojnici koji su nas opkolili:

"Drugovi odajmo minutom ćutanja poštu drugovima poginulim od francuskih žandarma".

Onda je jedan Rumun, koji je znao svirati harmoniku, zasvirao Lenjinov posmrtni marš, a ona ogromna masa logoraša je mumlajući, prvo tiho pa sve jače i jače dok se to nije pretvorilo u pravu grmljavinu.

Francuzi su se uplašili, njihovi oficiri su stali mirno, pozdravili. To je bila snažna demonstracija - pokazali smo našu snagu.


Povratak iz Španije



Partija i drug Tito 1941. godine organizuju vaše bekstvo iz logora.


Da. Jedan naš drug nas je obišao po francuskim i nemačkim logorima, ja sam tada bio u nemačkom logoru, predao nam novac i javke, odnosno gde da se javimo i kojim putem da bežimo. Znate, to je bilo 1941. godine, i nimalo lako nije bilo bežati, kad su skoro u svakoj prestonici Evrope defilovale nemačke trupe.

Tako dolazim do Zagreba gde se susrećem sa Vladom Popovićem, Radom Končarom, Ivanom Goranom Kovačićem i drugim drugovima. Nakon toga odlazim u Karlovac gde sam se upoznao sa Josipom Krašom.

Po Titovom naređenju, preko Karlovca odlazim na Kordun, Gorski Kotar, Liku i Krajinu.

Kada sam prolazio kroz Liku, došao sam u slobodni Drvar, tu sam video ono čemu sam maštao, tu sam video prve partizane u Jugoslaviji, na Kordunu, sa petokrakama na kapama, sa oružjem. Imao sam sastanak sa njima i možete misliti kako sam se osećao tada, mislio sam, tu smo, diže se ustanak.

U to vreme nisam imao neku određenu funkciju, ali su me svi smatrali za instruktora Vrhovnog štaba. A na zasedanju u Stolicama imenovan sam za člana glavnog štaba Bosne i Hercegovine.


U toku rata a i posle njega imali ste česte susrete sa drugom Titom. Interesuje nas da nam kažete kada ste se prvi put sreli sa drugom Titom i kakav utisak je Tito na Vas ostavio tada?


Bilo je to decembra 1941. godine. U to vreme sam se nalazio kod Sokolca na Romaniji. Pozvali su me u Rogaticu. Ja sam znao da je Vrhovni štab u Rogatici i da je drug Tito tamo. I kada sam krenuo razmišljao sam šta i kako da referišem Titu. Situacija je bila teška posle pada Užica, posle pada slobodne teritorije, posle pada Kadinjače, a u to vreme bila je i velika najezda četnika u Istočnu Bosnu.

Pored toga mnogo me je zanimala ličnost Tita.

Kada sam došao pred zgradu, gde se je nalazio Vrhovni štab, moj pratilac je uzviknuo:

"Druže Kosta, eno ga drug Stari", Tito je stajao na balkonu u šubari.

Odmah zatim prišao je stražar i rekao: "Drug Stari Vas očekuje".

Kada sam ušao Tito mi je odmah prišao i rekao: "Jesi li se smrzao, Kosta?" Odmah je rekao drugarici Zdenki da mi skuva čaj i da rakiju, da se odmrznem. Onda je rekao: "Znam ja, Kosta, šta je zima, zima nas prati još od Užica i Ruda, sedi, ogrej se".

Tako je to sa Titom. Bio je neposredan, spontan. Onda je počeo da mi postavlja razna pitanja. To nije bilo klasično raportiranje, ne. A ja onako brižan, sada osećam da sam stanje crnje opisivao nego što je zaista bilo. Tada je Tito rekao:

"Nemojte se sekirati i nemojte ići na stvaranje velikih jedinica. Sad je najvažnije raskrinkati četnike. To treba biti zadatak svih."

I bio je u pravu. Tu su bili i drugovi Moša, Kardelj, Lola i drugi rukovodioci. Tada sam dobio zadatak da sa jedinicama, kojima sam komandovao krenem na oslobađanje Foče i Goražda.

Sutradan sam krenuo na novi zadatak i bio sam srećan. Svi su me pitali kako izgleda Tito i ja sam govorio a to i danas govorim, da nemamo šta da brinemo, naša revolucija je u sigurnim rukama i mi
moramo pobediti.

I posle kad smo oslobodili Foču bio sam veoma srećan kad sam na njegovo pitanje "Ko je u Foči?", mogao odgovoriti:

"U Foči su partizani, Foča je slobodna."

Kosta Nađ u svom domu, januara 1983. godine
(foto: Reporter)


Poslednji ratni izveštaj u Evropi



Komandovali ste trećom armijom koja je izvršila poslednje operacije za oslobođenje Jugoslavije i Maršalu Titu ste poslali poslednji ratni izveštaj: "Pred borcima treće armije više nema neprijatelja." Kako ste se osećali tada?


Za mene je to bila naročito velika stvar. Jer treća armija je ratovala i posle 9. maja, kada je čitava Evropa slavila kapitulaciju Nemačke. Mi smo do 15. maja vodili krvave borbe, pošto se neprijatelj nije hteo predati nama već zapadnim saveznicima u Austriji.

A naša treća armija napravila je obruč oko neprijatelja. Mi smo pedeset prvu i trideset šestu diviziju u Mariboru snabdeli kamionima i vozovima, tako da smo se brzo prebacili na drugu stranu Drave i tu smo sa austrijske strane zaposeli sve mostove i Dravu tako da je oni nisu mogli preći i otići u Austriju.

Znate, to je bila velika grupacija, tu je bilo preko 150.000 neprijateljskih vojnika, tu su bili ostaci Fon Lerove grupacije koja se povlačila iz Grčke, tu su bili skoro svi zločinci iz Jugoslavije, tu su bili četnici, ustaše, svi naši krvoloci, čitavo rukovodstvo Jasenovačkog i Gradištanskog logora, svi koljači su tu bili okruženi.

Mi smo njih lako mogli uništiti, imali smo svoju avijaciju, eskadrile, imali smo tešku artiljeriju, sve smo imali.

Međutim, ja sam imao podatak da se u toj grupaciji nalazi na silu odvedeni čitavi dečiji domovi, mnogo našeg naroda, koji su zlotvori terali ispred sebe, da bi predstavili kako tobož narod beži pred komunistima.

Tako da sam naredio da se ta grupacija ne bombarduje da ne bi nastradao taj narod koji je isuviše toga preživeo. A oni nam nisu nikako mogli pobeći, čvrsto smo ih okružili, i normalno na kraju smo ih likvidirali.

A kad sam Titu poslao taj izveštaj, to je bio poslednji ratni izveštaj drugog svetskog rata ne samo u Jugoslaviji već i u Evropi.

Možete onda misliti kako se je mogao osećati jedan komandant.

Moram Vam reći još nešto, moja životna sudbina, znate, bila je vezana za tu teritoriju, Maribor-Dravograd. U tom krugu sam ja 1936. godine ilegalno bežao za Španiju. Na tom istom mestu sam 1941. godine, opet, ilegalno ulazio u Jugoslaviju, i na tom istom mestu kao komandant treće armije doživljavam fašističku kapitulaciju, njihov konačan poraz.

Možete onda misliti šta je išlo kroz moju glavu. Smatrao sam da sam ispunio sve što sam želeo - pobedili smo, eto to je.


Bertold Breht je pisao da u istorijskim zbivanjima, jedni ostaju u tami dok druge obasjava svetlost. Vi ste od retkih ličnosti koga je svetlost istorije često obasjavala. Donosili ste važne pa i presudne odluke, možete li jednu izdvojiti kao najtežu?


Bilo je mnogo teških odluka, koja je najteža i najsudbonosnija to je sada teško odgovoriti. Sada i kad pišem vidim da je bilo dosta teških odluka. Ali kada pitate, red je i da se odgovori. Ne bih mogao reći: "E to je najteža" ali je bila sigurno jedna od najtežih.

To je bilo u sedmoj neprijateljskoj ofanzivi na planini Konjuh u Istočnoj Bosni, kada je moj treći korpus kojim sam komandovao bio opkoljen.

Naime, treći korpus je tada imao zadatak da obezbedi prelazak naših snaga u Srbiju. Fon Ludviger nas je sa svojim divizijama jako, jako stegao. I tu sam tada izdao naređenje:

"Pravac selo Dine".

To sam napamet rekao, nikakva to moja velika pamet nije bila. Ali čitav korpus sprovedem u selo bez i jednog ispaljenog metka, bez izgubljenog borca.

Kada smo došli u Dine svi su u meni gledali, šta ja znam, nekog genijalnog komandanta. Eto to mi je bila jedna od najtežih odluka, a bilo ih je još dosta.

Štab I i II krajiške brigade sa Kostom Nađom, komandantom operativnog
štaba za Bosansku krajinu u Bosni 1942: S leva na desno stoje: Predojević
Đurin, Ratko Martinović, Kosta Nađ, Marušić Ivica - Ratko, Ilija Materić,
komesar Prve Krajiške brigade (foto: znaci.net)

Komandovali ste u dva rata. Greške komandanta u ratovima plaćaju se glavama vojnika. Da li ste VI nekada napravili grešku u komandovanju, odnosno neki pogrešan potez?


To pitanje i ja sebi često postavljam. Kada čovek dođe u moje godine, pravi bilans svoga života. Imam ja, znate, savetnika, publicistu Jovu Popovića koji mi dosta pomaže oko pisanja. I on mi je jednom prilikom rekao:

"Uh, tako bih voleo da nađem, gde ste napravili grešku, ali do sada nisam mogao pronaći."

A to ne znači da nije bilo grešaka. Ja sam, znate, jako vodio računa o borcima, o žrtvama, ja sam na to jako osetljiv bio. Uvek sam se trudio da svaka operacija prođe sa što manje žrtava, to sam uvek smatrao svojim najvećim uspehom - ako nemamo gubitaka.

Ali jasno - rat je rat i žrtava mora biti.


Pogledati vojniku u oči



Vorošilov je jednom rekao da se prema vojniku komandant treba odnositi kao otac prema sinu.


Svakako. To je bio i moj princip. Ja sam pred svaku akciju vršio smotru jedinica kojima sam komandovao. I kada pogledaš svakom vojniku u oči, a kada znaš da sutra te mnoge oči više nećeš videti...

Znaš, nije to nimalo lako za komandanta.

To su teška preživljavanja, veoma teška.


Ceo život ste posvetili revoluciji. Hoćete li nam izneti neka Vaša zapažanja o moralu komunista u Španskom građanskom ratu i našoj revoluciji, i šta je taj moral značio za snagu i jedinstvo komunista?


O tome je pisano i pisaće se, a to se vidi i u mojim prethodnim odgovorima. Tako može ratovati samo jedna vojska, komunistička vojska. A nju su predvodili komunisti skojevci pogotovu.

Ja sam uvek bio siguran kada pozovem skojevsko rukovodstvo, ono je uvek bilo najače u jedinicama, kad im kažem: slušajte stojimo pred takvim i takvim zadatkom i kad mi oni kažu: druže Kosta, krećemo, budi siguran da će zadatak biti sigurno obavljen.

To je taj moral bio.

Ta sigurnost, ta čistoća, to je bilo drugarstvo, to divno drugarstvo gde će svako dati život za druge bez obzira znao ga on ili ne. Ta uzajamna povezanost, to veselje, te pesme - znate bilo je kod nas i veselja, nije uvek bilo teško. To je bilo nešto snažno, nepobedivo.

Mogu Vam reći da nas je i posle rata dosta dugo držao taj entuzijazam, taj komunistički moral, te akcije narodnog fronta i omladine, to je bilo nešto izuzetno. Šta je naša omladina uradila sve posle rata, one krvave ruke od rada, ali smeh na licu, to je moral.

Ja sada kada govorim omladini kažem da cenim one omladinske žuljeve i ne samo one već i žuljeve sadašnjih omladinaca, kao rane naših boraca u ratu, a udarničke značke kao najviša ratna odlikovanja.

Ja tako poštujem to, taj rad mlade generacije koja tako divno nastavlja našu revoluciju.


Tom visokom komunističkom moralu koji je izrastao u krilu naše partije i revolucije nismo ostali dosledni. Interesuje nas koji su razlozi koji su doveli, po Vama, do erozije morala kod nas a dobrim delom i kod članova SKJ?


Odgovor u drugom delu intervjua


U nastavku intervjua: O marksizmu u školama, bogaćenju rukovodioca, Čorbinoj pesmi "Na zapadu ništa novo", verodostojnosti "Partizanske eskadrile"...


Razgovarao: Luka Mičeta, obrada: Yugopapir (Reporter, januar 1983.)


Podržite Yugopapir: FB TW Donate