Kosta Nađ (2/2): "Partizanska eskadrila" je glupi kaubojski film koji nema nikakve veze sa NOB-om



Mene pitaju sve, omladina naročito. Ja se ne bojim škakljivih pitanja, ja im otvoreno govorim ali im i otvoreno kažem kada nisu u pravu. Kada su me u Novom Sadu pitali za "Riblju čorbu" za onu pesmu "Na zapadu ništa novo", kazao sam im - kada ćete ludovati ako ne sada, u tim godinama, ali ne slažem se sa onom rečenicom 

Kosta Nađ rođen je 1911. godine, u siromašnoj vojvođanskoj radničkoj porodici. Po odluci KPJ biva upućen u Španiju gde je bio komandant balkanskog bataljona Španske republikanske armije. Posle poraza Španske republike dolazi u Jugoslaviju, gde je bio organizator ustanka na Kordunu, član glavnog štaba BiH i komandant glavnog štaba Vojvodine, a zatim komandant treće armije NOVOJ. Odlikovan je Ordenom narodnog heroja, Ordenom junaka socijalističkog rada i drugim ratnim i mirnodopskim odlikovanjima.


Januar 1983: Drugi deo intervjua



Tom visokom komunističkom moralu koji je izrastao u krilu naše partije i revolucije nismo ostali dosledni. Interesuje nas koji su razlozi koji su doveli, po Vama, do erozije morala kod nas a dobrim delom i kod članova SKJ?


Pa vidite ja sam o tome govorio i prije četiri godine na plenumu CK gde sam upozorio na sve te devijacije baš u partiji na ta mita, te krađe, te bogaćenja - ta malograđanština nam se uvukla duboko u pore!

Na narodnom zboru u Bosanskom Petrovcu rekao sam otvoreno da bi čitava partija trebalo da stane pod jedan veliki tuš pa da se operemo od svega onoga prljavog što se je nalepilo na naša tela.

Nama je jedno veliko negativno nasleđe preneo Đilas, taj liberalizam, oportunizam i malograđanština uvukla nam se, kažem, svuda i u partiju do najviših vrhova. Toga se moramo osloboditi, moramo ako hoćemo dalje krenuti.

Kosta Nađ sa predstavnicima engleske i američke strane misije u
Glavnom štabu Vojvodine 1944. godine (foto: znaci.net)

I ja Vam moram kazati da nisam pesimista u vezi privredne i političke situacije u našoj zemlji.

Prebrodićemo, imali smo mi i daleko težih trenutaka i situacija i uvek smo imali snage da to prevaziđemo. Nama sada treba samo malo više jedinstva.

Mi se moramo dogovarati, mi kao komunisti ne smemo dozvoliti da dolazi do nesporazuma, moramo više govoriti o demokratskom centralizmu. Suština demokratskog centralizma, zna se, kada jedan kolektiv bez obzira da li je to radna organizacija partijska ili omladinska - gde većina, posle diskusije, nešto odluči manjina to mora da izvršava.

Kardelj ide čak tako daleko, a to je i napisao, da oni mogu zadržati svoje mišljenje ali da moraju izvršavati ono što je većina odlučila. To je demokratski centralizam, to je pokretačka snaga u pokretu ne samo u nas nego i u svim revolucionarnim partijama.

A ne samo da se dižu ruke i klima potvrdno glavom, ako se tako radi onda u tom kolektivu nešto nije u redu. Neka idu varnice, neka borba mišljenja vlada - borba mišljenja i treba da vlada, to obogaćuje sadržaj rada.

Nama još i malo više odgovornosti nedostaje. Jedno vreme javljao se osećaj, i ja sam imao takav osećaj, da niko nikome nizašta ne odgovara. I bio sam jako zabrinut.

Ja sam o tome javno govorio, da mi u potpunosti moramo promeniti ponašanje, mi moramo više da radimo, zavladao je taj potrošački mentalitet, a to je malograđanski. Doduše ima i pozitivne malograđanštine, ali ova je skroz negativna.

To bogaćenje! Koliko to leži - komunista da se bogati, da ima vilu, da ima to, pa to - pa to nema veze sa komunistom.

Ali i pored svih devijacija mogu Vam reći da je naša politička situacija u zemlji dobra, jako dobra čak. Ja sam zadnjih godinu dana mnogo išao po terenu, i bio sam u više od osamdeset opština, gde sam govorio omladini, radnicima i svi mi oni kažu da su spremni da stežu kaiše, naravno ako treba, ali svi.

I ja sam zato: svi, nego kako.

Mene strašno ljute nestašice pojedinih artikala i smatram da je to nepotrebna stvar, da je to samo neorganizacija, da su u većini slučajeva te nestašice veštačke. Ove odluke koje je doneo SIV su vrlo dobre i mi to moramo dokraja sprovesti, ali da se raznim špekulantima i nakupcima ne da da vršljaju, da se stvara političko nezadovoljstvo.

I ti redovi, zašto nam to treba?

Mi uopšte nemamo potrebe da udaramo na standard, ovako bogata godina, ovako dobra žetva, to je veliko bogatstvo i mi već dogodine moramo biti izvoznici hrane i žita, da ne kupujemo jer bi to bila sramota.


Omladina mora biti energičnija



Jednom ste izjavili: "Kada govorim o ratnim danima, a imao sam prilike da se uverim u to, omladina rado sluša. Mladi gutaju svaku reč, ako se naravno govori iskreno i pošteno." Pa nas stoga interesuje šta pod tim podrazumevate?


Niko neka se ne vara, bez obzira na kakvoj je funkciji, da nije izložen posmatranju naroda, omladine pogotovu. Narod vrlo dobro zna kakav je koji rukovodilac, kako živi, da li je skroman, što si na većem položaju više si izložen očima naroda.

Mene pitaju sve, omladina naročito.

Ja se ne bojim škakljivih pitanja, ja im otvoreno govorim ali im i otvoreno kažem kada nisu u pravu.

Kada su me u Novom Sadu pitali za "Riblju čorbu" za onu pesmu "Na zapadu ništa novo", kazao sam im - kada ćete ludovati ako ne sada, u tim godinama, ali ne slažem se sa onom rečenicom ...


Za ideale ginu budale.


Da, da s njom. S tim se nikako ne slažem. Izvinite molim Vas, to je tendenciozno. To izbacite. Znači svi smo mi budale i ovi Palestinci, to nije u redu. Nije.


Događaji na Kosovu pokazali su da su okosnicu kontrarevolucionara činili mladi ljudi studenti i srednjoškolci. Vi ste jednom izjavili: "Sudbina revolucije ne zavisi samo od njene prve generacije", pa nas stoga interesuje kako Vi gledate na odnos mladi-revolucija i smatrate li da se je idejno-politlčki angažman mladih dobrim delom sveo na političko voajerstvo?


Jasno, nemoguće je da jedna generacija iznese sve. Ako ratna generacija ne uspe da generacije posle nje prihvate ono što su oni stvorili - onda nisu ništa ni učinili. Ni mi nismo počeli stvarati istoriju naših naroda 1941. godine, bila je burna istorija, naših naroda, mi smo samo produžili, kao što naša današnja omladina produžuje našu revoluciju.

Omladina nam mora biti mnogo energičnija, ne kritizerstvo, ja sam protiv kritizera, kritika to je nešto drugo, kritika koja gradi.

Mi kada smo bili mladi itekako smo se bunili i zahtevali. Dobro, mi smo rušili monarhiju, državu, revoluciju smo sprovodili, ali to je tako doba bilo.


Mi sada nemamo koga da rušimo, koga? Vas, sebe?


Ali imate druge stvari, da se osposobljavate. Ja često govorim i kritikujem naše škole čak i partijske i omladinske. Mi školama moramo dati drugačiji sadržaj, mi moramo našu omladinu naučiti da prepoznaje klasnog neprijatelja.

Zato se to na Kosovu i dogodilo.

Omladina nije bila kriva, krivi su oni koji su omladinu vaspitavali u pogrešnom pravcu i zato su nam sve strukture i podbacile tamo.

Tito nam je često govorio da je klasni neprijatelj tu među nama, a mnogi drugovi su govorili:

"Nije, druže Stari, mi smo ga tukli".

Jesmo ga tukli, ali ga nismo dotukli.

On samo menja politiku, menja kapute, zato treba učiti mlade da prepoznaju klasnog neprijatelja, da se ne čeka direktiva foruma, da moraju odmah ići u akciju.


Sada se marksizam uči u školama.


Čuo sam da je to nepopularan predmet, predmet koji bi trebalo da bude najpopularniji. Znači nismo pogodili. Marksizam se od osnovne škole mora prezentovati na popularan način.


Kao što je Džon Most pisao ...


Pa jasno. Marksizam ne bi trebalo ocenjivati. Diskusije da budu. Klubovi da se oforme. Tako se više nauči nego kada se spremaš da na pitanja i za ocenu odgovaraš. To bi bilo mnogo bolje i efikasnije.

Kosta Nađ nad uspomenama iz mladosti: "Itekako smo se
bunili i zahtevali!"  (foto: Reporter)

Lenjin je jednom rekao: "Mora se prevazići stil rada i rukovođenja koji se ogleda u zasedanjima, konferencijama, u gubljenju vremena koji nas zavarava da nešto radimo i umiruje savest da smo nešto preduzeli. Zato: manje političke galame, kićenih reči, saveta i uputstava, više poslovičnosti i praktičnosti. Više konkretnog rada, praktičnog sprovođenja usvojenih linija." Delite li mišljenje da se je u nas krenulo upravo tim putem?


Lenjin je još jedanput slično rekao: "Moramo održati jedan sastanak na kome ćemo doneti zaključak da se sastanci više ne održavaju". Toliko su mu dosadili.

Ja takođe mislim da tome dolazi kraj, mada to malo teže ide. Taj forumski rad mi moramo ukinuti. On se je zavukao svuda, i u omladinu je ušao, a da ne govorim o društveno-političkim organizacijama.

Mislim da imamo dosta papira, dosta lepih rezolucija i zaključaka i previše ih imamo.

Ne više moramo, hoćemo - nego idemo konkretno raditi.

Normalno je, ne može se bez sastanaka, ali neka sastanci budu radni, kratki, ekspeditivni.

Dešavalo mi se više puta kada obilazim opštine i regione, a oni kažu skupićemo aktiv.

Onda im ja kažem - nemojte aktiv, neka dođu i oni koji nisu članovi SK, to su milioni naših ljudi, to je masa.

Oni su sa nama i ja ne govorim nikakve tajne, neka i oni čuju, neka postavljaju pitanja - oni imaju mnoge stvari koje ih žuljaju i - te kako ih žuljaju, neka kažu to, i neka nam ne bude teško da to čujemo, da im odgovorimo pošteno šta možemo, a šta ne.


Revoluciju ne treba lakirati



U javnosti se je digla velika prašina oko "Novih priloga za biografiju Josipa Broza Tita" od Vladimira Dedijera. Kakvo je Vaše mišljenje o tim prilozima kao istaknutog revolucionara, čoveka koji je bio direktan učesnik u svim presudnim događajima naše borbe i revolucije i čoveka koji je bio saborac i prijatelj Vladimira Dedijera?


Ja moram o tome nešto da kažem jer Dedijer i mene spominje itekako. Ne znam šta je to trebalo Dedijeru. On je nekada bio cenjen publicista i novinar. Ja se sećam kada sam bio u Španiji, kada smo čitali "Politiku" i njegove odlične članke. Njegovi članci o Španskoj republici prevođeni su na više jezika, on je tada bio napredan publicista i novinar.

Šta mu sada to treba da rehabilituje Đilasa. Ja se ne slažem sa takvim načinom njegovog pisanja i on će morati u pisanju praviti izvesne korekcije.

Ima tu i dobrih stvari, znate, ali većina to nije.

On iznosi prljavi veš naše revolucije. Tako ne treba pisati.

Nisam ja za to da revoluciju ulepšavamo, lakiramo, ne nikako. Naša je revolucija tako velika da joj nikakvo ulepšavanje nije potrebno.

Ali, normalno, u svakoj revoluciji ima grešaka, jer niko nije imun na njih.

Ja mislim da takvo pisanje ne vodi ničemu i stvarno ne znam zašto mu je to potrebno. Mi vrlo dobro znamo koliko neprijatelja imamo, a i on to dobro zna, koliko nam žele zlo i zato da im dajemo hrane, zašto?

Ali on piše za tu zapadnu publiku, senzacije, intrige, za novac.


Pa ima sve.


Da, ali izgleda nije mu dovoljno.


Kakvo je Vaše mišljenje i stav na osudu Gojka Đoga i njegove knjige "Vunena vremena"?


Znate šta, ja Gojka Đoga ne bih sudio, samo bih mu zabranio da više ništa ne može štampati. Ali bi zato osudio one kojima je takva knjiga sa takvim sadržajem mogla da promakne. To je krajnje nedopustivo.

Kosta Nađ za vreme intervjua Reporteru, januara 1983. godine
(foto: Reporter)

Mihajlo Apostolski je nedavno izjavio: "Na žalost, umetnost našu revoluciju i vojsku ne prikazuje realno. Mi nismo pobeđivali izgledom, naoružanjem, već pre svega razumom i moralom." Mislite li, druže generale, da umetnost, filmovi pre svega, vulgarizuju našu borbu i revoluciju?


Toga ima dosta. Apostolski je tu potpuno u pravu. Ja se slažem sa njim, imamo toliko filmova koji toliko lažu, koji nemaju veze sa našom borbom i revolucijom.

Na primer "Partizanska eskadrila" - to je od početka do kraja sve laž.

Ja sam bio na toj teritoriji u to vreme, kod mene su bili ti avioni, Čajavec, Kluz i ostali, znate.

Mogu Vam reći da naša avijacija u to vreme nije srušila nijedan avion. A oni napravili jedan kaubojski film - jedan glupi kaubojski film, gde ona dva kauboja osvajaju i aerodrom, sve pobiše i uništiše.

Pa na to se i deca smeju.

Znate, na špici tog filma je trebalo napisati: "Ovo je serija za decu i nema nikakve veze sa NOB-om".

Šta će ti ljudi pomisliti, što lažemo i kakva nam je potreba da lažemo.

A mogao se tako lep film napraviti, o tragediji tih divnih ljudi Čajaveca i Kluza.

Meni se, na primer, jako dopada "Kozara", to je izuzetno jak film, šteta je samo što nije snimljen u boji.


Da li ste nekada hteli progovoriti kao građanin Kosta Nađ?


Jesam. Ja i sada često nastupam kao građanin Kosta Nađ, ne kao funkcioner, samo kao Kosta Nađ. Svidelo se to nekome ili ne, ne tiče me se.

Razgovarao: Luka Mičeta, obrada: Yugopapir (Reporter, januar 1983.)